субота, 25. фебруар 2012.

Bezimenom


Staze su strme, neprohodne,
noći besane, neodspavane. 
I bojim se da te možda ne odvedem
do stanice neke puste, pogrešne il' nepoznate.

A slutiš li možda, bezimeni stranče,
kuda moje misli sada lutaju?
Ti, što kraj tebe grešne postaju...

Grešim li, bezimeni, što ti ruke svoje pružam?
Što u tebi vidim lepotu, gordost, snove i spas,
što jedva dočekam dan da svane,
da čujem taj tvoj mio glas?
I tobom da ostanem zadivljena, kao da je prvi put...

Da li možda vidiš,
kako se po nebu igra poslednji sunčev zrak?
Kakav li to znak što dolazi mrak?
Hoćeš li umoran i ove noći sam u snove poći,
ili ćeš kraj mene koračati i koju mi tajnu otkriti?

A ja, želim da te vodim iza brda, iza mora,
negde daleko, iza hiljadu gora.
I možda zvuči suludo, ali želja je moja
da te odvedem korak dalje od beskraja,
tebe, bezimenoga. 

Ruševine


Osećaš li kako nebo ljutito drthi?
Ne čuješ li gromke odjeke gromova?
A kiša o prozore k'o o doboš udara.
I priroda se buni...

A zlo... Ne, ljudi su neumoljivi i strašni...
Prizivaju kapi nemira i rata.
I opet tako bezdušno posmatraju sa strane,
iz daljine, od nekud daleko.

I priroda čeka, strahuje,
traži nešto da ohrabri je,
da sačuva ono malo što ostalo je
nespaljeno, varvarskom rukom nedodirnuto.

Al' sevaju munje, paraju nebo,
zlo ruši poslednje bedeme,
i još jedan dom nestao je.
Kraj ognjišta više porodice nema.
Nema ni vatre, ni toplote, ničega više nema.
Samo tama...
I negde zapisana četiri imena. 

четвртак, 02. фебруар 2012.

Kafa


Budi se grad, svetla na ulicama se gase, a prve kafe se kuvaju. Tako započinje dan – uz šoljicu kafe. Neko je ispija usput čitajući dnevne novine, neko zajedno sa prijateljima ogovara komšiluk, a neko samo razmišlja o predstojećem danu i pokušava da se razbudi. Mada, neki baš tada donose najvažnije odluke, planiraju dan, organizuju sve svoje obaveze.
Rokovnici ispisani i umrljani klapljicama kafe, otvaraju se svakog jutra i popunjavaju.
… ‘Od 11 do 12 sati – poslovni ručak sa novim klijentima’, ’14-16h sređivanje gomile papira na stolu’, ‘U 20 časova – trening u teretani’, itd…
Dani su uglavnom slični, skoro pa i identični. Postoji određeno vreme za doručak, pripremu za posao, posao, razgovore sa klijentima, obavljanje raznih obaveza na radnom mestu, onda povratak kući, odlazak u teretanu ili možda šetanje, i na kraju, svima najdraže: spavanje. Nakon otprilike osam sati, ponovo sve u krug.
Vikendi su druga priča, tada se ljudi opuštaju i odlaze da se šetaju i posmatraju prirodu, izlaze u kafiće sa prijateljima, ispijaju kafice, obilaze susedne gradove, a uveče se okupljaju i vesele do zore. Počaste se raskošnom večerom i skupim pićem s vremena na vreme, pokazujući svojim poznanicima koliko novaca troše, zapravo, samo hvaleći se. Čudno je to kako misle da je sve takmičenje: ko će više zaraditi, ko će imati uspešniju karijeru, lepšeg muža ili ženu, pametniju decu, broj trofeja i porodičnih slika u vitrini koja krasi dnevnu sobu, da ne zaboravimo i veći televizor, skuplji nameštaj…
Ponedeljak dočekaju umorni od prethodne noći, pa se ponovo razbuđuju uz šoljicu vruće kafe. Neko najviše voli da sam samelje zrna kafe, da oseti taj miris koji će ga u potpunosti razbuditi. Vedrih očiju ispijaju i poslednju kap. Da li je slatka ili gorka, nije bitno, važno je da skoro niko ne može živeti bez tog napitka. Donet iz Brazila, a proširen po celom svetu. Danas, ljudi se obraduju kada vide naslagane kesice ispunje magičnim smeđim prahom na policama prodavnica. Možda baš i samo zbog toga odlaze u kupovinu, da bi nasmejani zgrabili još jednu.
Često kao deca govorimo da nam se ne sviđa ukus, a da ne zaboravim i miris, ali kako godine prolaze, mišljenje se menja. I svi poznanici i saputnici vole da uz razgovor popiju šolju kafe. Mada, neko više voli alkohol, neko limunadu, a neko čaj. Sve ima istu nameru – da nam pruži trenutak sreće i odmora.
Vekovima i vekovima pre, žene su volele da same  obrađuju deo zemljišta posvećen samo kafi. Uživale su u svežem mirisu, kao i u jarkoj boji tog ploda. Neobično je kako jedno malo zrno proizvede toliku količinu radosti u svakome od nas, omogućuje nam i sposobnost boljeg razmišljanja, kao i donošenje boljih odluka. I sve to čini jedno maleno zrno. Ko bi rekao?
A kad se vi probudite, da li sami skuvate sopstvenu dozu okrepljujućeg napitka ili neko to umesto vas uradi? Da li vas dočeka kraj kreveta ili sami ustajete i odlazite u kuhinju? Da li nesvesno izbegnete doručak zarad kratkog užitka u čarobnom piću? E to je – kafa.

