субота, 29. јун 2013.

Prkos sudbini



                Posmatrao sam je... Nije bilo teško učiti taj njen mali grč kod usana. Nervozna je bila. Cigareta je dogorevala u pepeljari, soba se punila dimom. Ustao sam da otvorim prozor.
                „Šta te muči?“ – Upitao sam uživajući u toplom letnjem povetarcu koji je osvežio prostoriju.
                „Zar je bitno?“ – Nije me ni pogledala. Glas joj je drhtao, pogled bio izgubljen.
                Uzdahnuo sam. „Naravno.“
                Oklevala je sekund, primetio sam to. Razmišljala je da li da izgovori to što joj je na mislima ili jednostavno da nastavi da ćuti. Osetio sam da blago drhtim shvatajući da ne želim baš da saznam u čemu je problem.
                „Ti me mučiš.“
                Hm... ne ’u čemu je problem’, već ’u kome je problem’.
                Pratio sam pogledom njenu mršavu ruku kako uzima elegantno cigaretu i stavlja je među usne. Duboko je uvukla dim, zatvorila oči i prepustila se slatkom nikotinu koji joj je milovao grlo.
                „Gotovo je. Nema više smisla provoditi ovako noći.“ – Rekla je.
                „Mislio sam da ti ne smeta? Očekivao sam... očekivao sam da ćemo ovoga puta bolje funkcionisati.“ – Stvarno sam to i mislio. Prošlog puta završili smo neslavno. Jednog dana jednostavno je otišla od mene, ne rekavši ni ’Zbogom’. Stajao sam na pločniku dok je kiša iritantno dodirivala svaki deo mene. Posmatrao sam je kako odlazi... Nije se ni okrenula. Odlučio sam da joj se više nikada ne javim, verujem da je i ona to isto nameravala. Prolazili su meseci. Je li sam živeo bolje bez nje? Jesam. Jesam li bio srećniji? Možda. Jesam li želeo da se ona vrati u moj život? Nisam bio siguran. Ali vratila se. Dobrovoljno. Nazvala me je te jedne junske noći i rekla mi: „Nemoj ništa da pričaš, ćuti, i saslušaj me.“ A onda je punih sat vremena pričala. O čemu? O svemu. O nama. O njoj. Oprostio sam joj. Nisam se dvoumio. Da se javila ranije, možda samo mesec dana ranije, sigurno ne bih ni saslušao njen govor do kraja, spustio bih slušalicu i odbijao naredne njene pozive. Ali eto, saslušao sam je, i shvatio da moram da pređem preko onoga što je bilo znajući da će mi naredni dani biti lepši ukoliko će ona biti u mom životu. Jesu li lepši sada? Hm... Prevario sam se. Nije mi prvi put da se prevarim. Loše je, očigledno, mnogo loše. Sada to i ja shvatam.
                „Planiraš opet da odeš, zar ne?“ – Upitao sam svestan da je u pravu.
                „Da.“
                To je bilo dovoljno za mene. Obukao sam se, pokupio sa stola paklu cigareta i upaljač, i izašao iz stana. Kako je savršen mesec... Njoj bi se svideo. Ubrzo su se vrata zgrade otvorila i ona je prošla pored mene.
                „Ni ovoga puta ni ’Zbogom’ za kraj?“
                „Žao mi je... Čujemo se u nekom narednom životu, Dragane.“
                Čudno mi je bilo to što je rekla, ali nisam nešto preterano razmišljao o tome. Još malo sam stajao tako naslonjen na hladan zid, a onda se vratio unutra. Nije bilo više njene četkice u kupatilu, njenog češlja na komodi, njenog parfema  na stolu kraj ormana, njene odeće u ormanu... Jedna polovina mene je opet otišla. Opet je trebalo ispuniti taj orman, staviti nešto novo na prazna mesta, ispuniti ormarić u kupatilu. Opet...
                I noć je prošla u čežnji za nečim što nije moglo da postoji, čemu je jednostavno sudbina prkosila.
                Jutro... Jutro je donelo nešto sasvim novo. Donelo je hladan vazduh, kišu, sivilo, telefonski poziv.
                Očekivao sam... očekivao sam da je od nje, da se možda predomislila. Bio sam blizu. Njena majka. „Zdravo, Dragane... Nina... Samo sam htela...“ – Začuo sam tihi jecaj. – „Ona je mrtva...“
                Stajao sam nepomičan sa slušalicom kraj uha još nekih deset minuta, pokušavajući da shvatim zašto, zbog čega, kako?! Veza se odavno bila prekinula, nakon što sam obavešten da je sahrana isplanirana da bude sutra. Crnilo. Tama. Smrt. Večni san. Drugi život... Na to je mislila, a ja nisam shvatio. Rekla je da se vidimo u drugom životu znajući da ćemo opet prkositi sudbini, znajući da, jednostavno, ne možemo jedno bez drugog. Rekla je... I otišla. Zauvek.
                Nisam osećao noge. A ni ruke. U glavi mi je bubnjalo. U meni je sve odzvanjalo. Odzvanjala je tuga, bol, nešto... nešto mnogo veliko. Otišla je. Neće se vratiti. Mogao sam da je sprečim. Mogao sam... Ali nisam. Zašto nisam?

3 коментара:

Your lovely comments :)