среда, 17. октобар 2012.

U toplijoj zimi

Sa terase prepune uvenulog cveća pruža se predivan pogled ka moru, ka divnoj peščanoj plaži, ka velikim brodovima u luci. Ali zima je. I hladno je. Ne toliko koliko u mom rodnom selu, nije baš toliko hladno. Poneki hladni izdisaj vetra me dotakne, i to je to. Ne žalim se. Pogled je predivan, nije tipična zima na koju sam navikla, sunce s vremena na vreme proviri kroz oblake, ali svejedno - divno je ovde.
Ostajem zauvek ovde - bar to je moja zamisao. Koliko je ostvarljiva zavisi od moje porodice. Oni odlučuju. Ali verujem da se i njima dopada ovde. Kakvi su uslovi, društveni, ekonomski, politički? To ćemo tek saznati. Meni je lično bitno jedino da imam krov nad glavom, nešto malo osnovne hrane da preživim dan i vode da gasim žeđ. Ako mi slučajno dopadne luksuz, neću se buniti. Ostalo me ne zanima. Nisam ja društvena da bih brinula ljudima. Meni je dovoljan samo moj dnevnik, olovka i gumica, neko usamljeno mesto i malo svetlosti. To je sasvim dovoljno za prosečno osobu poput mene koja uživa u tihoj samoći. Nema ko da me uznemiri, trgne iz razmišljanja, poremeti moju tišinu. Zatim, ne zanimaju me one ekonomske i političke stvari koje moji roditelji verno prate. Kurs evra - šta ću još da se brinem o tome? Sednice paralamnta - ne zanima me ta nekulturna rasprava primitivnih ljudi (ako ih uopšte možemo nazvati ljudima... kad s vremena na vreme izuju svoje cipele i gađaju jedne druge... I da - naša država je u sjajnim rukama! Kako to da zaboravi da kažem. Mada nadam se da shvatate da je to samo ironija). Mada, sada kada nisam u svojoj državi, nisam sigurna da možda neću zavoleti politiku. Možda su ovde donekle ljubazniji, a nadam se i pristojniji. Videćemo.
Uf, ovo cveće zaista treba zaliti - pomislih žalosno gledajući pokrzano suvo lišće (verovatno nekad divne) difenbahije i ruzmarina. Verujem da je nekad mirisalo, da je nekada odisalo životom i svežinom.

Нема коментара:

Постави коментар

Your lovely comments :)