субота, 28. април 2012.

Pismo njemu

Znamo se već dugo, ali kao da smo se juče upoznali. Ona duga šetnja pored jezera, sumrak sunca, blagi povetarac. Eh, bilo je lepo, ali bilo je i davno. Sećam se svega, uspomene nikako da zamru, ma koliko ja to želela. Najgore od svega... sve mi se to svidelo. Bio je to najlepši dan mog života i od tada svaki naredni dan upoređujem sa tim.
Nije lepo, znaš? Nije ni zabavno.. A šta to, pitaš se? E pa, ne sviđa mi se što mi mladost prolazi na ovakav način, iščekujući nešto bolje, nekog boljeg, da zameni tebe. I kada razmislim, da li je to smisao mog života, da li je to sudbina već unapred istkana, ili mogu ja da promenim nešto? A kad ovako i pišem, ni ne znam šta bih menjala. Zar da izbrišem is sećanja tako lep trenutak? Da li da se pravim kao da se nikad nije desio i pokušam da živim najbolje što mogu? E pa nije moguće, znaš? Kad god i pokušam da zaboravim bar delić prošlosti i živim za sadašnjost, nekako tvoje ime uvek iskoči na mom telefonu i stigne mi koja poruka od tebe. I opet onda sve iznova. Družimo se par meseci, usput se koji put posvađamo, ali ništa ozbiljno. I onda nekako opet izgubimo kontakt, ja se durim i čekam da se javiš, ti čekaš mene i odbijaš da spomeneš drugima moje ime... kao da nismo nikom ništa.. kao da smo dva stranca čiji putevi tek treba da se ukrste. Ali znaš.. nekako te staze se sretnu u najgorem mogućem trenutku, kada na mojoj strani odvija se rat, a na tvojoj se i duge na nebu sukobljavaju. I sretnemo se, i štogod jedno drugom kažemo, ali nije to to. Prođe koji dan i situacija je mirnija, vraćamo se na staro. Ponovo se zaljubim u tebe, ponovo ti mene zavoliš, ali ne možemo opet da skačemo u uzavreli vulkan. Povlačim se ja, povlačiš se ti, i opet jovo nanovo.
Tako već godinama kao da je tradicija postalo. Ne znam šta mi je draže... trenutak kada se čujemo ili momenti kada na sekundu zaboravim na tebe. Priznajem, lakše mi je kad se pravim kao da ništa između nas nema, kao da su te varnice odjednom iščezle, kao da si samo trag lepe prošlosti. Govorim drugima da mi ništ ane značiš više, da nikad ni nisi, da smo samo bili deca u ludim godinama, deca koja su svašta probala, pa da se i vole.. Ali nije uspelo, i sada gledam unapred, sada koračam unapred, ni na tren se ne osvrnem da pogledam te tragove naših cipela jedno do drugog, pa ni ove moje, usamljene, same.
Puno lepih sećanja, a premalo srećnog vremena. Zašto to tako? I evo upravo zazvonio telefon. I evo opet tvoja slika na displeju. I evo srce mi opet zaigralo, kao da je prvi put. Zašto... zašto pokušavaš uvek tako naglo da uletiš u moj život, iako oboje znamo da je svaki put sve gore i gore? Zašto li me setiš i zašto svaki put pređeš preko ponosa da bi mi se javio? Zar ti moj glas nedostaje, zar opet moje reči treba da te posavetuju, reše sve tvoje probleme, uteše te? Znaš, znam da ti je potrebno moje prisustvo, znam da sam jedina koja te razume... ali nekako kao da si ti izgubio saznanje o mom životu. Ne poznaješ me više, a uporno pokušavaš da me iznova upoznaš. A ja ću ti ponovo dopustiti da se ušetaš kako nekakav gospodar u moje srce i moje misli. Spoznaćeš mračnu stranu mene, ali nećeš pobeći, već ćeš ostati i pokušati da pomogneš. A ja ti neću dopustiti, reći ću ti da ne dopuštam nikome. Upitaćeš me onda da li mi ti Niko, ja ću poreći. Ljutićeš se, ljutiću se ja. I tako će završiti i taj period našeg drugovanja.
Ovo je trenutak kada ću reći ono što zaista mislim... što sam rekla i kad sam imala deset godina, kad sam bila još samo dete: Muškarac i žena ne mogu biti prijatelji... Ili će doći do nekakvih varnica, ili prijateljstvo neće dugo trajati.
Ali šta ja znam... Možda je ovo samo govor u afektu, a možda sam i u pravu. Samo jedno znam: nikad neću moći da prežalim trenutak kada smo se upoznali. Sada bi sve bilo lakše da smo ostali stranci. Ali ko zna kakvu bi igru život onda odigrao, ko zna kakvu bi nam budućnost tkač istkao. Neka, 'ajde, neka.. Reći ću da je bolje ovako i ponovo ću pokušati sve da zaboravim, a srce će moje očekivati tvoj sledeći poziv. Videćemo ko će preživeti u ovoj igri za dvoje. Jedan gubi, u svakom slučaju. Jedan ostaje povređen.