четвртак, 18. октобар 2012.

Još jedna priča o životu

"To, kako da se voli, ne uči se iz knjiga, ne uči se u školi. To se uči iz sebe kad se otvori srce, pa boli, ili ne boli." Mika Antić

Naučićemo mnogo toga u životu. Naučićemo kako da zaćutimo kada je ćutanju vreme, kako da se obučemo kad je nekom važnu događaju vreme, kako da se naparfemišemo i da taj parfem satima traje, kako da se nasmejemo kad nam tuga bubnja u glavi. Naučićemo i da budemo sretni, naučićemo da otvorimo srce i da volimo. I kao što Mika reče: "pa boli, ili ne boli". Upravo to. To je suština svega, to je suština života - otvoriti vrata duše, poslušati sopstveni razum, slediti sopstveno srce, verovati slepom instiktu. 
I mogu ja hiljadu puta pokušati objasniti život, zapravo i jesam, ali opet će ostati nešto nedorečeno, te iznova i iznova se vraćam ovoj temi.  
Upozorenje svim građanima planete Zemlje (a možda i nekom strancu iz vasione - ko zna ko tamo gore živi): boleće ponekad, savijaćemo se od bola, povlačiti u sebe. I to je život. Sreća i nesreća su povezane. Uvek su bile, uvek biće. Jer ako slučajno, nama draga, sreća prevagne, nestaće ravnoteža. Nestaće balans dobra i zla, te ćemo se mi navići samo na ono najbolje. A kad slučajno doće vreme nemira nećemo se snaći i naša vrsta neće opstati. Eto toliko od mene. I čisto da znate: i tuga je dobra na svoj način! Ona nas ojačava - to je ono što mogu sa sigurnošću da kažem. Zato: otvorite srce, volite, budite voljeni, nemojte pasti pred tugom, sačekajte malo da nevreme života prođe, jer doći će lepo vreme, doći će život, doći će sreća. I nećete shvatiti koliko ste jaki, sve dok u borbi sa životom ne opstanete hrabro do kraja.
Laku noć. I moram priznati da lepo je veče za sanjanje.

1 коментар:

Your lovely comments :)