уторак, 23. октобар 2012.

Venecija

Prazne popločane ulice
one stare dobre Venecije
čuće tvojih koraka bat.
Zadrhtaće one blago
pri ponoćnim otkucajima sata,
onog starog na Trgu Svetog Marka .

Mesečinu zakloniće teške,
ponosno uzdignute građevine.
Okružiće te potpuni mrak,
i na tren pomislićeš da si sam.

Tad iz daljine doleteće smeh,
i prenuti te iz misli burnih.
Srce će ti preskočiti otkucaj koji,
al' onda opet ponovo
nastaviti u ritmu sopstvenom.

Na raskrsnici naše dve ulice,
ulice one stare dobre Venecije,
zamirisaće ti sećanja, prošlost stara,
gde sretosmo se 12. decembra.



четвртак, 18. октобар 2012.

Još jedna priča o životu

"To, kako da se voli, ne uči se iz knjiga, ne uči se u školi. To se uči iz sebe kad se otvori srce, pa boli, ili ne boli." Mika Antić

Naučićemo mnogo toga u životu. Naučićemo kako da zaćutimo kada je ćutanju vreme, kako da se obučemo kad je nekom važnu događaju vreme, kako da se naparfemišemo i da taj parfem satima traje, kako da se nasmejemo kad nam tuga bubnja u glavi. Naučićemo i da budemo sretni, naučićemo da otvorimo srce i da volimo. I kao što Mika reče: "pa boli, ili ne boli". Upravo to. To je suština svega, to je suština života - otvoriti vrata duše, poslušati sopstveni razum, slediti sopstveno srce, verovati slepom instiktu. 
I mogu ja hiljadu puta pokušati objasniti život, zapravo i jesam, ali opet će ostati nešto nedorečeno, te iznova i iznova se vraćam ovoj temi.  
Upozorenje svim građanima planete Zemlje (a možda i nekom strancu iz vasione - ko zna ko tamo gore živi): boleće ponekad, savijaćemo se od bola, povlačiti u sebe. I to je život. Sreća i nesreća su povezane. Uvek su bile, uvek biće. Jer ako slučajno, nama draga, sreća prevagne, nestaće ravnoteža. Nestaće balans dobra i zla, te ćemo se mi navići samo na ono najbolje. A kad slučajno doće vreme nemira nećemo se snaći i naša vrsta neće opstati. Eto toliko od mene. I čisto da znate: i tuga je dobra na svoj način! Ona nas ojačava - to je ono što mogu sa sigurnošću da kažem. Zato: otvorite srce, volite, budite voljeni, nemojte pasti pred tugom, sačekajte malo da nevreme života prođe, jer doći će lepo vreme, doći će život, doći će sreća. I nećete shvatiti koliko ste jaki, sve dok u borbi sa životom ne opstanete hrabro do kraja.
Laku noć. I moram priznati da lepo je veče za sanjanje.

среда, 17. октобар 2012.

U toplijoj zimi

Sa terase prepune uvenulog cveća pruža se predivan pogled ka moru, ka divnoj peščanoj plaži, ka velikim brodovima u luci. Ali zima je. I hladno je. Ne toliko koliko u mom rodnom selu, nije baš toliko hladno. Poneki hladni izdisaj vetra me dotakne, i to je to. Ne žalim se. Pogled je predivan, nije tipična zima na koju sam navikla, sunce s vremena na vreme proviri kroz oblake, ali svejedno - divno je ovde.
Ostajem zauvek ovde - bar to je moja zamisao. Koliko je ostvarljiva zavisi od moje porodice. Oni odlučuju. Ali verujem da se i njima dopada ovde. Kakvi su uslovi, društveni, ekonomski, politički? To ćemo tek saznati. Meni je lično bitno jedino da imam krov nad glavom, nešto malo osnovne hrane da preživim dan i vode da gasim žeđ. Ako mi slučajno dopadne luksuz, neću se buniti. Ostalo me ne zanima. Nisam ja društvena da bih brinula ljudima. Meni je dovoljan samo moj dnevnik, olovka i gumica, neko usamljeno mesto i malo svetlosti. To je sasvim dovoljno za prosečno osobu poput mene koja uživa u tihoj samoći. Nema ko da me uznemiri, trgne iz razmišljanja, poremeti moju tišinu. Zatim, ne zanimaju me one ekonomske i političke stvari koje moji roditelji verno prate. Kurs evra - šta ću još da se brinem o tome? Sednice paralamnta - ne zanima me ta nekulturna rasprava primitivnih ljudi (ako ih uopšte možemo nazvati ljudima... kad s vremena na vreme izuju svoje cipele i gađaju jedne druge... I da - naša država je u sjajnim rukama! Kako to da zaboravi da kažem. Mada nadam se da shvatate da je to samo ironija). Mada, sada kada nisam u svojoj državi, nisam sigurna da možda neću zavoleti politiku. Možda su ovde donekle ljubazniji, a nadam se i pristojniji. Videćemo.
Uf, ovo cveće zaista treba zaliti - pomislih žalosno gledajući pokrzano suvo lišće (verovatno nekad divne) difenbahije i ruzmarina. Verujem da je nekad mirisalo, da je nekada odisalo životom i svežinom.

