субота, 14. јул 2012.

Odlazak iz topline hladnog doma


Obukla je svoju toplu zimsku jaknu, oko vrata je stavila šal, a na ruke nametnula rukavice. Zima je. I to hladna, đavolja. Vetar zavija, vetar nosi sve pred sobom, vetar ruši, vetar... Jednostavno rečeno: nemir je... nemir je svuda oko nas. Hladnoća nas je obavila, ruke nam drhte, ali nemamo kuda. Da idemo možda svome domu? Ne, mi ga nemamo... Mi smo putnici, od danas. Želja nam je da dočekamo sutrašnjicu, da bar koji sat preko noći prespavamo, pa da nastavimo dalje. A kuda to? Kuda nas huk vetra odvede. A kuda drugde? Za nas ne postoji pravi put... Taj put je već odavno zavejala naša prošlost od koje bežimo, još i skriva tragove ljudi koji su pre nas pronalazili put. Nema izlaza... Ima izlaza... Zapravo, ima previše puteva, a mi ne znamo kojim da krenemo. Koja je staza ispravna? Ko li će znati? Nije nas niko posavetovao, niti pomogao, niti bar uputio jednu lepu reč da nam bar na sekund ugreje srce. Hladnoća je, a mi se borimo, bežimo.
Gledam je kako spremno se hvata kofera kraj ulaznih vrata. Spremnija je nego ja, u svakom slučaju.  Ali mlađa je od mene, još je dete, i verujem da ni ne shvata zašto sam je probudila ovako u cik zore kad škola neće započeti još tri sata. Nisam je lagala kada sam rekla: „Mila, probudi se. Draga... Hajde, ustani, opasno je ovde, moramo ići. Požuri...“ Gledala sam je kako umorno ustaje iz toplog kreveta, i iskreno, na trenutak sam se zažalila što sam se probudila. Ali pijano jutro me je nagovestilo da je došlo vreme, iako nas dve nismo bile spremne. Dok se umivala u kupatilu, pokušala sam da što brže spakujem njene najneophodnije stvari, ali bilo ih je previše... Zato su i koferi odjednom tako teški postali. A najveći deo su zauzele igračke koje nisam mogla ostaviti da leže na njenom krevetu nadajući se da će se Mila jednom vratiti po njih. Ko zna da li ćemo ikada više videti ovu rupu od kuće, ovu jazbinu, ovo demonsko igralište. Previše dugo sam trpela igrarije tuge, jada i straha. Predugo sam ležala u ovom zatvoru.
Poklekla bih, inače... Pala bih njemu ničice pred kolena i celivala mu skute odeće. Dopustila bih da postupa prema meni kao sluškinji ili kao duhu, tj. osobi koja ne postoji. Na meni je bilo ili da slušam naredbe ili da ne postojim. Jednostavno... Ali jedna stvar, zapravo, jedna osoba me je držala na nogama, davala mi snagu da stojim i da živim. Zbog nje, moje drage Mile, upravo odlazim. A ona je jednom prilikom rekla da će me uvek pratiti. Istina, bila je mala kada je to rekla, verujem da nije razumela nijednu reč koja se našla na njenim usnama, verujem da je to čula na nekoj televizijskoj emisiji pa samo, tek tako, ponovila. Ma koliko nesvesno ona to tada izrekla, znala sam da mogu da očekujem od nje podršku. Pre svega, majka sam joj. A drugo... osetila je strah koji kola ovom nesrećnom kućom. Strašne su nevolje zadesile našu porodicu, očajne muke prišle su nam s leđa i otele sreću. Šta je preostalo? Zapravp, ništa vredno... Samo suze, nemir i bol.
- Majko, jesi li spakovala moju satensku haljinu? Onu ružičastu što mi je otac poklonio za prošli rođendan. – Nisam želela taj komad odeće u ovim koferima. Meni nije ništa značio. Štaviše, zamrzela sam tu krpicu. Omrzlo mi je sve kupljeno njegovim novcem, tim prljavim dinarima. – Nisam draga, jer tamo gde idemo biće previše hladno da bi nosila tu haljinu.
- Ali, to mi je srećna haljina...
- U redu, mila. Evo sad ću je pronaći i spakovati. Nastavi da se sređuješ, i požuri, nemamo vremena. – Rekla sam joj.
Zapravo, vreme je odavno prošlo. Trebalo je da odemo još kad su prvi mirisi alkohola zavladali prostorijama, još kada se sa ulice moglo naslutiti geganje mog pijanog muža. Sada on leži, zamotan u hrpu tek oprane posteljine, kraj skoro ugašenog ognjišta. Kao dobra žena, potpalila bih vatru, da gori dok se ne probudi i ne zatekne praznu kuću. Ali dobrota je davno iščezla, i ostavlja sada za sobom samo hladnoću.

Нема коментара:

Постави коментар

Your lovely comments :)