Susret sa majkom


Eno je. Vidim kako mi se primiče.... Moja majka.
Prava bogatašica... šta sam drugo i očekivala kada mi je rekla da mi dolazi u posetu privatnim avionom? Zapravo, nikad je nisam ni upoznala, mada mi je poslala njenu sliku kada smo se dopisivali. Internet je, zaista, jedno čudo. Fenomenalno je kako za svega delić sekunde naša poruka stigne na drugi kraj sveta. Kažem to, i doslovno mislim na drugi kraj sveta: majka živi u Japanu. Valjda je tamo bolji život...
Poseduje nekoliko dizajnerskih firmi, nekoliko butika, i verujem da živi kao kraljica. Ali kako to da mi se tek sada javlja, posle dvadeset i pet godina? Zašto li me je uopšte i napustila? Da li je uopšte mogu smatrati svojom pravom majkom? Mislim... ipak nije bila tu kada mi je bila potrebna, nije bila tu kada sam se prvi put zaljubila, popila prvo alkoholno piće, prvi put izašla do kasno u noć sa društvom. Svih ovih godina, žena za koju sam mislila da mi je porodica, me je učila kako da odrastem, kako da postanem pametna, razborita i prijatna žena. Njoj zahvaljujem od srca, ali šta sada da radim? Sada kada sam saznala istinu....
- Zdravo, Elena! – čula sam njen glas.
- Dobar dan... majko...
- Ma hajde, obraćaj mi se kao da smo prijateljice. Nema potrebe za tolikom učtivosti.
- Izvinite.. izvini – ispravila sam se – ali ne znam kako da te oslovljam. Stranci smo jedna drugoj, zar ne?
- Pa da... – osetila sam krivicu u njenom glasu. Možda nisam trebala to da kažem?
Stajale smo jedna do druge, minut-dva u tišini, ali kao da je trajalo čitavu večnost.
- Još jednom – izvini. Nije bilo potrebe da ti to kažem. Samo... nekako, oduvek sam bila iskrena. Često me je ta iskrenost dovela do pogrešnog cilja, mogu reći i da me je skupo koštala u nekim trenucima. Ali ponosna sam što sam ovakva kakva jesam, i verujem da mi je to vrlina, a ne mana.
- Heh... – tiho se nasmejala – ista si kao i ja... bez dlake na jeziku. Ali dobro, prednost je to što naša savest može ostati mirna. Slažeš se?
Sad je bio red na mene da se nasmejem. Nepoznata žena, a tako me razume. – Da, u potpunosti. Nikad do sada nisam zažalila zbog izgovorene reči, verovala sam da je tako ispravno.
Još jedan trenutak tišine.... Rouzi, moja majka, me je samo posmatrala. Ne znam da li je očekivala da ću joj nešto reći, tog momenta nisam znala ni šta bih je upitala, iako su mi se hiljade pitanja vrzmala po glavi. Najzad, kad sam otvorila usta da nešto kažem, tek tako da ’probijem led’, ona me upita:
- Baš bi mi prijao dobar britanski čaj! Hoćemo li do nekog kafića?
- Evo upravo stojimo ispred jednog. Ovde služe i najbolje domaće kolače od višnje. Da li bi želela da naručimo? – upitala sam je dok smo ulazili.
- Zvuči savršeno! Kojih još specijaliteta ima ovde? ’Jednom se živi, sve sve isprobaj!’ uvek kažem sebi. Novac je relevantna stvar, ili imaš ili nemaš, ali ako treba potrošiću i poslednju novčanicu na ono u čemu uživam. U ovom slučaju i na ono primamljivo parče torte koje konobarica odnosi ženi preko puta našeg stola. Šta li je to?
- Izvanredno zapažanje, izvaredan ukus, moram priznati – nasmejala sam se – Snikers torta.
- A šta bi ti želela, Elena? – upitala me je.
- Samo čaj, ali hvala na ponudi.
- A ne, ne može to tako kod mene. Želim svoju ćerku da ponudim sa nečim osim čaja, ne misliš? Mislim da je to najmanje što mogu da učinim da bi mi ti oprostila... za sve što sam uradila.
