субота, 29. јун 2013.

Žena sa mačkama



            Još jedan u nizu... rođendan. Kazaljke sklopiše se u novi dan, a ja sedim u ovoj, već iskidanoj i izgrebanoj (da, imam mačku... tj. mačke... da budemo precizni – njih šest), kožnoj fotelji, držim u ruci napola praznu čašu šampanjca i nazdravljam još jednoj mizernoj godini. Kažu da treba gledati na ovakvu čašu kao napola punu, ali molim vas, ko još to radi? Ovo je dvadeset i prvi vek, ko je još optimista u ovom pocrnelom svetu? Sve niču po ulicama nove zgrade, savršeno osvetljene, ali kao da je mračnije nego što je bilo u.. pa recimo, petnaestom veku. Tada kuće jesu bile skromnijeg izgleda, tada jesu sveće bile te koje su osvetljavale te mnogo manje prostore, ali opet... Kao da je bio veći dan nego što je sada. Dobro, trenutno ni nije dan. Mrkla noć. S vremena na vreme tišinu zapara škripa nekog automobila koje skreće na toj krivini kod provalije. Možda se, eventualno, začuje koji huk sove ili ’pesma’ zrikavaca. Sve pusto i, nekako... usamljeno.
            Ispijam još jedan gutljaj. Sladak ukus klizi niz grlo. Ah... Tradicija se nastavlja. Svake godine ovako. Sedim, pijem, uživam u prolećnom povetarcu, ponekad bacim pogled na telefon koji nikako da zazvoni. A i što bi zazvonio? Zar mene neko da se seti u to doba noći? Kasno je... Možda spava. A možda... možda, jednostavno, ne želi da se javi. A ni ja se ne bih javila na njegovom mestu, zašto bi onda on?
            Čaša ostaje prazna. Hvatam se za skoro praznu flašu. Usput rušim svetiljku, varnice igraju po podu. - Da, tako je, tako treba! Bravo Marija! ... Ostajem u potpunom mraku bez namere da ustanem i pokupim to staklo koje se rasulo u komadiće. Zašto bih? Ujutru ću svakako morati ustati zbog posla, zašto sad da ustajem? Nisam lenja, volim da radim, volim da učim, volim sve što mnogi ne vole. Ali sada... Sada je moja noć i ne planiram da se pomaknem sa ovog mesta.
            - O, pa zdravo Mimi. Dođi svojoj majci.. – dozivam biserno belu mačku, i ona, onako umiljato i poslušno, skače meni u krilo. Bar je ona tu za mene...
            - Gde su ti sestre? – Verovatno su izašle u noćni provod. Bar one imaju život...
            Patetično, znam... Samo očekujem dan kada će me nazivati Ženom sa mačkama. Ali ja, zaista, planiram da se zaljubim srećno i da po prvi put u životu BUDEM srećna. Dobro, možda sada malo preterujem. Imala sam srećno detinjstvo. Život u velikoj kući, veliko dvorište za igru, mnogo prijatelja, poznanika, odličan uspeh u školi, žurke, simpatije... I onda sve to prestaje u sedamnaestoj godini. Eh, te godine sam se nesrećno zaljubila. Ne dešava li se to svakoj devojci u tom dobu života? Samo... ja sam loše podnela tu ljubav. A sada? Sada čekam da me isti taj dečko od devetnaest godina, kome narednih dvadeset godina nisu stavile bore na lice, nazove. Hoće li? Hoće li se udostojiti bar da kaže ’Srećan rođendan, Miko’ i da onda spusti slušalicu? Možda ujutru, kada svane... možda ni tada.
           

Нема коментара:

Постави коментар

Your lovely comments :)