субота, 29. јун 2013.

Žena sa mačkama



            Još jedan u nizu... rođendan. Kazaljke sklopiše se u novi dan, a ja sedim u ovoj, već iskidanoj i izgrebanoj (da, imam mačku... tj. mačke... da budemo precizni – njih šest), kožnoj fotelji, držim u ruci napola praznu čašu šampanjca i nazdravljam još jednoj mizernoj godini. Kažu da treba gledati na ovakvu čašu kao napola punu, ali molim vas, ko još to radi? Ovo je dvadeset i prvi vek, ko je još optimista u ovom pocrnelom svetu? Sve niču po ulicama nove zgrade, savršeno osvetljene, ali kao da je mračnije nego što je bilo u.. pa recimo, petnaestom veku. Tada kuće jesu bile skromnijeg izgleda, tada jesu sveće bile te koje su osvetljavale te mnogo manje prostore, ali opet... Kao da je bio veći dan nego što je sada. Dobro, trenutno ni nije dan. Mrkla noć. S vremena na vreme tišinu zapara škripa nekog automobila koje skreće na toj krivini kod provalije. Možda se, eventualno, začuje koji huk sove ili ’pesma’ zrikavaca. Sve pusto i, nekako... usamljeno.
            Ispijam još jedan gutljaj. Sladak ukus klizi niz grlo. Ah... Tradicija se nastavlja. Svake godine ovako. Sedim, pijem, uživam u prolećnom povetarcu, ponekad bacim pogled na telefon koji nikako da zazvoni. A i što bi zazvonio? Zar mene neko da se seti u to doba noći? Kasno je... Možda spava. A možda... možda, jednostavno, ne želi da se javi. A ni ja se ne bih javila na njegovom mestu, zašto bi onda on?
            Čaša ostaje prazna. Hvatam se za skoro praznu flašu. Usput rušim svetiljku, varnice igraju po podu. - Da, tako je, tako treba! Bravo Marija! ... Ostajem u potpunom mraku bez namere da ustanem i pokupim to staklo koje se rasulo u komadiće. Zašto bih? Ujutru ću svakako morati ustati zbog posla, zašto sad da ustajem? Nisam lenja, volim da radim, volim da učim, volim sve što mnogi ne vole. Ali sada... Sada je moja noć i ne planiram da se pomaknem sa ovog mesta.
            - O, pa zdravo Mimi. Dođi svojoj majci.. – dozivam biserno belu mačku, i ona, onako umiljato i poslušno, skače meni u krilo. Bar je ona tu za mene...
            - Gde su ti sestre? – Verovatno su izašle u noćni provod. Bar one imaju život...
            Patetično, znam... Samo očekujem dan kada će me nazivati Ženom sa mačkama. Ali ja, zaista, planiram da se zaljubim srećno i da po prvi put u životu BUDEM srećna. Dobro, možda sada malo preterujem. Imala sam srećno detinjstvo. Život u velikoj kući, veliko dvorište za igru, mnogo prijatelja, poznanika, odličan uspeh u školi, žurke, simpatije... I onda sve to prestaje u sedamnaestoj godini. Eh, te godine sam se nesrećno zaljubila. Ne dešava li se to svakoj devojci u tom dobu života? Samo... ja sam loše podnela tu ljubav. A sada? Sada čekam da me isti taj dečko od devetnaest godina, kome narednih dvadeset godina nisu stavile bore na lice, nazove. Hoće li? Hoće li se udostojiti bar da kaže ’Srećan rođendan, Miko’ i da onda spusti slušalicu? Možda ujutru, kada svane... možda ni tada.
           

