среда, 17. октобар 2012.

Bara života

Kiša je danas padala. Ta slatka topla kiša, ah... A znate li da je napravila barice? Znate, sigurno... Znate li da su te barice zapravo bile velike? Znate li da je odraz u njima bio ogroman? Čitav svet skupljen u tu jednu sliku koja ovlaš pokriva vodu.
Posmatram, i ne verujem... Ovo je život. Ne, neće biti život za pet godina, za deset godina, kada završimo fakultete ili osnujemo porodicu. Ovo upravo sada što se dešava - e to je život!
I mislim se ja: "Ovako živim sada. U redu. A da probam nešto da promenim?"
Prođe koji sekund, i dalje razmišljam... "Je li treba nešto da menjam? Jesam li zadovoljna ovim što vidim u skupini kapljica na betonu?"
Odogovor: "Ne. Nisam. Ni malo. Život kao da nije život. Ništa zabavno se ne dešava, svaki dan je isti, ja sam ista (ako ne i gora nego što sam juče bila). Ne ide ništa na bolje, ne... Baš suprotno - sve više se zavlačim u mračnu dubinu života gde je sve dosadno, naporno, i jednostavno - teško"
Promeniti sada nešto? Upravo ovog trenutka? Da konačno sednem i naučim neke nove jezike, da otputujem, vidim svet? Šta li?
Negde duboko u sebi znam šta mi smeta. Znam da ne želim ovako da živim za nekoliko godina. Ali isto tako nemam ni hrabrosti nešto da učinim. Jer ljudi se najbolje osećaju u sigurnom domu. Kad to kažem, ne mislim na neku kuću iz koje nikada ne izlaze, već mislim na stare dobre navike koje su već pustile korenje i mene vezale za sebe. Rešiti se navika, sigurnosti? Nekako, ni baš to nešto zanimljivo. Slažete li se? Ali bez rizika nema avanture, bez avanture svaki dan je isti.
Činiti nešto, promeniti se, ili jednostavno nastaviti ovaj dosadašnji život. Pitanje je sad.
Poslušati razum ili srce. Ko li će znati šta je ispravno?

1 коментар:

  1. Alo!

    Razmisljanje ti je za 5, nalazim se trenutno u slicnoj fazi zivota gdje mi nije jasno ko sam gdje sam i zasto sam!?
    S obzirom da zivim u stranoj drzavi izgleda kao da sam nesto promjenio u svom zivotu, ali jos nemam unutrasnji mir, sto jos gore, osjecam se kao da je jos veci nemir.
    Ponekad je bolje duze razmisljati a manje mjenjati ili jednostavno NE slusati svoj unutrasnji glas kuda te vodi ali obratit paznju na svoj osjet u trbuhu, znaci ako nesto ides raditi a steze te u zeludcu, nemoj ici dalje ostavi to..Jer unutrasnji glas moze biti iskrivljen utjecajem drugih ali trbuh ne.
    Zelim ti samo dobro. Bole.

    ОдговориИзбриши

Your lovely comments :)