субота, 14. јул 2012.

Davno leto '51, lipa, Tom i ja...

          Osećam miris lipe... Tako je jak i opojan, gotovo nestvaran. Taj miris me budi iz dubokog sna i ja otvaram oči. Žalosnim pogledom prelećem preko luksuzno opremljene sobe. Ipak je ovo bolnica, mogla sam biti i sa drugim ljudima koji čekaju da ozdrave. Ali ne, moja deca nisu to želela. Oboje, sin i ćerka, očekivali su da se oporavim i da ne pamtim ove zle dane po prostoriji lošeg izgleda.
          I evo njih tu sada, do mene. Više nisu ni deca, nisu ni mladi, iako pokreti govore suprotno. Puni su snage, nade, njima se život čini lep, kao da je iz bajke. Ali u tim bistrim očima vidi se tračak tuge. Svesni su potpuno drugačijeg ishoda nego što oni očekuju. Nadaju se... Ali šta drugo i mogu? To i je jedino i preostalo, jer osećam da je kraj sve bliži, ipak me je duboka starost dostigla. Mada, ja se ne bojim. Zapravo, srećna sam upravo sada, jer sam pored osoba koje mi znače sve na ovom ostarelom svetu, i jer udišem slatki miris čaja koji vijori iznad njihovih šoljica. Hm... Čaj od lipe... I sam spomen na tu biljku, sam naziv, vraća me u ludo leto 1951. Bila sam tada mlada, puna života, ali i pomalo naivna, moram priznati.
          Po čemu li pamtim tu godinu? Zbog čega li je tako posebna? Pa... Bila je jesen, verujem sredina oktobra, i tad sam prvi put ugledala Toma. Zapravo, on je prišao i seo na jednu klupu do mene. Ja sam tada bila zadubljena u čitanje, ali njegov hod prema klupi mi je odvratio pažnju od gusto ispisanih redova u mojim rukama. Bilo je teško ne primetiti njegovu garavo crnu kosu, plave oči, ili njegove snaže ruke i uspravan stas.  Delovao je mirno i staloženo, što se nije moglo reći i za mene. Ćutao je... Šta li sam drugo i očekivala? Da potpuni stranac progovori sa mnom, da se kojim slučajem zaljubimo, i za pedeset godina imamo unuke? Ne, on je ćutao. Ja, tada potpuno izgubljena u prostoru i vremenu, nesvesno, počela sam da razmišljam o osmesima koje su mu napravile te bore smejalice oko očiju. Zašto i kako mi je baš to prvo privuklo pažnju, ne znam ni ja sama. Potpuno opčinjeno sam ga posmatrala, sve dok me nije počeo dozivati. "Gospođice... gospođice... Gospođice?" Mada, kada sam shvatila da se meni obraća, tada je već zvučao pomalo ljutito. Glas mu je postao odbojan i grub, da nisam mogla poverovati da pripada tako zanosnom čoveku. "Izvinite..." - šta li sam drugo mogla reći? Šta li sam drugo mogla učiniti posle tako čudnog momenta nego vratiti se svojoj knjizi. Ali koliko god sam se trudila, nisam mogla da razaznam reči koje sam čitala... Verujem da su ti redovi bili ispisani na hindu ili na nekom stranom jeziku.
          "Možete li mi već reći koliko je sati? Molim vas?" - Ironično me pitao gledajući na moj ručni časovnik. Još zbunjenija, jedva smogoh snage da se bar malo priberem "Oh... Oprostite! Evo sad će podne za koji minut." - sačekala sam trenutak, pa ga upitah: "Izvinite, a je li se mi znamo odnekud? Izgledate mi poznato..." Upotrebali sam tu staru rečenicu koju je i moj otac iskoristio kad se upoznavao sa mojom majkom. Ko bi rekao da i dalje funkcioniše pogotovo u ovoj situaciji - kada devojka to pita momka.
          "Zaista vas ne prepoznajem, gospođice, a verujem da ne bih tako lepu devojku zaboravio. Oh, Gospode! Jeste li rekli da je već podne? Moram ići... žurim! Doviđenja i prijatan dan Vam želim, gospođice!" Užurbano je požurio ka starom delu grada, ne osvrćući se.

