понедељак, 25. јун 2012.

Je li vredno rizika?

Koliko li ću samo puta pisati o ljubavi, o zaljubljenosti... Nije mi jasno zašto konstantno mislim o tome. Istina, sviđa mi se ideja da budem zaljubljena, ili da me neko voli, ili da se nekome nadam. I pored svega toga, i dalje mi nije jasno da li sam zaljubljena ili ne. Pokušavam da potražim odgovor u sebi, ali ga ne pronalazim. Zapravo postoji odgovor, tačnije dva odgovora... potpuno različita, potpuno nejasna. Dve kratke reči 'da' i 'ne', a koja li je istinita? Postoje trenuci kada je odgovor negativan, a to je uglavnom preko dana, dok ne padne noć i ne počnem da budem sentimentalna i da se ponašam kao da sam na Sedmom nebu, sva zaljubljena, a ujedno i tužna jer tu zaljubljenost ne mogu priznati. Zašto ne mogu priznati? Zato što će jutro osvanuti i moje mišljenje će biti drugačije.
Evo i sada dok pišem ovo, skoro je i ponoć, ne znam šta osećam. Zapravo, osećam neku borbu u sebi. Razum govori osećanjima kako ta određena osoba nije vredna moje ljubavi, dok srce govori mozgu da ta osoba je itekako vredna, jer pre svega ljubav mi je uzvraćena, čak je i mnogo jača nego ova s moje strane. Pisala sam već o tome kako nisam sigurna u ovo, jer mi je On najbolji prijatelj, iako već neko vreme pokušavam da smanjim učestalost naših razgovora i druženja. Njegova osećanja prema meni... ma, ne znam ni kako da vam opišem. Nekako su mnogo jača, snažnija. On se uvek borio za mene, za naše prijateljstvo kad već ne može da bude nešto više između nas. I hiljadu i jedan put sam ga odbila, a on, znam, pokušaće hiljadu i drugi put da iskaže ono što oseća i misli. U njemu ne postoji neslaganje između razuma koji ga vodi životom i srca koje diktira tempo  njegovih koraka. Ne, on uvek oseća isto. Čak se bojim da je svaki put sve jače i jače to njegovo osećanje.
I evo mene... Sedim u krevetu, ne znam da li da plačem ili da belo gledam u zidove tavanice... Čujem telefon, zvoni, pa prestane, pa opet zvoni, pa opet prestane. Možda pomisli da spavam, pa prestane zvati. Možda pomisli da ću mu se javiti čim svane, pa prestane okretati moj broj. A i kad bih se javila, šta bih rekla? Šta god to bilo, pokajala bih se sutradan ujutro. I eto me, ne znam kako ni kuda, ni s kim ni zašto, ni zbog čega ili koga. Ne znam šta se dešava... Zaslepljenja sam onim što mi se vrzma u glavi, zaslepljena strahom da ću biti ostavljena ili povređena, ili da ću ja biti ta koja će ostaviti i povrediti. Ništa ne može da traje večno, pa ni mi, znam to... Mladost je ovo, a mladost je samo deo života koji donosi promene. Jednom bismo se morali suočiti sa tim promenama. I šta onda? Ko onda gubi, a ko dobija? Ili možda oboje ostajemo povređeni?
Ne znam koliko je sve ovo vredno rizika. Ne znam koji bih, od hiljadu saveta, poslušala. Ne znam više šta je ispravno, jer u svakom slučaju ću zgrešiti. Jer nešto ovako lepo i anđelsko, kao ljubav, ne može a da ne donese nešto loše sa sobom, ne može da ne vuče nekog demona iza sebe koji svakog trenutka može ojačati i obaviti nas oboje. Jednostavno... Ne znam jesam li spremna da rizikujem, ne znam je li je rizik upravo ono što treba da osveži moj život? I jesam li spremna da snosim posledice?

уторак, 19. јун 2012.

