субота, 14. јул 2012.

Davno leto '51, lipa, Tom i ja...

          Osećam miris lipe... Tako je jak i opojan, gotovo nestvaran. Taj miris me budi iz dubokog sna i ja otvaram oči. Žalosnim pogledom prelećem preko luksuzno opremljene sobe. Ipak je ovo bolnica, mogla sam biti i sa drugim ljudima koji čekaju da ozdrave. Ali ne, moja deca nisu to želela. Oboje, sin i ćerka, očekivali su da se oporavim i da ne pamtim ove zle dane po prostoriji lošeg izgleda.
          I evo njih tu sada, do mene. Više nisu ni deca, nisu ni mladi, iako pokreti govore suprotno. Puni su snage, nade, njima se život čini lep, kao da je iz bajke. Ali u tim bistrim očima vidi se tračak tuge. Svesni su potpuno drugačijeg ishoda nego što oni očekuju. Nadaju se... Ali šta drugo i mogu? To i je jedino i preostalo, jer osećam da je kraj sve bliži, ipak me je duboka starost dostigla. Mada, ja se ne bojim. Zapravo, srećna sam upravo sada, jer sam pored osoba koje mi znače sve na ovom ostarelom svetu, i jer udišem slatki miris čaja koji vijori iznad njihovih šoljica. Hm... Čaj od lipe... I sam spomen na tu biljku, sam naziv, vraća me u ludo leto 1951. Bila sam tada mlada, puna života, ali i pomalo naivna, moram priznati.
          Po čemu li pamtim tu godinu? Zbog čega li je tako posebna? Pa... Bila je jesen, verujem sredina oktobra, i tad sam prvi put ugledala Toma. Zapravo, on je prišao i seo na jednu klupu do mene. Ja sam tada bila zadubljena u čitanje, ali njegov hod prema klupi mi je odvratio pažnju od gusto ispisanih redova u mojim rukama. Bilo je teško ne primetiti njegovu garavo crnu kosu, plave oči, ili njegove snaže ruke i uspravan stas.  Delovao je mirno i staloženo, što se nije moglo reći i za mene. Ćutao je... Šta li sam drugo i očekivala? Da potpuni stranac progovori sa mnom, da se kojim slučajem zaljubimo, i za pedeset godina imamo unuke? Ne, on je ćutao. Ja, tada potpuno izgubljena u prostoru i vremenu, nesvesno, počela sam da razmišljam o osmesima koje su mu napravile te bore smejalice oko očiju. Zašto i kako mi je baš to prvo privuklo pažnju, ne znam ni ja sama. Potpuno opčinjeno sam ga posmatrala, sve dok me nije počeo dozivati. "Gospođice... gospođice... Gospođice?" Mada, kada sam shvatila da se meni obraća, tada je već zvučao pomalo ljutito. Glas mu je postao odbojan i grub, da nisam mogla poverovati da pripada tako zanosnom čoveku. "Izvinite..." - šta li sam drugo mogla reći? Šta li sam drugo mogla učiniti posle tako čudnog momenta nego vratiti se svojoj knjizi. Ali koliko god sam se trudila, nisam mogla da razaznam reči koje sam čitala... Verujem da su ti redovi bili ispisani na hindu ili na nekom stranom jeziku.
          "Možete li mi već reći koliko je sati? Molim vas?" - Ironično me pitao gledajući na moj ručni časovnik. Još zbunjenija, jedva smogoh snage da se bar malo priberem "Oh... Oprostite! Evo sad će podne za koji minut." - sačekala sam trenutak, pa ga upitah: "Izvinite, a je li se mi znamo odnekud? Izgledate mi poznato..." Upotrebali sam tu staru rečenicu koju je i moj otac iskoristio kad se upoznavao sa mojom majkom. Ko bi rekao da i dalje funkcioniše pogotovo u ovoj situaciji - kada devojka to pita momka.
          "Zaista vas ne prepoznajem, gospođice, a verujem da ne bih tako lepu devojku zaboravio. Oh, Gospode! Jeste li rekli da je već podne? Moram ići... žurim! Doviđenja i prijatan dan Vam želim, gospođice!" Užurbano je požurio ka starom delu grada, ne osvrćući se.

          "Ne znaš mu ni ime, a već si zaluđena njime." - dočekala me majka ovim rečima kad sam joj ispričala za čudni i pomalo neprijatan susret sa nepoznatim čovekom. Bio bi poznat da sam ga upitala za ime. Upitala bih ga kako se zove da sam imala malo više vremena. Imala bih vremena da ga nisam onako sanjivo posmatrala... Ah...
          "Nisam zaluđena, majko, samo..." - odgovorila sam, na šta me ona upita: "...samo...? Samo šta...?"
          "Ma ništa, ionako ga više neću videti. Bio - prošao!"
          Kako li sam se grdno prevarila u vezi toga...
          Već sledećeg dana sam ga ponovo srela. Sela sam na onu istu klupu pod drvetom lipe, knjigu položila na kolena i s vremena na vreme prevrtala stranicu. A stranas više nije bio stranac, već Tom. Zapravo, nije bilo ime ono što sam samo saznala, još mnogo toga je podelio sa mnom sobom. I mogu reći, da su nam poprilično sva interesovanja bila slična, ako ne i ista.
          Nekad, kada bi imao više slobodnog vremena, donosio je neku knjigu i ne progovorivši ni reč satima bismo sedeli na toj klupi i čitali. Obično bismo pred sumrak prekidali i zadivljeno posmatrali vatrenu igru sunčevih zraka po nebu.
          A lipa je i dalje bila iznad nas... I širila je svoj miris koji bi nas zagrlio oboje.
          A danas, posle svih ovih godina, požalim što je Tom ikada otišao u vojsku, što se tada susreo sa svojim Tvorcem (što bi rekao jedan mudar pisac), i što se deca više ni ne sećaju njega, što nisu mogla zapamtiti njegov prodoran pogled ili (uglavnom uvek) staložen glas...
          A Tvorac... on i mene sada čeka... da se pridružim davno posečenoj lipi i mom dragom Tomu.

Нема коментара:

Постави коментар

Your lovely comments :)