Bara života

Kiša je danas padala. Ta slatka topla kiša, ah... A znate li da je napravila barice? Znate, sigurno... Znate li da su te barice zapravo bile velike? Znate li da je odraz u njima bio ogroman? Čitav svet skupljen u tu jednu sliku koja ovlaš pokriva vodu.
Posmatram, i ne verujem... Ovo je život. Ne, neće biti život za pet godina, za deset godina, kada završimo fakultete ili osnujemo porodicu. Ovo upravo sada što se dešava - e to je život!
I mislim se ja: "Ovako živim sada. U redu. A da probam nešto da promenim?"
Prođe koji sekund, i dalje razmišljam... "Je li treba nešto da menjam? Jesam li zadovoljna ovim što vidim u skupini kapljica na betonu?"
Odogovor: "Ne. Nisam. Ni malo. Život kao da nije život. Ništa zabavno se ne dešava, svaki dan je isti, ja sam ista (ako ne i gora nego što sam juče bila). Ne ide ništa na bolje, ne... Baš suprotno - sve više se zavlačim u mračnu dubinu života gde je sve dosadno, naporno, i jednostavno - teško"
Promeniti sada nešto? Upravo ovog trenutka? Da konačno sednem i naučim neke nove jezike, da otputujem, vidim svet? Šta li?
Negde duboko u sebi znam šta mi smeta. Znam da ne želim ovako da živim za nekoliko godina. Ali isto tako nemam ni hrabrosti nešto da učinim. Jer ljudi se najbolje osećaju u sigurnom domu. Kad to kažem, ne mislim na neku kuću iz koje nikada ne izlaze, već mislim na stare dobre navike koje su već pustile korenje i mene vezale za sebe. Rešiti se navika, sigurnosti? Nekako, ni baš to nešto zanimljivo. Slažete li se? Ali bez rizika nema avanture, bez avanture svaki dan je isti.
Činiti nešto, promeniti se, ili jednostavno nastaviti ovaj dosadašnji život. Pitanje je sad.
Poslušati razum ili srce. Ko li će znati šta je ispravno?

недеља, 14. октобар 2012.

Hvala vam!

Želela bih samo da se zahvalim svima koji su pročitali i doveli do 14000+ pregleda sastav za najbolju drugaricu. Na osnovu komentara primetila sam da vam se svideo, iako ja lično mislim da bi vam se noviji sastav više dopao. Pa ako imate vremena, pružite šansu i tom novijem.
Ubrzo će biti još novih postova, a planiram i neke sastave za školske lektire da napišem, pa videćemo.
Hvala vam još jednom.
Nastavite da me pratite.
I prijatan dan vam želim!

S ljubavlju, Jelena

уторак, 09. октобар 2012.

Inat

Koliko malo mi fali da okrenem tvoj broj telefona... Da čujem tvoje 'Halo' i spustim slušalicu. Koliko malo...
Ne smem, to je sušta istina. Ne smem da te nazovem, iako to silno želim. Jeste da u meni upravo vri lava osećanja, ali ne smem. Ma znaš me... Znaš da smo oboje uvek terali inat. Sada inat pobeđuje, sada slepo slušam taj moj ludi razum iako znam da nisam u pravu. 
Prošlih puta je bilo drugačije, prošlih puta sam bila uverena da ćeš ti biti taj koji će nazvati. Ali očigledno je da više nismo isti... da ovog puta i ti ćeš poslušati svoj inat.
Čemu to? Reci mi ako znaš. Jesmo li ludi ili šta? 'Šta' - to bi bio tvoj odgovor na moje pitanje. Nikad ozbiljan, uvek poput deteta, nasmejan, vedar. Ma... Nije vredno više spomena, ništa više ne vredi pominjati. Šta je, tu je... Nije da mogu vratiti vreme i promeniti sve. Tako da - ostajemo na ovome. Ja teram svoj inat, ti me pratiš u tome. A razdaljina između nas raste, ako ne u kilometrima, onda u osećanjima. Tren za trenom sve dalje smo. 
Živeti s tim? Moguće je, moći ćemo... Samo, to nije ono što želimo, ali je to ono što će biti.

петак, 05. октобар 2012.

Vinova loza

Ostali iza nas neodsanjani snovi,
davno upoznati ljudi, neobični hodovi.
Ostali u prošlosti vinogradi obnovljeni
i slatki mirisi loze, blagi, opojni.

Pevale su ptice i cveće je cvetalo,
moje malo čedo tako dobro je rodilo.
Sunce ga milovalo, oblak ga zalivao,
fruškogorski vihor tiho mu je pevao.

Dva galeba bela

Zamisli radosne glasove vetra,
pogledaj u svetlost što lomi mrak.
Oslušni pesmu utkanu na horizontu,
ugledaj susrete sunca s pučinom mora.

Miris soli još u vazduhu lebdi
i prizor slučajnog susreta u mislima je.
Kad smo se na molu obale sreli,
ja i ti, zalutali beli galebovi.

Sad ulične svetiljke gase se,
i ostareo grad bezvoljno budi se.
Doletele na olupinu kraj stena,
zanesena dva galeba bela.

уторак, 02. октобар 2012.

Ogorčenost

Ogorčenosti, ti neverni slugo,
ti podmukla stara rospijo,
kradeš izbezumljene mi poglede,
kidaš zbunjene snove moje.

Nema izlaza.
Ne, nema ni kajanja.
Samo ogorčenost tu je,
samo ogorčenost ostala je.

Poput zalutalog nevernika,
poput bosog izgladnelog deteta,
svoje senke plašim se,
od tame sklanjam se.

Primičem kolena ka sebi,
dugom kosom zaklanjam lice,
pod njom krijem se,
sve više u sebe povlačim se.

Ćutim, i dopuštam tami
da me polako obuzme,
dok ogorčenost u meni raste,
ta kobna pijavica duše moje.