- Nemam šta da ti oprostim, jednostavno se nismo upoznali, ali imamo vremena za to sada. A što se tiče ponude... pa evo prihvatam. Može i meni jedno parče te torte.
- Jesi li sigurna da nećeš dva? – Namignula mi je. Nisam mogla da suzdržim smeh, kao ni ona. Verujem da su nas svi ljudi iz prostorije posmatrali. Ali eto, unele smo malo radosti i u ovaj kafić, to nije problem, ne?
Konobarica je došla i do našeg stola, i veoma neprijatno rekla:
- Dame, da li mislite da biste mogle biti malo tiše? Osoblje i gosti žele da mirno pojedu i popiju ono što naruče. Hvala.
To ’hvala’ ni malo ljubazno nije zvučalo, naprotiv, prizvuk ironije se čuo u njenom glasu.
- Mislila sam da si rekla da je ovo jako dobar kafić?
- Hm... ne, to ni nisam rekla. Rekla sam samo da su ovde najbolji kolači od višanja.
- Hehe, dobro pamćenje imaš. – Rekla mi je majka. – Odlazimo čim očistimo tanjir, ova torta ne zaslužuje da se ne pojede.
            Kad razmislim, ni ne mogu je zvati majkom, bolje da je oslovljavam imenom.
            Sačekala sam koji trenutak, pa je upitala: Zašto si baš sada došla u London? Zašto si uopšte i odlazila?
            Nije očekivala ovo pitanje, samo me je bledo, a i pomalo uplašeno, pogledala.
            - Zaslužujem da znam istinu. I sama si rekla da si iskrena osoba. – dodala sam.
            - Hm... da.... Priznajem, da sam zbog toga i došla, da ti ispričam ono što je godinama tinjalo u meni. Da čuješ tajne koje nikome drugom nisam rekla. Zapravo, da saznaš kakav je bio moj život pre nego što sam te rodila i ostavila u ugostiteljskoj kući, pa sve do sada. Možda se nećeš slagati sa nekim mojim odlukama donešenim u prošlosti, ali bitno je da saznaš sve. Samo... kad bih mogla drugi put da ti ispričam, a da ovo popodne provedemo malo zabavnije?
            - Zašto je bitno da saznam sve o tvom životu? Nisam baš to tražila, tražila sam samo deo koji je povezan sa mnom....
            - Draga moja... – primetila sam kako su joj se oči navlažile, nisam želela da zaplače. A verujem, da ni ona to nije želela, zato je za tren ućutala i pribrala se. – ceo moj život je povezan sa tobom. Nisi sada svesna toga, ali bićeš kada čuješ priču.
            - Zar je toliko složeno?
            - Da.... verujem da će nam biti potrebno više dana. Nije mi dovoljno samo par sati, ne mogu da izostavim nijedan deo, sve je bitno.
            - Ali... – Ne znam zašto sam ovo rekla... priznajem, nisam ni spremna da sada čujem – pre bi završila ako bi sada počela.
            Osetila je kolebanje u mom glasu.
            - Ne mislim da želiš sada da saznaš ono što te zanima. Ali ako si spremna... možemo početi....
            - Ne, u pravu si... Hajde da pričamo o nečem veselijem, hajde da zapamtimo ovo prvo zajedničko popodne po lepim uspomenama. Nekim ljudima su uspomene sada bez ikakvog značaja, ali verujem da će za par godina žaliti što ih nemaju toliko puno. Ne želim da, kada mi se na licu pojave bore i telo ostari, setim tmurnih i tajnovitih sati provedenih sa tobom. Evo, sutra se možemo naći u isto vreme na istom mestu. Da li ti to odgovara? - Rekoh joj.
            - Zborita, ali i lepa žena... muškaraci, garant, lude za tobom. – Zadirkivala me je. – Volela bih da dođeš do mog apartmana, biće nam udobnije, i nećemo morati da slušamo nepristojno osoblje. – Poglednom je preletela kafić tražeći ženu koja nas je uslužila. Ali razočarano me je pogledala, kada je primetila da nje nema. Verujem da bi nešto pomalo uvredljivo dobacila.
            - U redu... 