Prkos sudbini



                Posmatrao sam je... Nije bilo teško učiti taj njen mali grč kod usana. Nervozna je bila. Cigareta je dogorevala u pepeljari, soba se punila dimom. Ustao sam da otvorim prozor.
                „Šta te muči?“ – Upitao sam uživajući u toplom letnjem povetarcu koji je osvežio prostoriju.
                „Zar je bitno?“ – Nije me ni pogledala. Glas joj je drhtao, pogled bio izgubljen.
                Uzdahnuo sam. „Naravno.“
                Oklevala je sekund, primetio sam to. Razmišljala je da li da izgovori to što joj je na mislima ili jednostavno da nastavi da ćuti. Osetio sam da blago drhtim shvatajući da ne želim baš da saznam u čemu je problem.
                „Ti me mučiš.“
                Hm... ne ’u čemu je problem’, već ’u kome je problem’.
                Pratio sam pogledom njenu mršavu ruku kako uzima elegantno cigaretu i stavlja je među usne. Duboko je uvukla dim, zatvorila oči i prepustila se slatkom nikotinu koji joj je milovao grlo.
                „Gotovo je. Nema više smisla provoditi ovako noći.“ – Rekla je.
                „Mislio sam da ti ne smeta? Očekivao sam... očekivao sam da ćemo ovoga puta bolje funkcionisati.“ – Stvarno sam to i mislio. Prošlog puta završili smo neslavno. Jednog dana jednostavno je otišla od mene, ne rekavši ni ’Zbogom’. Stajao sam na pločniku dok je kiša iritantno dodirivala svaki deo mene. Posmatrao sam je kako odlazi... Nije se ni okrenula. Odlučio sam da joj se više nikada ne javim, verujem da je i ona to isto nameravala. Prolazili su meseci. Je li sam živeo bolje bez nje? Jesam. Jesam li bio srećniji? Možda. Jesam li želeo da se ona vrati u moj život? Nisam bio siguran. Ali vratila se. Dobrovoljno. Nazvala me je te jedne junske noći i rekla mi: „Nemoj ništa da pričaš, ćuti, i saslušaj me.“ A onda je punih sat vremena pričala. O čemu? O svemu. O nama. O njoj. Oprostio sam joj. Nisam se dvoumio. Da se javila ranije, možda samo mesec dana ranije, sigurno ne bih ni saslušao njen govor do kraja, spustio bih slušalicu i odbijao naredne njene pozive. Ali eto, saslušao sam je, i shvatio da moram da pređem preko onoga što je bilo znajući da će mi naredni dani biti lepši ukoliko će ona biti u mom životu. Jesu li lepši sada? Hm... Prevario sam se. Nije mi prvi put da se prevarim. Loše je, očigledno, mnogo loše. Sada to i ja shvatam.
                „Planiraš opet da odeš, zar ne?“ – Upitao sam svestan da je u pravu.
                „Da.“
                To je bilo dovoljno za mene. Obukao sam se, pokupio sa stola paklu cigareta i upaljač, i izašao iz stana. Kako je savršen mesec... Njoj bi se svideo. Ubrzo su se vrata zgrade otvorila i ona je prošla pored mene.
                „Ni ovoga puta ni ’Zbogom’ za kraj?“
                „Žao mi je... Čujemo se u nekom narednom životu, Dragane.“
                Čudno mi je bilo to što je rekla, ali nisam nešto preterano razmišljao o tome. Još malo sam stajao tako naslonjen na hladan zid, a onda se vratio unutra. Nije bilo više njene četkice u kupatilu, njenog češlja na komodi, njenog parfema  na stolu kraj ormana, njene odeće u ormanu... Jedna polovina mene je opet otišla. Opet je trebalo ispuniti taj orman, staviti nešto novo na prazna mesta, ispuniti ormarić u kupatilu. Opet...
                I noć je prošla u čežnji za nečim što nije moglo da postoji, čemu je jednostavno sudbina prkosila.
                Jutro... Jutro je donelo nešto sasvim novo. Donelo je hladan vazduh, kišu, sivilo, telefonski poziv.
                Očekivao sam... očekivao sam da je od nje, da se možda predomislila. Bio sam blizu. Njena majka. „Zdravo, Dragane... Nina... Samo sam htela...“ – Začuo sam tihi jecaj. – „Ona je mrtva...“
                Stajao sam nepomičan sa slušalicom kraj uha još nekih deset minuta, pokušavajući da shvatim zašto, zbog čega, kako?! Veza se odavno bila prekinula, nakon što sam obavešten da je sahrana isplanirana da bude sutra. Crnilo. Tama. Smrt. Večni san. Drugi život... Na to je mislila, a ja nisam shvatio. Rekla je da se vidimo u drugom životu znajući da ćemo opet prkositi sudbini, znajući da, jednostavno, ne možemo jedno bez drugog. Rekla je... I otišla. Zauvek.
                Nisam osećao noge. A ni ruke. U glavi mi je bubnjalo. U meni je sve odzvanjalo. Odzvanjala je tuga, bol, nešto... nešto mnogo veliko. Otišla je. Neće se vratiti. Mogao sam da je sprečim. Mogao sam... Ali nisam. Zašto nisam?

уторак, 25. јун 2013.

Ni tu ni tamo

Skrivene želje, strasti, ljubav koja ume da zaseni. Sreća. Nesigurnost i kolebanje. Sve se to dobija u jednom paketu, u trenutku kad ni sami ne znamo jesmo li ili nismo spremni da nam bude uručen. Život je prava mustra, spletke su svuda oko nas, večite borbe između sreće i nesreće ubacuju i nas na bojno polje. Najbolje je biti u sredini, ni tu ni tamo. Par koraka ispred ili iza granice dva zla. Ne postoji apsolutno savršenstvo, ne postoji ni krajnja zloba i nesreća. Zapravo, možda i postoji, ali obično mi do tih krajnosti ne stižemo. Uvek smo ni tu ni tamo. Uvek smo ovde i onde. Sredina. Želje s jedne strane, stvarnost sa druge. Posegnemo li za jednim, izgubićemo drugo, izgubićemo ili sreću, ili ljubav ili sigurnost. I dok nam sudbina uručuje taj magični paket i čeka da ga otvorimo, mi se kolebamo. Šta li drugo da radimo? Nestaće sigurnost, potrebno je rizikovati, potrebno je prihvatiti ono što nam se nudi. Neki zauvek nose sa sobom taj paket ne otvorivši ga, nemajući smelosti da saznaju šta je ono što im je pripremljeno. Oni se ne bore i jednostavno ostaju prikovani za jedno mesto. Ni milimetar desno, ni milimetar levo. Baš tu, gde su sada.