субота, 19. мај 2012.

Slomljena porcelanska vaza

Koliko je samo puta pokušao da bude uz mene,
koliko puta je prešao preko ponosa...
Koliko li se samo borio za našu ljubav,
brinuo se da ne uvene,
brinuo da bar nešto iza nas ostane.

Gde sam tu bila ja?
Sa strane, negde... Posmatrala...
Kao izdajnik, neki najveći,
u trenutku nevolje priđoh jačima.
Samo to.. Ništa više.

A sada? Pitaju me svi...
Šta li se dogodilo? Šta li osećam?
Ne znam... Kažem im to..
Možda ga volim, i možda sam tek sada
po prvi put u životu ugledala svetlost dana
Možda... a možda samo
nisam želela pre to sebi da priznam,
nisam želela da ovo osećam.

Umesto da volim...
Umesto da sada moje ruke pridrže njegove,
ja se lomim... kao porcelanska vaza
bačena sa neke lepe stare vitrine,
kojoj neko na vreme nije spoznao vrednost.

I sada, onako sva u delovima,
u potpunosti razbijena,
lutam po podu nadajući se
da će se neko sagnuti i pokupiti bar deo.
Jedan po jedan, i možda opet
jednog dana budem cela...
Pa makar i lepkom zalepljena.

Puno ožiljaka ostaće, svesna sam toga.
Nisam se borila, to mi je kazna...
Nisam se borila za njega...
Sada ga volim, ali on to, svakako,
više ni ne može da zna.

1 коментар:

Your lovely comments :)