петак, 03. август 2012.

Nije ni vreme ni mesto

Podsmešljiv miris alkohola i cigara osetio se u zraku, soba je bila zagušljiva, a prozori dobro zatvoreni. Bila je zima. Hladna, đavoljska... Izlazio bi on povremeno iz stana pred zgradu na svež vazduh, hladio bi glavu, razbistrio misli, potom se ponovo vratio na demonsko igralište. Njegov dom, kao da je tuđi, odisao je svežinom proklete mladosti. Svuda po stolima bilo je flaša piva, previše... sve ispijene ili prosute po starom crvenom tepihu. Koliko li je samo mrlja imao taj tepih... Već dvadeset godina izbegavano je pranje, te su se na njemu nakupile uspomene, tragovi detinjstva i nevešte mladosti. Razgledao je oko sebe... Nije znao šta da radi. Magla oko njega mrsila mu je misli, dim cigareta uvlačio mu se pod kožu, alkohol je strujao njegovim telom. Znao je šta želi, znao je to svaki put kad bi izašao sa društvom i popio koje piće i zapalio koju cigaretu. Znao je da želi nju. Znao je da je želi već deset godina. Znao je da su šans da je dobije male, gotovo nestvarne. Ali ona za njega i jeste bila nestvarna... Bila je poput boginje proleća - sa sobom je uvek donosila miris cveća, svežinu, život, sve ono što je njemu bilo potrebno. Sećao se kako je njena kosa mirisala na limun prvi put kad je seo u školsku klupu iza njene. Profesorica ga je tada kaznila jer nije obraćao pažnju, jer je, po njenim rečima 'bio izgubljen u vremenu i prostoru'. Donekle to jeste bilo tačno... On jeste bio izgubljen, ali je njegova pažnja bila posvećena njoj, samo njoj. Kako li je samo završio školu i sam se pitao. Učiti nije mogao, razmišljanje mu je teško padalo, a sa časova nije bežao, jedino zbog toga što nije ni ona, a on ju je, poput šteneta, slepo pratio gledajući ružičasti svet oko sebe očima ljubavi. Nije sve to bila ni toliko ljubav, ni toliko zaljubljenost, koliko obična dečačka zaluđenost u slatkim školskim danima. Govorili su svi da će i to proći, nadali se njegovom uspehu u školi kojeg nikad nije bilo, nadali se da odraste i počne razmišljati o budućnosti. Mada, na neki način, on i jeste razmišljao o budućnosti - znao je da želi da bude s njom.
Danas, tačno u podne, dok je ledeni vetar mrsio njenu dražesnu zlatnu kosa, ona se udala. Za koga, gde i zašto nije znao. Pretpostavljao je da se zaljubila, da je srećna, da je mislila da joj je vreme da osnuje porodicu. Obećala je da će me upoznati sa svojim mužem kad joj stavi prsten na ruku, sa novim životom koji će je dočekati u nečijoj tuđoj kući, sa svojom decom kada ih jednog dana donese na svet. Obećala je. A on je čekao... Ali od nje ni pismo, ni poruka, ni poziv... samo prazna tišina koja mu je parala dušu.
Savio se i obujmio rukama kolena, seo je u ćošak, i dopustio bolu da ga čitavog obuzme. Ubrzo ga je jad paralisao i samo je čekao da noć prođe da oseti tek koji zračak zubatog sunca. Čekao je da ostane sam, da u stanu zamre buka, da glasna muzika prestane da se igra sa njegovom tugom.
Dočekao je.
Jutro je došlo. Presvukao se i otišao u uobičajenu jutarnju šetnju. Sada mu je bilo svejedno za njen brak, za njenog muža koji je umislio da može takvu ženu više od svih da voli, koji je mislio da je nje dostojan. Niko nije bio nje dostojan, on je to najbolje znao i to je ono što je najviše kod nje i cenio.
Koračao je sporo, a sneg mu je pucketao pod nogama. Iza njega ostaše stope koje se uputiše prema njenom domu.
Stigao je i, hrabro se suočivši sa mogućim posledicama, pokucao na njena vrata. Otvorila je nasmejana i poželela mu je dobrodošlicu, ali on je odbio njen poziv da uđe. Ćuteći se okrenuo i vratio nazad.
Još jedna noć je došla, ista kao prethodna. Drugovi ga nisu razumeli i samo bi mu rekli: "Žao mi je, druže... Izgleda da nije bilo ni vreme ni mesto za istinu."
A on se trudio da živi... Trudio se da nabaci osmeh na lice i da se pretvara kao da mu nije ništa. Preostalo mu je i dalje da krije najlepši deo svog života, da zaćuti kada o njoj drugi započnu priču, da se povuče u mrak kad ona prođe ulicom.
Zavela ga je prašina nemira i nesanice, ali trudio se... da nekako živi.

Нема коментара:

Постави коментар

Your lovely comments :)