петак, 14. децембар 2012.

Tema za razgovor - bube

"Stojim u redu za kafu" - prepričavam drugarici - "i tako, pored mene prođe neki čovek..."
Drugarica se samo nasmeja, znajući da tako počinje svaka moja priča.
Nastavljam: "... pomalo drsko i bahato. I ja stadoh da se čudim: 'Što su li ljudi u današnje vreme tako čudni?', razmišljam i razmišljam, i nekako sve bivam besnija. Pa mogla sam i ja tako da prođem ceo red i pred svima koji čekaju naručim šolju kafe. Kako nepristojno! Zaista svašta..."
"I šta je onda bilo?" - Pita me drugarica znajući da još nisam završila svoje ispovedanje.
"Eh, da! Ja nešto gledam u mobilni, gledam u kalendar, brojim dane do letovanja. Samo 152, zamisli! Ima da se načekamo... Ali zaista, jedva čekam da počne leto. Je li bi mu bilo teško da malo ubrza korak, požuri? Šta fali uranjenoj toploti, suncu, talasima smirujućeg mora, divnim zalascima, plažama?" - Moje misli izgubiše tok..
"Čovek. Red za kafu. Nastavi?"
"Ah da. I tako ja gledam u mobilni, brojim, kad ono nada mnom se nadvi neka senka. Pogledak levo, kad odmah do mene taj čovek! Smeška se, gleda me... Ja se zbunila. Priča nešto, ja ne razaznajem šta. Čudim se njegovoj visini, božanskoj visini - pravo da ti kažem. Tako je prijatno izgledao, milo, dobro, pređašnjoj bahatosti ni traga!"
Drugarica radoznalo upita: "Jesi li saznala šta ti je govorio?"
"Pa, zapravo, u rukama je držao dve kafe, nudio meni jednu, uz uslov da je popijem s njim. I tako mi, seli za sto kraj prozora. Posmatramo jedno drugo. Ja razmišljam o čemu da pričam. Usput se prisećam nedavnog incidenta, kad usta nisam zatvarala, i dečko me je posmatrao impresionirano. Mada, to je bio uzrok nejavljanju.... Ali dobro... Da nastavim: ćutimo mi neko vreme, on me skenira očima, meni pomalo neprijatno..."
"I ko je prvi započeo razgovor?"
"Ja. I zamisli šta sam ga pitala?! 'Šta misliš o bubama?'"
"O bubama? Pa zašto Marija?" - Nije mogla da zadrži smeh.
"Pa videla sam neko malo stvorenej kako korača po staklu, i rekoh 'bar sam se nečega setila, hajde da ga pitam to'. Sva uzbuđena, postavih to pitanje.. A on me gleda belo, nije mu jasno, a zatim se nasmeja. I znaš šta mi je rekao?"
"Šta?"
"'Originalna si, nema šta.' - i kako to da shvatim? Namerava li me pozvati da se još jednom vidimo, ili da jednostavno prestanem da se nadam?"
"Pa kako je tekao ostatak razgovora?" - Upitala me.
"Pričali smo o životinjama, hrani, porodici, filmovima... Ali nisam sigurna da li sam mu se svidela..." - Zaćutah.
"Oh, pa ne brini, draga. Zapamtio te je - to sigurno. Ne verujem da mu je i jedna prethodna devojka spominjala bube. I ko zna, možda je baš zaljubljenik u insekte ili tako nešto! Sigurno ne bi ostao sa tobom da mu se nisi dopala."
 

понедељак, 10. децембар 2012.

Savršen zet mojoj majci

Kad sam bila mala, majka mi je govorila da nikad ne odbijem muškarca koji me voli, tj. muškarca koji ima hrabrosti to da prizna iako zna da su šanse za neku srećnu vezu male. Rekla mi je da je taj muškarac jedan od onih retkih, koji bi i ruku u vatru zbog mene stavio.
Ja, još tada, dete, zapravo nisam shvatala o čemu priča. Za mene je ljubav bila ono što moji roditelji imaju. Verovala sam da tako nešto kao njihovo, ne može da se nađe, i da su se oni kojim slučajem nekada davno sudarili, poput dva atoma prašine, i ni iz čega stvorili čitav svet. Mada, tada sam mislila da sam taj čitav svet zapravo - ja. Ali dobro...
I vreme je prolazilo.. Kao što obično biva.
Dostigla sam vrhunac svog života (iako za godinu dana to više neće biti moj vrhunac) i smatram da sam dovoljno 'ostarela' da iskažem svoje mišljenje.
Zbog čega uopšte imam potrebu da o ovome pišem? Zbog čega uopšte o ovoj čuvenoj temi - ljubav - tako često pišem? Iskreno: ni ja ne znam. A ko li će znati?
Da nastavim...
Reći nekome da ga/je voliš nije mala stvar, to priznajem, ali za tako snažne reči je potreban savršen trenutak. U tih par sekundi treba navesti osobu da te ne odbije nakon što izgovoriš te dve famozne reči, treba navesti osobu da izgori od želje da te poljubi, ili bar da ti se osmehne i kline glavom, a možda kojim slučajem, i da kaže isto. I šta onda biva? Taj i ta su živeli srećno do kraja života. The End.
Ali, koliko sam ja do sada shvatila, ljudi baš i ne biraju odgovarajući momenat za priznanje ovako jakih osećanja. I šta ja onda da radim? Da se osećam krivo što sam povredila njih ili što sam razočarala majku koja je samo želela savršenog zeta koji će me savršeno voleti? E u tome je problem! Previše očekivanja u tako malo vremena...
Da bar nije tako teško postupiti ispravno u ovakvim situacijama... Eh...
Ali dobro, bar se tešim time da što se više puta nešto desi, to je sledeći put lakše, ne? A možda se i iznenadim, možda sledećeg puta baš nađem majci savršenog zeta kojeg neću moći odbiti.