четвртак, 02. фебруар 2012.

Susret sa majkom


Eno je. Vidim kako mi se primiče.... Moja majka.
Prava bogatašica... šta sam drugo i očekivala kada mi je rekla da mi dolazi u posetu privatnim avionom? Zapravo, nikad je nisam ni upoznala, mada mi je poslala njenu sliku kada smo se dopisivali. Internet je, zaista, jedno čudo. Fenomenalno je kako za svega delić sekunde naša poruka stigne na drugi kraj sveta. Kažem to, i doslovno mislim na drugi kraj sveta: majka živi u Japanu. Valjda je tamo bolji život...
Poseduje nekoliko dizajnerskih firmi, nekoliko butika, i verujem da živi kao kraljica. Ali kako to da mi se tek sada javlja, posle dvadeset i pet godina? Zašto li me je uopšte i napustila? Da li je uopšte mogu smatrati svojom pravom majkom? Mislim... ipak nije bila tu kada mi je bila potrebna, nije bila tu kada sam se prvi put zaljubila, popila prvo alkoholno piće, prvi put izašla do kasno u noć sa društvom. Svih ovih godina, žena za koju sam mislila da mi je porodica, me je učila kako da odrastem, kako da postanem pametna, razborita i prijatna žena. Njoj zahvaljujem od srca, ali šta sada da radim? Sada kada sam saznala istinu....
- Zdravo, Elena! – čula sam njen glas.
- Dobar dan... majko...
- Ma hajde, obraćaj mi se kao da smo prijateljice. Nema potrebe za tolikom učtivosti.
- Izvinite.. izvini – ispravila sam se – ali ne znam kako da te oslovljam. Stranci smo jedna drugoj, zar ne?
- Pa da... – osetila sam krivicu u njenom glasu. Možda nisam trebala to da kažem?
Stajale smo jedna do druge, minut-dva u tišini, ali kao da je trajalo čitavu večnost.
- Još jednom – izvini. Nije bilo potrebe da ti to kažem. Samo... nekako, oduvek sam bila iskrena. Često me je ta iskrenost dovela do pogrešnog cilja, mogu reći i da me je skupo koštala u nekim trenucima. Ali ponosna sam što sam ovakva kakva jesam, i verujem da mi je to vrlina, a ne mana.
- Heh... – tiho se nasmejala – ista si kao i ja... bez dlake na jeziku. Ali dobro, prednost je to što naša savest može ostati mirna. Slažeš se?
Sad je bio red na mene da se nasmejem. Nepoznata žena, a tako me razume. – Da, u potpunosti. Nikad do sada nisam zažalila zbog izgovorene reči, verovala sam da je tako ispravno.
Još jedan trenutak tišine.... Rouzi, moja majka, me je samo posmatrala. Ne znam da li je očekivala da ću joj nešto reći, tog momenta nisam znala ni šta bih je upitala, iako su mi se hiljade pitanja vrzmala po glavi. Najzad, kad sam otvorila usta da nešto kažem, tek tako da ’probijem led’, ona me upita:
- Baš bi mi prijao dobar britanski čaj! Hoćemo li do nekog kafića?
- Evo upravo stojimo ispred jednog. Ovde služe i najbolje domaće kolače od višnje. Da li bi želela da naručimo? – upitala sam je dok smo ulazili.
- Zvuči savršeno! Kojih još specijaliteta ima ovde? ’Jednom se živi, sve sve isprobaj!’ uvek kažem sebi. Novac je relevantna stvar, ili imaš ili nemaš, ali ako treba potrošiću i poslednju novčanicu na ono u čemu uživam. U ovom slučaju i na ono primamljivo parče torte koje konobarica odnosi ženi preko puta našeg stola. Šta li je to?
- Izvanredno zapažanje, izvaredan ukus, moram priznati – nasmejala sam se – Snikers torta.
- A šta bi ti želela, Elena? – upitala me je.
- Samo čaj, ali hvala na ponudi.
- A ne, ne može to tako kod mene. Želim svoju ćerku da ponudim sa nečim osim čaja, ne misliš? Mislim da je to najmanje što mogu da učinim da bi mi ti oprostila... za sve što sam uradila.