Decembar 1960. (nedovršena priča, jednom prilikom ću je završiti)

Primećivala sam kako se moja majka sve više brinula o svom izgledu. Naime, bila je izuzetno lepa i zgodna žena u pedesetim godinama. Samo ovih nekoliko dana bila je još lepša, kao da je nešto sjajilo unutar nje. Ruke su joj bile nežnije, lice glatkije, kosa uvek skupljena ukrasnom šnalom koju joj je poklonila moja baka. Leptir – motiv šnale, raširenih krila spreman da poleti. Do sada je retko kada nosila, retko kada kitila kosu svoju, mislila sam da čuva za posebne prilike, ili da se boji da ne slomi. Za mene je taj leptir predstavljao let, tačnije slobodu, sreću, ljubav.
Ovog meseca, uprkos hladnoći i računima sa bezbroj cifara, novac je pristizao, više nego što sam se ja nadala. Moram priznati i da mi je bilo sumljivo otkud nam sada toliko i kako to da nam je ostava uvek bila puna. Stvari u našim ormanima su se, takođe, nagomilavale. Ovo je prva zima da imam dva izuzetno topla kaputa, nekoliko pari rukavica, kapu i šal. Do sada nije bilo tako. Izbegavale smo da izlazimo napolje na hladnoću, grejale smo se jedna uz drugu i ponekad, sa suzama u očima, priželjkivale toplije vreme, sunce, proleće. Nešto se promenilo.
To sam shvatila noć posle Božića. Nemirno sam se okretala u krevetu i nisam mogla da zaspim. Ustala sam i otišla do kuhinje da zagrejem mleko, bilo mi je potrebno nešto da me uspava. Tog trena sam se prenula, ulazna vrata su zaškljocala i čula sam nečije tiho koračanje, gotovo kao šunjanje. Brzo sam ugasila sveću koja je gorela na kuhinjskom stolu i posmatrala iz mraka hodnik. ’Samo da nije lopov... samo da nije lopov...’ sve vreme sam razmišljala. ’Eto nam kada smo odjednom dobili onoliki novac, mora da se pročulo po naselju... sad ćemo i bez toga ostati.’
Ali, ubrzo sam primetila obris poznate osobe. Bila je leđima okrenuta, ali svakako sam mogla prepoznati tu crvenu boju majčinog kaputa. ’Gde li je ona bila ovako kasno u noć?’ zapitala sam se. Bez obzira na sve, ostala sam još nekoliko minuta skrivena u senci dok mama nije otišla u svoju sobu, i dok se koraci više nisu čuli. Išunjala sam se u hodnik i otvorila njenu tašnu koja je bila okačena na starom čiviliku. Novac.... opet novac... puno novca... Novčanice nisu bile ni malo pohabane, niti savijene, sve jedna uz drugu povezane. Srce mi je počelo ubrzano kucati. ’Znači, ovako, u sred noći, ona nam obezbeđuje bogatiji život?’
Brzo sam potrčala u svoju sobu i obgrlila se toplim ćebetom. Hiljadu pitanja se vrzmalo u mojoj glavi. Iskreno da kažem, više nisam znala šta da mislim.... šta da mislim o svojoj majci. Je li to ona nešto skrivala od mene? Zašto? Stvarno ne znam kako sam uopšte i došla do ideje da je pratim. Te noći sam isplanirala bar pet načina da vidim šta zapravo radi, ali samo jedan sam izabrala.
Već sledeće noći, zaklopila sam ulazna vrata prateći majku kako užurbano korača pustom ulicom. Nebo su prekrili tamni oblaci, ulicom je vladao mrak. Bila sam svega desetak metara iza nje, nije me mogla primetiti. Prošlo je, otprilike, pola sata dok nismo stigle pred neku kafanu (ili kako sam kasnije saznala – kazino). Bile smo u centru Londona, ulice su vrvele od ljudi, muzika se čula iz obližnje gostionice. Primetila sam, priređeno je nekakvo slavlje, možda venčanje? Ili nečiji rođendan?
Sve u svemu, malo kasnije sam ušla za majkom u kazino. 