          "Ne znaš mu ni ime, a već si zaluđena njime." - dočekala me majka ovim rečima kad sam joj ispričala za čudni i pomalo neprijatan susret sa nepoznatim čovekom. Bio bi poznat da sam ga upitala za ime. Upitala bih ga kako se zove da sam imala malo više vremena. Imala bih vremena da ga nisam onako sanjivo posmatrala... Ah...
          "Nisam zaluđena, majko, samo..." - odgovorila sam, na šta me ona upita: "...samo...? Samo šta...?"
          "Ma ništa, ionako ga više neću videti. Bio - prošao!"
          Kako li sam se grdno prevarila u vezi toga...
          Već sledećeg dana sam ga ponovo srela. Sela sam na onu istu klupu pod drvetom lipe, knjigu položila na kolena i s vremena na vreme prevrtala stranicu. A stranas više nije bio stranac, već Tom. Zapravo, nije bilo ime ono što sam samo saznala, još mnogo toga je podelio sa mnom sobom. I mogu reći, da su nam poprilično sva interesovanja bila slična, ako ne i ista.
          Nekad, kada bi imao više slobodnog vremena, donosio je neku knjigu i ne progovorivši ni reč satima bismo sedeli na toj klupi i čitali. Obično bismo pred sumrak prekidali i zadivljeno posmatrali vatrenu igru sunčevih zraka po nebu.
          A lipa je i dalje bila iznad nas... I širila je svoj miris koji bi nas zagrlio oboje.
          A danas, posle svih ovih godina, požalim što je Tom ikada otišao u vojsku, što se tada susreo sa svojim Tvorcem (što bi rekao jedan mudar pisac), i što se deca više ni ne sećaju njega, što nisu mogla zapamtiti njegov prodoran pogled ili (uglavnom uvek) staložen glas...
          A Tvorac... on i mene sada čeka... da se pridružim davno posečenoj lipi i mom dragom Tomu.

Odlazak iz topline hladnog doma


Obukla je svoju toplu zimsku jaknu, oko vrata je stavila šal, a na ruke nametnula rukavice. Zima je. I to hladna, đavolja. Vetar zavija, vetar nosi sve pred sobom, vetar ruši, vetar... Jednostavno rečeno: nemir je... nemir je svuda oko nas. Hladnoća nas je obavila, ruke nam drhte, ali nemamo kuda. Da idemo možda svome domu? Ne, mi ga nemamo... Mi smo putnici, od danas. Želja nam je da dočekamo sutrašnjicu, da bar koji sat preko noći prespavamo, pa da nastavimo dalje. A kuda to? Kuda nas huk vetra odvede. A kuda drugde? Za nas ne postoji pravi put... Taj put je već odavno zavejala naša prošlost od koje bežimo, još i skriva tragove ljudi koji su pre nas pronalazili put. Nema izlaza... Ima izlaza... Zapravo, ima previše puteva, a mi ne znamo kojim da krenemo. Koja je staza ispravna? Ko li će znati? Nije nas niko posavetovao, niti pomogao, niti bar uputio jednu lepu reč da nam bar na sekund ugreje srce. Hladnoća je, a mi se borimo, bežimo.
Gledam je kako spremno se hvata kofera kraj ulaznih vrata. Spremnija je nego ja, u svakom slučaju.  Ali mlađa je od mene, još je dete, i verujem da ni ne shvata zašto sam je probudila ovako u cik zore kad škola neće započeti još tri sata. Nisam je lagala kada sam rekla: „Mila, probudi se. Draga... Hajde, ustani, opasno je ovde, moramo ići. Požuri...“ Gledala sam je kako umorno ustaje iz toplog kreveta, i iskreno, na trenutak sam se zažalila što sam se probudila. Ali pijano jutro me je nagovestilo da je došlo vreme, iako nas dve nismo bile spremne. Dok se umivala u kupatilu, pokušala sam da što brže spakujem njene najneophodnije stvari, ali bilo ih je previše... Zato su i koferi odjednom tako teški postali. A najveći deo su zauzele igračke koje nisam mogla ostaviti da leže na njenom krevetu nadajući se da će se Mila jednom vratiti po njih. Ko zna da li ćemo ikada više videti ovu rupu od kuće, ovu jazbinu, ovo demonsko igralište. Previše dugo sam trpela igrarije tuge, jada i straha. Predugo sam ležala u ovom zatvoru.
Poklekla bih, inače... Pala bih njemu ničice pred kolena i celivala mu skute odeće. Dopustila bih da postupa prema meni kao sluškinji ili kao duhu, tj. osobi koja ne postoji. Na meni je bilo ili da slušam naredbe ili da ne postojim. Jednostavno... Ali jedna stvar, zapravo, jedna osoba me je držala na nogama, davala mi snagu da stojim i da živim. Zbog nje, moje drage Mile, upravo odlazim. A ona je jednom prilikom rekla da će me uvek pratiti. Istina, bila je mala kada je to rekla, verujem da nije razumela nijednu reč koja se našla na njenim usnama, verujem da je to čula na nekoj televizijskoj emisiji pa samo, tek tako, ponovila. Ma koliko nesvesno ona to tada izrekla, znala sam da mogu da očekujem od nje podršku. Pre svega, majka sam joj. A drugo... osetila je strah koji kola ovom nesrećnom kućom. Strašne su nevolje zadesile našu porodicu, očajne muke prišle su nam s leđa i otele sreću. Šta je preostalo? Zapravp, ništa vredno... Samo suze, nemir i bol.
- Majko, jesi li spakovala moju satensku haljinu? Onu ružičastu što mi je otac poklonio za prošli rođendan. – Nisam želela taj komad odeće u ovim koferima. Meni nije ništa značio. Štaviše, zamrzela sam tu krpicu. Omrzlo mi je sve kupljeno njegovim novcem, tim prljavim dinarima. – Nisam draga, jer tamo gde idemo biće previše hladno da bi nosila tu haljinu.
- Ali, to mi je srećna haljina...
- U redu, mila. Evo sad ću je pronaći i spakovati. Nastavi da se sređuješ, i požuri, nemamo vremena. – Rekla sam joj.
Zapravo, vreme je odavno prošlo. Trebalo je da odemo još kad su prvi mirisi alkohola zavladali prostorijama, još kada se sa ulice moglo naslutiti geganje mog pijanog muža. Sada on leži, zamotan u hrpu tek oprane posteljine, kraj skoro ugašenog ognjišta. Kao dobra žena, potpalila bih vatru, da gori dok se ne probudi i ne zatekne praznu kuću. Ali dobrota je davno iščezla, i ostavlja sada za sobom samo hladnoću.

