понедељак, 25. јун 2012.

Je li vredno rizika?

Koliko li ću samo puta pisati o ljubavi, o zaljubljenosti... Nije mi jasno zašto konstantno mislim o tome. Istina, sviđa mi se ideja da budem zaljubljena, ili da me neko voli, ili da se nekome nadam. I pored svega toga, i dalje mi nije jasno da li sam zaljubljena ili ne. Pokušavam da potražim odgovor u sebi, ali ga ne pronalazim. Zapravo postoji odgovor, tačnije dva odgovora... potpuno različita, potpuno nejasna. Dve kratke reči 'da' i 'ne', a koja li je istinita? Postoje trenuci kada je odgovor negativan, a to je uglavnom preko dana, dok ne padne noć i ne počnem da budem sentimentalna i da se ponašam kao da sam na Sedmom nebu, sva zaljubljena, a ujedno i tužna jer tu zaljubljenost ne mogu priznati. Zašto ne mogu priznati? Zato što će jutro osvanuti i moje mišljenje će biti drugačije.
Evo i sada dok pišem ovo, skoro je i ponoć, ne znam šta osećam. Zapravo, osećam neku borbu u sebi. Razum govori osećanjima kako ta određena osoba nije vredna moje ljubavi, dok srce govori mozgu da ta osoba je itekako vredna, jer pre svega ljubav mi je uzvraćena, čak je i mnogo jača nego ova s moje strane. Pisala sam već o tome kako nisam sigurna u ovo, jer mi je On najbolji prijatelj, iako već neko vreme pokušavam da smanjim učestalost naših razgovora i druženja. Njegova osećanja prema meni... ma, ne znam ni kako da vam opišem. Nekako su mnogo jača, snažnija. On se uvek borio za mene, za naše prijateljstvo kad već ne može da bude nešto više između nas. I hiljadu i jedan put sam ga odbila, a on, znam, pokušaće hiljadu i drugi put da iskaže ono što oseća i misli. U njemu ne postoji neslaganje između razuma koji ga vodi životom i srca koje diktira tempo  njegovih koraka. Ne, on uvek oseća isto. Čak se bojim da je svaki put sve jače i jače to njegovo osećanje.
I evo mene... Sedim u krevetu, ne znam da li da plačem ili da belo gledam u zidove tavanice... Čujem telefon, zvoni, pa prestane, pa opet zvoni, pa opet prestane. Možda pomisli da spavam, pa prestane zvati. Možda pomisli da ću mu se javiti čim svane, pa prestane okretati moj broj. A i kad bih se javila, šta bih rekla? Šta god to bilo, pokajala bih se sutradan ujutro. I eto me, ne znam kako ni kuda, ni s kim ni zašto, ni zbog čega ili koga. Ne znam šta se dešava... Zaslepljenja sam onim što mi se vrzma u glavi, zaslepljena strahom da ću biti ostavljena ili povređena, ili da ću ja biti ta koja će ostaviti i povrediti. Ništa ne može da traje večno, pa ni mi, znam to... Mladost je ovo, a mladost je samo deo života koji donosi promene. Jednom bismo se morali suočiti sa tim promenama. I šta onda? Ko onda gubi, a ko dobija? Ili možda oboje ostajemo povređeni?
Ne znam koliko je sve ovo vredno rizika. Ne znam koji bih, od hiljadu saveta, poslušala. Ne znam više šta je ispravno, jer u svakom slučaju ću zgrešiti. Jer nešto ovako lepo i anđelsko, kao ljubav, ne može a da ne donese nešto loše sa sobom, ne može da ne vuče nekog demona iza sebe koji svakog trenutka može ojačati i obaviti nas oboje. Jednostavno... Ne znam jesam li spremna da rizikujem, ne znam je li je rizik upravo ono što treba da osveži moj život? I jesam li spremna da snosim posledice?

1 коментар:

  1. Bila sam u slicnoj situaciji,i mogu te samo savetovati da ne izgubis tu osobu,pa sad da li cete biti prijatelji ili ljubavnici,nije vazno.Vazno je samo da je imas pored sebe.Jer,izgubiti tako nekog dragog,najtezi je bol.

    ОдговориИзбриши

Your lovely comments :)