Septembar 1960.


Gledala sam majku kroz poluotvorena vrata kuhinje. Svojim smežuranim rukama pravila je zimnicu. Osetila sam njen umor na licu, na tom licu izboranom od muke. Jadna žena... šta li je sve proživela, ratove, glad, siromaštvo, a ipak je uspela da obezbedi meni i bratu krov nad glavom. Oca se više nisam ni sećala, napustio nas je kada je bilo najteže. Noćima sam ih slušala kako se svađaju. Jutra su dočekana lažnim osmehom na njihovim licima... pokušavali su da me zaštite, da sakriju sve izrečene reči. Sećam se kako je otac stalno bio ’na službenom putu do susednog grada’ tokom dana, a uveče se vraćao pijan sa flašom u rukama. Mislili su da ne znam i da sam već u krevetu, da mirno sanjam najlepše snove. Ali nisam mogla... Preteško je bilo zaspati bez oca da ti poželi ’laku noć’. Majka mi je uvek čitala priče pred spavanje iz one pohabane knjige, knjige prenošena već generacijama u našoj porodici. Verujem da je imala bar sto godina, ako ne i više.
Alkohol je razorio našu porodicu, ali naravno postojalo je još mnogo razloga, samo ih nikad nisam saznala. Ne znam ni da li sam želela da znam... bolelo bi me kada bih čula nešto o tome, ili kad bi mi drugarice pričale o provedenom vikendu sa roditeljima.
Vidim sada majku, osećam njenu patnju. Trudi se... zaista se trudi da bude što bolja može, da nas nahrani i obuče iz sezone u sezonu. Samo ova predstojeća zima predstavlja krizu, sve novine pišu o tome. Hladna i duga zima... Puno vremena provedeno iščekivajući proleće, već predosećam tmurne i neogrejane noći.
Primećujem suze u njenim očima – Majko, jesi li dobro?
Pomalo uplašeno je podigla glavu prema meni... – Srce moje, nisam videla da stojiš kod vrata... Hajde, priđi mi – rekla mi je tananim glasom. Čvrsto me je obavila rukama i svoju glavu položila na moju.
- Umorna si... Odmori se, ja ću dovršiti ovo. – Ponudila sam joj, iako sam znala da neće prihvatiti pomoć četrnaestogodišnje devojčice.
- Ne. – odsečno mi je odgovorila. Priznajem, nisam očekivala toliku grubost u tako jednostavnoj reči. Trgla sam se. – To je moj posao. Sedi na stolicu i posmatraj me ako želiš.
Poslušala sam je. Gledala sam kako tim spretnim rukama čisti povrće i secka ih na deliće. Oštricu noža nisam ni primetila zbog brzine kojom je radila. Savršeno – to je prava reč. Sve je savršeno radila. Žena za uzor, za pamćenje, za pričanje. Oduševila me je hrabrošću kojom je prolazila dan kroz dan.
- Znaš... Rouzi, nije bilo lako kad sam bila dete. Majka i otac su mi bili bolesni, bili smo u izolaciji od sveta. Dok su oni ležali u krevetu, sama sam učila u kuhinji, isprobavala hranu. Nismo imali mnogo, ali i ono što smo imali i ono što sam pripremila je usrećilo moje roditelje. Mesecima nisu ozdravili, dok... – nije dovršila rečenicu, nije mogla.
- Majko, nauči me. – Posegla sam sa nožem ali ona mi ga je preotela iz ruke.
- Ne. – Još jedan odsečan odgovor. – Idi da se igraš, lepo je vreme napolju.
Šta sam drugo mogla uraditi, kad nije želela moju pomoć? Izašla sam iz kuće i zastala na ulici da pogledam da li ima nekoga iz moje škole. I da, bilo ih je, grupica ’odabranih’. Različita godišta, ali svi podjednako okrutni. Nisu oni bili jedini koji su mi se podsmevali i ogovarali me, bilo je izuzetno puno njih koji me nisu voleli. Nisam znala zbog čega. Pa, na kraju, nisam nikom naudila, zar ne? Ali eto, valjda je moja istrošena obuća i zakrpljene haljine svemu presudila. Mada, kasnije sam saznala, nije ni to bio razlog, ipak bilo je puno siromašne dece, dece koju su svi voleli, samo ja nisam bila jedna od njih. Francuskinja sam, moj naglasak je svima čudan, drugačije se oblačim, iako se moja majka uvek trudila da se uklopim. Nešto je odbijalo ljude od mene, čak i u redu za hleb u prodavnici, retko koja osoba nije želela što pre da se udalji.
Uvek sam bila čista, oprana, očešljana, odeća uvek izravnana, ali eto...
Prolazeći ulicama začula sam nekoliko žena kako pričaju o mom ocu.
- Pametan čovek! Šta će mu porodica u ovo surovo vreme, pa dovoljno mu je da hrani svoja usta, šta će mu još tri?
- Slažem se! A i bio je lud kad je hteo decu, i eto sada mu ni ne trebaju. Lepo otišao, verujem da se neće ni vratiti.
- O, pa vratio se! Zar nisi čula?
- Čula šta?
- Eno odseda u hotelu ’Palis’ sa nekom bogatašicom. Izgleda da mu se posrećilo.
- Nego šta! – ovog puta je bio muški glas. – Nije teško naći bogatu staricu na izmaku.
- O čemu ti pričaš? – Upitale su ga žene.
- Pa ta njegova ljubavnica ima skoro pa šezdeset pet godina. Ali kad pogledaš, ni on nije toliko mlad, svega sedam godina razlike između njih, je l’ tako beše?
Nisam više mogla da slušam. Suze su mi navirale, a opet bila sam ljuta. Kako ti ljudi uopšte mogu da stanu na stranu čoveka koji se loše ophodi prema sopstvenoj porodici? Zar ne znaju da je digao ruku na moju majku i saterao je u zid? Zar ni ne slute da se svake noći vraćao u ponoć i kasnije osećajući se na alkohol? Gde im je pamet da brane čoveka koji je svu svoju platu trošio u kafani?
- Priznajem, nedostaje mi. Bio je dobar mušterija... – Začula sam.
I eto odgovora na moje pitanje... Novac, novac, novac, to je sve što se mota po mislima građana. Kako zaraditi i na kome, čije pare oteti?

