субота, 19. мај 2012.

Slomljena porcelanska vaza

Koliko je samo puta pokušao da bude uz mene,
koliko puta je prešao preko ponosa...
Koliko li se samo borio za našu ljubav,
brinuo se da ne uvene,
brinuo da bar nešto iza nas ostane.

Gde sam tu bila ja?
Sa strane, negde... Posmatrala...
Kao izdajnik, neki najveći,
u trenutku nevolje priđoh jačima.
Samo to.. Ništa više.

A sada? Pitaju me svi...
Šta li se dogodilo? Šta li osećam?
Ne znam... Kažem im to..
Možda ga volim, i možda sam tek sada
po prvi put u životu ugledala svetlost dana
Možda... a možda samo
nisam želela pre to sebi da priznam,
nisam želela da ovo osećam.

Umesto da volim...
Umesto da sada moje ruke pridrže njegove,
ja se lomim... kao porcelanska vaza
bačena sa neke lepe stare vitrine,
kojoj neko na vreme nije spoznao vrednost.

I sada, onako sva u delovima,
u potpunosti razbijena,
lutam po podu nadajući se
da će se neko sagnuti i pokupiti bar deo.
Jedan po jedan, i možda opet
jednog dana budem cela...
Pa makar i lepkom zalepljena.

Puno ožiljaka ostaće, svesna sam toga.
Nisam se borila, to mi je kazna...
Nisam se borila za njega...
Sada ga volim, ali on to, svakako,
više ni ne može da zna.

уторак, 01. мај 2012.

Kada potok presuši

Pogledaj u fotografiju. Tu, baš tu na ognjištu. Šta li vidiš? Šta li osećaš? Voliš li ili mrziš, kaješ se ili se smešiš? Na slici nas dvoje, jedno kraj drugoga, stojimo na mestu gde sada stojiš ti. A ja? Ja te posmatram. Blizu sam, ali i daleko, nekako i predaleko. Ne mogu te dodirnuti, bar ti to ne možeš osetiti, ali te gledam. I srce mi je puno. Tu sam, kraj tebe, a čini se kao da sam nedostižna. Pa možda i jesam, za sada, ali bićemo zajedno jednom, možda... ako me se budeš i dalje sećao. Pomisli na mene kad osetiš da ćeš dušu ispustiti, neka ti ja budem poslednja misao. Jer ta misao postaćeš ti i kao vetrom donesen ispred mene ćeš se stvoriti.
Posmatram te sada, vidim i tu suzu što ti navire u oku. Ostario si... ali te oči još uvek sjaje istim sjajem. Voleo si me, zar ne? Mislim da to upravo sada vidim, vidim tugu, a tuga je deo ljubavi. Ne?
Kakva li je uspomena što ti sada lebdi u mislima? Je li to ona kada su nas valovi mora odneli na pučinu? Ili možda kada smo prvi put bili u tvojoj staroj porodičnoj kući kraj jezera? Ili možda kada smo se slikali kod ruševina starog dvorca u ovom gradu? Znaš... Uvek si bio tajanstven. Trebalo bi da sada mogu pročitati tvoje misli, namere, sećanja, ali kriješ ih... Kriješ ih tako vešto, tako prokleto dobro. Sećanja su samo tvoja i ne puštaš nikome da zaviri u njih. Drago mi je zbog toga. To znači da ceniš svoj život i sve što si proživeo. Svaka sitnica imala je vrednost, čak i ona koja se nije platila. Pronalazio si život u predmetima oko sebe, živeo si za trenutak, a smešio si se za ceo vek. Volela sam to kod tebe. Zapravo, još uvek i volim.
Kako je vreme prolazilo ljudi su prestali da pokazuju osećanja. Znaš... tako je surov ovaj svet, kad živiš po pravilima većine. Stidiš se onoga što ti veselo zaigra umom, ne smeš ni da se nasmešiš kad te to nasmeje. Govore ti da si lud, budala, da nisi čovek. Ali dragi... mi smo to već odavno videli, videli da oni nisu ljudi. Ili smo mi izrod kojekakav. Mada, bilo nam je lepo. I to je ono što je na kraju najbitnije, na kraju kada sve ptice odlete i svi potoci presuše. Ne, dragi moj?