петак, 22. март 2013.

Kritika

Okrenem se levo, naiđem na zid. Okrenem se desno, opet zid! Pogledam iza sebe - zid... Da krenem napred? Kako pored toliko kritika ljudi? Kako pored toliko njih koji će me sputati? Nije mi suđeno da uspem, ili se jednostavno ne borim dovoljno. Trebalo bi da me ne interesuju nebitna mišljenja nebitnih ljudi. Ali opet, kako da se ne obazirem na njih kad mi naviru non stop pred očima? Kako da sklonim pogled, ako su sa svih preostalih strana visoki bedemi? Nemam kuda. Ili ću ostati u toj maloj kocki, uz mogućnost da izađem i živim po pravilima drugih, ili ću pokušati da se borim, pa ko zna, možda i preživim rat.
Izražavanje svojih stavova je, očigledno, zabranjeno u današnje vreme. Razumem da je bilo zabranjeno pre, tj. da nije bilo prihvatano od strane celokupnog društva. Ali danas? Šta se dešava sa svetom? Zar smo još uvek toliko primitivni? Deluje kao i da nismo prešli dalje od faze homo sapiensa. Čudi me i da uopšte umemo da govorimo. Govor donekle i spašava situaciju. Osećam da bi po ceo dan i noć izbijale tuče, pa ko preživi - pričaće. Je li umemo da koristimo viljuške? Je li imamo struju da osvetlimo tamu, ili još uvek se grejemo na vatru? Šta se onda dešava sa svetom? Tonemo sve dublje. Je li nam je to cilj? Kuda ćemo za deset, dvadeset godina? Hoćemo li se i onda skrivati, jer ni tada nećemo imati hrabrosti da se suprotstavimo svetu, ili ću samo ja biti u toj situaciji? Hoću li uopšte dočekati zdrava i čitava te godine ako ovako nastavim? Ah... Previše je negativnosti i pesimizma u meni. Previše je bola i ožiljaka po telu, previše svega. Jednostavno, ne znam koliko se isplati živeti ako nemaš pravo da budeš srećan, ili ako imaš pravo, ali opet nisi srećan. Je li vredno trošiti dane, ispunjavati ih samo satima dišući vazduh? Beznadežni ljudi beznadežnih misli samo predstavljaju višak svetu... Polako sa njima nestaje hrana, voda, sve ono što je potrebno nekim ljudima u teško ili jedva razvijenim zemljama. Ili sam među tim beznadežnim ljudima, bezvredna samo ja?
Ne prođe ni dan da ne uputim koju kritiku sama sebi, da ne pomislim kako je lakše ne živeti, kako se divim bolu koji mi ispunjava telo. I pokušam da odustanem od svega, ali pojavi se nada da će možda sutra biti bolje. Ali nije bolje. Nižu se suze, ožiljak za ožiljkom, jer noć sa sobom donese vetar tuge. Nije to vetar, to je već oluja. I priroda već besni... A ja? Ja ostajem u malenom prostoru okružena bedemima i samo jednim prolazom. Kroz taj otvor ne prolazim, nemam hrabrosti... već se sve više i više sklupčavam i osećam kako me hladni zidovi stežu. Prostor je sve manji svake minute. Pritiska me, guši, nemam kuda... Zarobljena u tami okružena dodirima surove stvarnosti. 'Ko preživi - pričaće'. Da... Bila je pametna moja baka kad mi je to govorila... a sa njom, i još mnoge generacije pre.