четвртак, 12. јул 2012.

Najboljoj drugarici ♥

"Da ostanemo ovo što smo. Sutra. I uvek. Deca. Ne veliki, ne odrasli. Da se ne zavlačimo svako u svoju ljusku, da jedno drugom ne dopustimo da budemo ono što nismo, da ne gledamo vučijim očima i da se uvek prepoznamo kada se sretnemo." Meša Selimović

Trenutak je bio dovoljan da te upoznam, da dospem do tvoje srži i tvojih misli. Samo taj jedan trenutak je bio potreban, ništa više. Možda bi duže trajalo da si ti zaključala kapiju i podigla bedeme oko sebe, ali nisi. Nisi, draga... Dopustila si da zavirim u potpuno novi i nepoznati svet, dopustila si da ti iskreno pružim ruku prijateljstva, dopustila si sebi da moj dlan prihvatiš. Osetila si toplotu, sećaš li se, možda? Onda... kada si me dodirnula i pozvala da se zajedno popnemo na penjalicu. Tad je igralište bilo puno i svako je svakome verovao. Danas, međutim, nije tako. I dalje živim pored tog dečijeg raja, ali više nema dece. Prazno je, pusto je. Kuda li su? Zar jednostavno ne žele da osete čar igre, kao što smo mi nekada? Zar se više niko ne upoznaje u slatkoj igri mladosti? Takođe, spomenula sam da je nekada svako svakome verovao. A i što ne bi? Bili smo mladi i nismo imali šta da krijemo, nismo strepili da će nas neko izdati i povrediti. Tada smo se jedino sami mogli povrediti, i to samo kada mi nam dlanovi dodirnuli prašnjavi beton i kolena nam ostala okrznuta. Zaboga, pamtim kako su mi noge uvek bile ukrašene modricama i povredama, i bila sam ponosna na to. Danas deca šetaju pored mene, a na njima ne primetim ni jednu jedinu posekotinu. Jasno je - danas više igralište nije živo, i igra je zamrla a zamenilo ju je nešto novo, meni nepoznato. Ali da se vratim na tebe, moja draga prijateljice... Je li se sećaš možda kako smo se radosno smejale kada smo stigle do vrha one, već spomenute, penjalice? To je bio smeh iz srca, moj i tvoj ujedinjen u tako savršenu melodiju slatkih uspomena. Ah, sećam se i kako su mislili da smo sestre. Smejala sam se uvek kada bi neko to spomenuo. Hajde da smo bile slične, kao jaje jajetu, (mada na neki način i jesmo) ali bile smo potpuno drugačijeg izgleda. Svako, iole razuman, bi mogao zaključiti da smo samo poznanice, ili bar - sestre u pokušaju. Moja divlja i neposlušna riđa kosa prkosila je tvojoj ravnoj smeđoj kosi. Moj hod bio je staloženiji od tvog. Moj osmeh smeliji od tvog. Moje oči dublje od tvojih. Bila sam ozbiljnija od tebe, ali ti si me dopunjavala, iz dana u dan. Podržavala bi me kada sam htela da se oprobam u nečemu novom, nečemu što si ti već ranije isprobala. Znala sam da je sigurno, ali bojala sam se da to nije za mene. Ali ti si govorila: "Ako je za mene, onda je i za tebe. Mi smo jedno, ne sećaš se?" Kako bih se slatko nasmejala na to, iznova i iznova. Na neki način stvorila si novu osobu od mene i nimalo te ne krivim za to. Vešto si mi prikrila mane i istakla ono o čemu je svaki dečko sanjao u nešto kasnijim godinama. Volela si da me doteruješ, pokazuješ svima, iako sam ja mislila da je to sebično sa moje strane. Ti si bila ona koja je bila lepša, zabavnija, smelija, ali si se nekako uvek držala sa strane i bodrila mene. Znaš... ne verujem da ću ti ikada moći zahvaliti koliko si me naučila u životu. Ah, ali ljudi bi pomislili na to: "Šta jedno dete od deset godina može da nauči drugo?" Da odgovorim? E pa, zaista mislim da su deca pametnija od odraslih, pogotovo zato što im surov svet starih nije zamaskirao pogled na njihov sopstveni svet. Kako ovo uopšte shvatiti? Pa... Mladi su sposobni da učine bilo šta samo da bi zadovoljili sebe, stari pokušavaju da ispune želje drugih. Mladi sanjanju, maštaju, stari su već odavno izgubljeni jer nisu pratili svoje nekadašnje snove. I retko ko ostane dete u duši. Takva osoba je obično i najmudrija, jer primećuje i shvata moć jedinstvenosti. Deca su jednostavna, zato toliko i uživaju u životu. Ona ne moraju da brinu o novcu i hrani, ne plaćaju komunalije ili odeću koju nose. Njihova jedina "briga" je - biti srećan. A to smo bile nas dve - srećne, i ponosim se time, i kao što sam već jednom rekla - ponosim se tobom. Ništa lepše ili toliko dobro nisam upoznala, nikoga ko bi me u sekundi mogao zasmejati, a već sledeće naterati suzu radosnicu da kane. Hvala ti što postojiš. I ostani koliko god želiš unutar ovih teških zidina koje sam podigla da čuvaju naše prijateljstvo. Ne postoje više ona dva bedeme, jedan oko tebe, jedan oko mene. Srušile smo ih, ne sećaš se? Ja i ti. I ponovo sagradile jedan koji će nas zajedno čuvati. S ljubavlju, Jelena.

8 коментара:

  1. Talentovana si za pisanje, nastavi to da radis i uspeh je zagarantovan :)

    ОдговориИзбриши
  2. Super je...Kada ces smisliti jos neki...isto za najbolju drugaricu?? :)

    ОдговориИзбриши
  3. Анониман14. мај 2013. 14:19

    najezila sam seeeeeeeeeeeeeeee♥

    ОдговориИзбриши
  4. Анониман02. јун 2013. 21:53

    preeeelepoooooooo......!!!! ono kad te preplave emocije.... :)

    ОдговориИзбриши

Your lovely comments :)