Neptun


Brod usamljeno pluta po ratnicima mora,
Preko snažne i nesalomive vojske Neptuna.
Sidro spušteno, njime predstavljena vera,
Lađa usidrena, paluba joj dušama ispunjena.

Uzburkano more nemir donosi,
Dokazuje moć, pokazuje šta strah je.
Pesmom talasa se ponosi,
Pesmom bure, jada. Tuga to je.

A srce? Za koga li ono nosi poplavu?
Za koga se bori i zbog koga strada?
A san je sa sobom poveo javu,
ona je ponosni krivac ljubavi pada.

четвртак, 12. јул 2012.

Najboljoj drugarici ♥

"Da ostanemo ovo što smo. Sutra. I uvek. Deca. Ne veliki, ne odrasli. Da se ne zavlačimo svako u svoju ljusku, da jedno drugom ne dopustimo da budemo ono što nismo, da ne gledamo vučijim očima i da se uvek prepoznamo kada se sretnemo." Meša Selimović

Trenutak je bio dovoljan da te upoznam, da dospem do tvoje srži i tvojih misli. Samo taj jedan trenutak je bio potreban, ništa više. Možda bi duže trajalo da si ti zaključala kapiju i podigla bedeme oko sebe, ali nisi. Nisi, draga... Dopustila si da zavirim u potpuno novi i nepoznati svet, dopustila si da ti iskreno pružim ruku prijateljstva, dopustila si sebi da moj dlan prihvatiš. Osetila si toplotu, sećaš li se, možda? Onda... kada si me dodirnula i pozvala da se zajedno popnemo na penjalicu. Tad je igralište bilo puno i svako je svakome verovao. Danas, međutim, nije tako. I dalje živim pored tog dečijeg raja, ali više nema dece. Prazno je, pusto je. Kuda li su? Zar jednostavno ne žele da osete čar igre, kao što smo mi nekada? Zar se više niko ne upoznaje u slatkoj igri mladosti? Takođe, spomenula sam da je nekada svako svakome verovao. A i što ne bi? Bili smo mladi i nismo imali šta da krijemo, nismo strepili da će nas neko izdati i povrediti. Tada smo se jedino sami mogli povrediti, i to samo kada mi nam dlanovi dodirnuli prašnjavi beton i kolena nam ostala okrznuta. Zaboga, pamtim kako su mi noge uvek bile ukrašene modricama i povredama, i bila sam ponosna na to. Danas deca šetaju pored mene, a na njima ne primetim ni jednu jedinu posekotinu. Jasno je - danas više igralište nije živo, i igra je zamrla a zamenilo ju je nešto novo, meni nepoznato. Ali da se vratim na tebe, moja draga prijateljice... Je li se sećaš možda kako smo se radosno smejale kada smo stigle do vrha one, već spomenute, penjalice? To je bio smeh iz srca, moj i tvoj ujedinjen u tako savršenu melodiju slatkih uspomena. Ah, sećam se i kako su mislili da smo sestre. Smejala sam se uvek kada bi neko to spomenuo. Hajde da smo bile slične, kao jaje jajetu, (mada na neki način i jesmo) ali bile smo potpuno drugačijeg izgleda. Svako, iole razuman, bi mogao zaključiti da smo samo poznanice, ili bar - sestre u pokušaju. Moja divlja i neposlušna riđa kosa prkosila je tvojoj ravnoj smeđoj kosi. Moj hod bio je staloženiji od tvog. Moj osmeh smeliji od tvog. Moje oči dublje od tvojih. Bila sam ozbiljnija od tebe, ali ti si me dopunjavala, iz dana u dan. Podržavala bi me kada sam htela da se oprobam u nečemu novom, nečemu što si ti već ranije isprobala. Znala sam da je sigurno, ali bojala sam se da to nije za mene. Ali ti si govorila: "Ako je za mene, onda je i za tebe. Mi smo jedno, ne sećaš se?" Kako bih se slatko nasmejala na to, iznova i iznova. Na neki način stvorila si novu osobu od mene i nimalo te