Strah, propuštene prilike, život koji prolazi

Vratila sam se :) Bilo je previše obaveza poslednjih par meseci... tako da se nadam da ću sada moći malo redovnije da pišem :) Evo jedan novopečen tekst, nije najbolji, ali za početak, sasvim je u redu :)


Krenem, stanem, predomislim se i promenim smer. Uvek tako, već godinama... Na kraju sve započeto, ništa dovršeno. Na slikama se još vide beli tragovi papira, stranice knjige ostale neispisane, život ostao nedopunjen. Toliko toga... toliko želja, toliko snova, ali sve neostvareno. Strah me preči da živim život koji mi je poklonjen na par desetina godina. Proći će, proći će vreme brzo, šanse postoje samo jednom. Poput neke peščane barijere što sprečava vodu da prodre svom snagom, tako i strah mene koči. Zadržava me na istom mestu, gura me u nazad, tera da postupim kako inače ne bih. Posle dolazi kajanje, suze, bol, tuga zbog neostvarenih snova, al' opet i svest da sam sama kriva. Mogla sam biti jača, mogla sam hrabrije prekoračiti balvan na putu, mogla sam bar pokušati da pređem na drugu stranu. Ne, mene je silina prošlosti odvukla unazad, vukla me u provaliju nemoći i neuspeha. Zar sada da se borim? Sada kada je sve gotovo? Otišlo je sve, prošle su godine, prošle prilike. Sada je sve tako mračno i tiho, pomalo strašno. Sve što vidim je tama, a sve što čujem su otkucaji moga srca. Brzi su, a bes u meni raste. Bes prema sebi, prema osećajima koji su me zaustavljali pred svakom preprekom i terali me da idem dužim putem do cilja, lakšim putem, putem bez prepreka. Stigla sam do cilja, iako monotono... Dan za danom isti je, jutro kiša dočeka, noć neprimetno dođe. Avantura? Nepoznata reč za mene, reč bez definicije, reč samo pročitana u knjigama. Sreća? Iskusila sam je, živim je, ali ne u potpunosti. Strah? To je ono što vlada mnome i kontroliše svaki moj korak. Život? To je nešto što prolazi, što se završava.