четвртак, 02. фебруар 2012.

Strah, propuštene prilike, život koji prolazi

Vratila sam se :) Bilo je previše obaveza poslednjih par meseci... tako da se nadam da ću sada moći malo redovnije da pišem :) Evo jedan novopečen tekst, nije najbolji, ali za početak, sasvim je u redu :)


Krenem, stanem, predomislim se i promenim smer. Uvek tako, već godinama... Na kraju sve započeto, ništa dovršeno. Na slikama se još vide beli tragovi papira, stranice knjige ostale neispisane, život ostao nedopunjen. Toliko toga... toliko želja, toliko snova, ali sve neostvareno. Strah me preči da živim život koji mi je poklonjen na par desetina godina. Proći će, proći će vreme brzo, šanse postoje samo jednom. Poput neke peščane barijere što sprečava vodu da prodre svom snagom, tako i strah mene koči. Zadržava me na istom mestu, gura me u nazad, tera da postupim kako inače ne bih. Posle dolazi kajanje, suze, bol, tuga zbog neostvarenih snova, al' opet i svest da sam sama kriva. Mogla sam biti jača, mogla sam hrabrije prekoračiti balvan na putu, mogla sam bar pokušati da pređem na drugu stranu. Ne, mene je silina prošlosti odvukla unazad, vukla me u provaliju nemoći i neuspeha. Zar sada da se borim? Sada kada je sve gotovo? Otišlo je sve, prošle su godine, prošle prilike. Sada je sve tako mračno i tiho, pomalo strašno. Sve što vidim je tama, a sve što čujem su otkucaji moga srca. Brzi su, a bes u meni raste. Bes prema sebi, prema osećajima koji su me zaustavljali pred svakom preprekom i terali me da idem dužim putem do cilja, lakšim putem, putem bez prepreka. Stigla sam do cilja, iako monotono... Dan za danom isti je, jutro kiša dočeka, noć neprimetno dođe. Avantura? Nepoznata reč za mene, reč bez definicije, reč samo pročitana u knjigama. Sreća? Iskusila sam je, živim je, ali ne u potpunosti. Strah? To je ono što vlada mnome i kontroliše svaki moj korak. Život? To je nešto što prolazi, što se završava.  

Нема коментара:

Постави коментар

Your lovely comments :)