понедељак, 17. октобар 2016.

Jesen



Bila je jesen, tako mila u svojoj hladnoći. Na korak od leta, a opet tako blizu proklete zime. Trg slobode preplavio je miris septembra, a prsti su se grejali prigrlivši čašu kuvanog vina. Sve je predstavljalo početak, iako je tako vešto umiralo u korak s danima koji su dolazili. Taj septembar je bio poput razglednice, one koja se šalje manje srećnima, a mi smo to znali. Držeći se za ruke, želeli smo da večno traje... taj trenutak, taj novi početak, sve. A znao sam da počeci nose posebnu draž u sebi, znao sam da mirišu najlepše i da, poput droge, prestaju polako, a ti želiš još. Tako se i navikneš i uzimaš još, želeći da ponoviš. Tako je prošla jesen, a ništa se nije ponovilo. Vetar je za sobom počeo da nosi melanholiju dok smo noćima ispijali toplu čokoladu u nerazmeštenom krevetu. Bila je tako lepa. Dovraga, čuj mene bila... I dalje se njena kosa razbarušeno igra po jastučnici kraj mog užarenog lica. I dalje tiho pevuši neku staru, njoj dobro poznatu pesmu i poigrava s mojim prstima. Tako sklupčana u mom zagrljaju mogla je da ostane večno. Ali septembar je mesec za brisanje prašine sa starih uspomena, i oboje smo to znali. Kao da je prvi prohladni povetarac rasklonio zavesu praha, stare slike počele bi da plešu čim sklopimo oči. A nama je bilo tako lepo budnima. U inat noćima naši prozori su bili osvetljeni, u inat životu nismo želeli da odmorimo. Plašila nas je pomisao na toplije dane i druge ljude, poznate strance, tuđe ruke i dodire. Zavučeni u naš mali kutak, ostavljali smo torbe neraspakovane, spremni za polazak pred prvi sneg. Oboje nestalni, nismo dopuštali da korenom obujmimo toplinu jednog kreveta i jednom pa zauvek ostanemo na istom mestu. To nismo bili mi, iako Bog zna koliko sam je zavoleo te noći kad je ogrnuta mojom košuljom kao dete igrala preda mnom, bez muzike, bez ikakvog ritma. Plesala je kao da je čitav karneval u njenoj glavi, kao da se svakog trenutka rađala nova kompozicija, a note prelivale jedna preko druge. Koliko je samo sijala te noći, a samo sam ja to video. U žaru zanosa nije ni primetila da ne skidam pogled s nje, da sam želeo u isto vreme da ne prestane, ali i da je privučem sebi u zagrljaj i podvučem pod topli pokrivač, da je poljubim u tu zlatnu kosu koja bi se samo na tren smirila. Ali nastavio sam samo da je gledam i upijam svaki njen pokret. Tog trenutka znao sam da bih, ma koliko otrcano zvučalo, skočio na svakog ko je dotakne, da bih bez razmišljanja primio metak za nju. Jer ona, ona se tada budila svakog jutra moja, isto toliko spremna da me upuca ako prestanem da budem samo njen. Bio sam, itekako. Sve noći te jeseni su to znale. Da je bar malo duže potrajala... da koferi nisu počeli zubac po zubac da se zatvaraju a ledeni vetar da ulazi kroz pukotine kraj prozora. Topao čaj više nije bio dovoljan da zagreje njene ruke, a trnci više nisu prolazili mojima kada bi me ona dodirnula. Znali smo da se bliži kraj i da će jednog jutra pismo pozdrava stajati na stočiću kraj kreveta. Otići ćemo oboje ne zategnuvši posteljinu, ostavićemo je da tako netaknuta zaboravlja svu strast i toplotu koju je upila. A bili smo tako blizu da pustimo koren.

Нема коментара:

Постави коментар

Your lovely comments :)