- Nemam šta da ti oprostim, jednostavno se nismo upoznali, ali imamo vremena za to sada. A što se tiče ponude... pa evo prihvatam. Može i meni jedno parče te torte.
- Jesi li sigurna da nećeš dva? – Namignula mi je. Nisam mogla da suzdržim smeh, kao ni ona. Verujem da su nas svi ljudi iz prostorije posmatrali. Ali eto, unele smo malo radosti i u ovaj kafić, to nije problem, ne?
Konobarica je došla i do našeg stola, i veoma neprijatno rekla:
- Dame, da li mislite da biste mogle biti malo tiše? Osoblje i gosti žele da mirno pojedu i popiju ono što naruče. Hvala.
To ’hvala’ ni malo ljubazno nije zvučalo, naprotiv, prizvuk ironije se čuo u njenom glasu.
- Mislila sam da si rekla da je ovo jako dobar kafić?
- Hm... ne, to ni nisam rekla. Rekla sam samo da su ovde najbolji kolači od višanja.
- Hehe, dobro pamćenje imaš. – Rekla mi je majka. – Odlazimo čim očistimo tanjir, ova torta ne zaslužuje da se ne pojede.
            Kad razmislim, ni ne mogu je zvati majkom, bolje da je oslovljavam imenom.
            Sačekala sam koji trenutak, pa je upitala: Zašto si baš sada došla u London? Zašto si uopšte i odlazila?
            Nije očekivala ovo pitanje, samo me je bledo, a i pomalo uplašeno, pogledala.
            - Zaslužujem da znam istinu. I sama si rekla da si iskrena osoba. – dodala sam.
            - Hm... da.... Priznajem, da sam zbog toga i došla, da ti ispričam ono što je godinama tinjalo u meni. Da čuješ tajne koje nikome drugom nisam rekla. Zapravo, da saznaš kakav je bio moj život pre nego što sam te rodila i ostavila u ugostiteljskoj kući, pa sve do sada. Možda se nećeš slagati sa nekim mojim odlukama donešenim u prošlosti, ali bitno je da saznaš sve. Samo... kad bih mogla drugi put da ti ispričam, a da ovo popodne provedemo malo zabavnije?
            - Zašto je bitno da saznam sve o tvom životu? Nisam baš to tražila, tražila sam samo deo koji je povezan sa mnom....
            - Draga moja... – primetila sam kako su joj se oči navlažile, nisam želela da zaplače. A verujem, da ni ona to nije želela, zato je za tren ućutala i pribrala se. – ceo moj život je povezan sa tobom. Nisi sada svesna toga, ali bićeš kada čuješ priču.
            - Zar je toliko složeno?
            - Da.... verujem da će nam biti potrebno više dana. Nije mi dovoljno samo par sati, ne mogu da izostavim nijedan deo, sve je bitno.
            - Ali... – Ne znam zašto sam ovo rekla... priznajem, nisam ni spremna da sada čujem – pre bi završila ako bi sada počela.
            Osetila je kolebanje u mom glasu.
            - Ne mislim da želiš sada da saznaš ono što te zanima. Ali ako si spremna... možemo početi....
            - Ne, u pravu si... Hajde da pričamo o nečem veselijem, hajde da zapamtimo ovo prvo zajedničko popodne po lepim uspomenama. Nekim ljudima su uspomene sada bez ikakvog značaja, ali verujem da će za par godina žaliti što ih nemaju toliko puno. Ne želim da, kada mi se na licu pojave bore i telo ostari, setim tmurnih i tajnovitih sati provedenih sa tobom. Evo, sutra se možemo naći u isto vreme na istom mestu. Da li ti to odgovara? - Rekoh joj.
            - Zborita, ali i lepa žena... muškaraci, garant, lude za tobom. – Zadirkivala me je. – Volela bih da dođeš do mog apartmana, biće nam udobnije, i nećemo morati da slušamo nepristojno osoblje. – Poglednom je preletela kafić tražeći ženu koja nas je uslužila. Ali razočarano me je pogledala, kada je primetila da nje nema. Verujem da bi nešto pomalo uvredljivo dobacila.
            - U redu... 

Нема коментара:

Постави коментар

Your lovely comments :)