ne krivim za to. Vešto si mi prikrila mane i istakla ono o čemu je svaki dečko sanjao u nešto kasnijim godinama. Volela si da me doteruješ, pokazuješ svima, iako sam ja mislila da je to sebično sa moje strane. Ti si bila ona koja je bila lepša, zabavnija, smelija, ali si se nekako uvek držala sa strane i bodrila mene. Znaš... ne verujem da ću ti ikada moći zahvaliti koliko si me naučila u životu. Ah, ali ljudi bi pomislili na to: "Šta jedno dete od deset godina može da nauči drugo?" Da odgovorim? E pa, zaista mislim da su deca pametnija od odraslih, pogotovo zato što im surov svet starih nije zamaskirao pogled na njihov sopstveni svet. Kako ovo uopšte shvatiti? Pa... Mladi su sposobni da učine bilo šta samo da bi zadovoljili sebe, stari pokušavaju da ispune želje drugih. Mladi sanjanju, maštaju, stari su već odavno izgubljeni jer nisu pratili svoje nekadašnje snove. I retko ko ostane dete u duši. Takva osoba je obično i najmudrija, jer primećuje i shvata moć jedinstvenosti. Deca su jednostavna, zato toliko i uživaju u životu. Ona ne moraju da brinu o novcu i hrani, ne plaćaju komunalije ili odeću koju nose. Njihova jedina "briga" je - biti srećan. A to smo bile nas dve - srećne, i ponosim se time, i kao što sam već jednom rekla - ponosim se tobom. Ništa lepše ili toliko dobro nisam upoznala, nikoga ko bi me u sekundi mogao zasmejati, a već sledeće naterati suzu radosnicu da kane. Hvala ti što postojiš. I ostani koliko god želiš unutar ovih teških zidina koje sam podigla da čuvaju naše prijateljstvo. Ne postoje više ona dva bedeme, jedan oko tebe, jedan oko mene. Srušile smo ih, ne sećaš se? Ja i ti. I ponovo sagradile jedan koji će nas zajedno čuvati. S ljubavlju, Jelena.

среда, 11. јул 2012.

Teorija o prijateljstvu

Formula za uspeh i sreću: imati prijatelje i biti prijatelj. Kako jednostavno, ne?
Mada... Teško se dolazi do uspeha, ovako jednostavnog bar. A zbog čega? Pa, recimo da na ovom svetu ima milijarde ljudi, mi ćemo proći pored bar pola njih u svom životu, četvrtinu ćemo upoznati, polovini upoznatih ćemo zaboraviti ime, neće nam se dopadati većina onih čije smo ime i zapamtili, i na kraju će preostati samo par njih koje ćemo voleti za ceo život. Ali, među tim ljudima (kojih, da ne zaboravimo, ima milijarde) treba "pročačkati" malo, treba izdvojiti, odabrati, klasifikovati, treba razmišljati koje ćemo izbaciti iz života, a koje zadržati, kome verovati, a na koga malo više pripaziti. Pritom se u sve to uplete i strah, uglavnom strah od nepoznatog, pa strepimo da će nas neko koga poštujemo izdati, i onda se mi sami udaljavamo od njih. Jedino pogrešno je to što su uglavnom ti ljudi od kojih se udaljavamo oni pravi, u većini slučajeva bar. I možda, ali samo možda, uspemo da zadržimo jednog prijatelja od tih nekoliko. Možda, ali samo možda, taj jedan prijatelj je dovoljno mudar da nas posavetuje kada pravimo iste greške po hiljaditi put, možda je dovoljno pametan da se skloni postrance kada to želimo ali nemamo snage da kažemo, možda, ali samo možda, je dovoljno glup, da ostane kraj nas kada mi odlučimo da pobegnemo od njega, ali sasvim plemenit da nakon tog nepromišljenog postupka prihvati naše izvinjenje.
Tajna za večno prijateljstvo: biti malo manje probirljiv i malo više pametniji.