субота, 29. септембар 2012.

Bedemi tame, tišine, mira i nemira

Upravo pokušavam da shvatim zašto tako dugo nisam pisala... Pokušavam da razumem zašto sam odbijala da dodirnem tu naoštrenu olovku koja će poremetiti belinu hartije. I dalje ne shvatam.
Udaljila sam se od reči. Nisam ih ni pisala ni čitala, iako je to bilo baš ono što mi je trebalo. Trebalo je da se oslobodim tereta, da sklopim priču života svog, da se oprostim od tuge. Trebalo je da sve misli spakujem u kofere i pošaljem negde daleko na jug gde je sada toplo i gde ljudi piju koktele i igraju na plaži. Trebalo je da se pomirim sa nesrećom, ali trebalo je i da znam da će sreća svakako doći, da će teret nestati nakon prve ispisane reči.
Ne nije ljubav to što me muči, jer ona je samo delom u pitanju... U pitanju je život koji tako olako prolazi dok ja sedim u fotelji i gledam u prazno. Hajde da ne razmišljam za to vreme, da se maksimalno prepustim opuštanju, ali misli same naviru i muče me. Svaku noć, svaki dan, od jutra do mraka. Neispavana pokušavam da ne sklopim oči pred ljudima, da im ne pokažem umor i slabost. U tome donekle i uspevam, moram se pohvaliti. Ali opet dođe noć, opet dođe samoća, i opet naiđe pusto razmišljanje koje poput slepe ulice ne vodi nikuda. Ostajem sama u mraku, sa blagim svetlom koje treperi sa moje leve strane, i posmatram ulice. I one su prazne... Ne čuje se zvuk auta, ne čuje se zvuk ljudi, ne čuje se cvrkut ptica, ništa. Ili su svi umorni ili jednostavno više nikog nema.
Ne bih bila sama da sam bar dopustila da mi se neko približi. Ali radi sopstvene sigurnosti sam se ogradila teškom čeličnom ogradom. Šta reći no da sam luda? Jednostavno, ne osećam se bezbedno kad otvorim srce drugima. Sigurna sam samo kad se povučem u sebe i kad ni od koga ne zavisim. Ali došlo mi je i to glave, kad začuh one dve famozne reči 'Volim te' od jedne osobe. Od tada, okružena sam tišinom i tamom, ali opet nema mira. Sve nešto se vrpolji u meni i ne znam na koju stranu pre da se okrenem, šta da uradim, o čemu da promislim. Ali i dalje ne osećam ništa. Srce prazno, ali um igra svoju igru. Toj igri se prepuštam i polako tonem...
Mada, možda je sada lakše. Onako... Bar malo... Potrebno mi je bilo da nešto nekome kažem, nekome nešto napišem, ali ne volim baš to da radim, te je prazan list moj jedini prijatelj u takvim situacijama. Proživeću i ovo. Ako znam da će posle svake zime doći proleće, onda je sigurno da i posle kiše dolazi sunce, kao što mi svi govoriše. Do mog proleća možda neće dugo, možda evo stoji iza onog ćoška i polako navire. Ko zna? Moje je da iščekujem, a do tada da se borim. 

1 коментар:

Your lovely comments :)