Bakini gomboci i palačinke sa šljivama

U vazduhu miris bakinih gomboca i palačinki sa pekmezom od šljiva. I to domaći pekmez! Nije šala.
A uspomene, ko njih šiša, zar ne? Bilo pa prošlo - neko će reći. Ali da mi je samo jedan sekund da uđem u  bakinu kuhinju, krišom uzmem taj jedan gomboc sa šljivama ili jednu palačinku. Uf... Pa to je najdraži deo mog detinjstva! Deo koji me načinio buckom.
Nisam volela kuvanu hranu, ali sam je jela samo zbog slatkog dezerta posle. Uf... Kad se samo setim...
Nema ništa lepše kad taj miris obujmi čitavu kuću i jednostavno ti ne da mira dok bar ne zagrizeš jednom. Samo to jednom je dovoljno.
Ah... govorili su mi da sam luda što propuštam dečije igre i igralište, zbog toga što željno iščekujem ručak i ne želim da ga propustim. Govorili su da deca treba da se igraju, skaču, druže, a ne da razmišljaju o hrani. Ali nisam ja razmišljala o hrani! Samo.... samo o tim gombocima i tim slasnim palačinkama. Ma, oni ne razumeju! Njihove bake nisu umele kuvati, čim tako govore...
A odakle sad ovaj miris potiče? Ma ne znam.... neko je sigurno ukrao bakine recepte, čim i nekog stranog restorana miriše.

субота, 16. јун 2012.

Zaljubljeni čekaju, a ja ću te dočekati

Ponekad pomislim na ono vreme, kada sunce se ugasi, a svećiće na nebu zasjaje. Ponekad pomislim na onu noć, na onaj zagrljaj, poljubac, ples, kišu, strast, nemir, zaljubljenost, čežnju... Davno ispraćena tvoja je vojnička družina i ti s njom, davno sam ti mahala belom maramicom i slala imaginarne poljupce. Davno bilo...
Kako li je samo brod tada otplovio, odnoseći sve što je činilo moj svet. Eh, ti mornari i kapetani... Pa zar nisu mogli sačekati još samo koji minut da se gospodski oprostimo. Ne... Rekli su 'Vojnici ne smeju da plaču. Idemo.' Odveli su te, od mene, od domovine... Sada tvoj prst poteče okidač, i tvoje oružje proliva tuđu krv. Znaš koliko sam protiv toga, protiv nasilja, tuče, smrti... Ali eto, ti samo obavljaš posao, a ja mogu samo da se nadam da nećeš biti ti sa suprotne strane, da ćeš se živ vratiti nazad.
Oh, pa koliko li sam se samo nasušala reči protiv tebe. Drugarice moje najmilije pokušavaju da me odvuku od tebe. Ali najdraži moj, ne uspeva im. Zaljubila sam se. A zaljubljenost je zaluđenost. Zaljubljeni čekaju i dočekaju. Zaljubljeni se pripremaju da zavole i na kraju nauče i šta je to ljubav. Zaljubljeni ne slušaju publiku, zapravo oni je ni ne vide. Zaljubljeni su zaslepljeni.
Dočekaću dan da ponovo vidim te tvoje plave oči, tu plavu kosu, te snažne ruke, to telo koje u meni budi najgoru zver. Dočekaću dan da čujem tvoje reči, tvoj misteriozan glas, tvoj engleski akcenat koji me odvodi do ludila.
Šarmatnog te pamtim, dečače. Šarmantan i ostani, moj muškarcu. Osvoji me ponovo dubokim vedrim pogledom, samo jednim dodirom, jednom rečju. Zagrli me, kad se vratiš... Učini da se osećam kao da sam jedina, kao da druge ne postoje, kao da me sigurno držiš na dlanu dok su ti prsti blago savijeni da me štite od vanjskog sveta. Potrebno mi je to, potreban si mi ti...
Ali dočekaću te. Doći ćeš ti. Ponovo ćeš uzdrmati moj svet i ponovo ćeš uneti mir u njega. Jer jedino ti to i umeš.

Šta reći? Osim da sadržaj i akteri iz bajke ne postoje u stvarnom životu

Kad smo bili mali, čitali su nam bajke, pričali o večnoj ljubavi i srećnom kraju. I dan danas se kaže da ako se nije dobro svršilo da još nije kraj. Pričali su nam o tome kako dobro uvek nadmaši zlo, kako u toj teškoj i mukotrpnoj bici, dobrota uvek ojača pri kraju. I kako rastemo, šta shvatamo? Da je sve to bilo laž, prevara? Zašto jednostavno nismo mogli saznati istinu, zašto od malena nismo bili pripremljeni na stvaran svet. I prođu godine, mi sve stariji, a nevolje nas sustižu. Verujemo da će sve biti u redu, ali jednostavno to nije uvek tako. Surova je sredina u kojoj živimo. A o ljudima oko nas da ni ne pričam. U toj masi od milijardu duša, mi ćemo jedva pronaći jednu kojoj možemo verovati i koju ćemo pozvati kad smo u nevolji. Mnogo njih ni ne nađe ni tu jednu osobu. Nije život bajka, nisu ljudi akteri neke poučne priče u kojoj svi pobeđuju. To ne postoji. Toga nema.