четвртак, 02. фебруар 2012.

Septembar 1960.


Gledala sam majku kroz poluotvorena vrata kuhinje. Svojim smežuranim rukama pravila je zimnicu. Osetila sam njen umor na licu, na tom licu izboranom od muke. Jadna žena... šta li je sve proživela, ratove, glad, siromaštvo, a ipak je uspela da obezbedi meni i bratu krov nad glavom. Oca se više nisam ni sećala, napustio nas je kada je bilo najteže. Noćima sam ih slušala kako se svađaju. Jutra su dočekana lažnim osmehom na njihovim licima... pokušavali su da me zaštite, da sakriju sve izrečene reči. Sećam se kako je otac stalno bio ’na službenom putu do susednog grada’ tokom dana, a uveče se vraćao pijan sa flašom u rukama. Mislili su da ne znam i da sam već u krevetu, da mirno sanjam najlepše snove. Ali nisam mogla... Preteško je bilo zaspati bez oca da ti poželi ’laku noć’. Majka mi je uvek čitala priče pred spavanje iz one pohabane knjige, knjige prenošena već generacijama u našoj porodici. Verujem da je imala bar sto godina, ako ne i više.
Alkohol je razorio našu porodicu, ali naravno postojalo je još mnogo razloga, samo ih nikad nisam saznala. Ne znam ni da li sam želela da znam... bolelo bi me kada bih čula nešto o tome, ili kad bi mi drugarice pričale o provedenom vikendu sa roditeljima.
Vidim sada majku, osećam njenu patnju. Trudi se... zaista se trudi da bude što bolja može, da nas nahrani i obuče iz sezone u sezonu. Samo ova predstojeća zima predstavlja krizu, sve novine pišu o tome. Hladna i duga zima... Puno vremena provedeno iščekivajući proleće, već predosećam tmurne i neogrejane noći.
Primećujem suze u njenim očima – Majko, jesi li dobro?
Pomalo uplašeno je podigla glavu prema meni... – Srce moje, nisam videla da stojiš kod vrata... Hajde, priđi mi – rekla mi je tananim glasom. Čvrsto me je obavila rukama i svoju glavu položila na moju.
- Umorna si... Odmori se, ja ću dovršiti ovo. – Ponudila sam joj, iako sam znala da neće prihvatiti pomoć četrnaestogodišnje devojčice.
- Ne. – odsečno mi je odgovorila. Priznajem, nisam očekivala toliku grubost u tako jednostavnoj reči. Trgla sam se. – To je moj posao. Sedi na stolicu i posmatraj me ako želiš.
Poslušala sam je. Gledala sam kako tim spretnim rukama čisti povrće i secka ih na deliće. Oštricu noža nisam ni primetila zbog brzine kojom je radila. Savršeno – to je prava reč. Sve je savršeno radila. Žena za uzor, za pamćenje, za pričanje. Oduševila me je hrabrošću kojom je prolazila dan kroz dan.
- Znaš... Rouzi, nije bilo lako kad sam bila dete. Majka i otac su mi bili bolesni, bili smo u izolaciji od sveta. Dok su oni ležali u krevetu, sama sam učila u kuhinji, isprobavala hranu. Nismo imali mnogo, ali i ono što smo imali i ono što sam pripremila je usrećilo moje roditelje. Mesecima nisu ozdravili, dok... – nije dovršila rečenicu, nije mogla.
- Majko, nauči me. – Posegla sam sa nožem ali ona mi ga je preotela iz ruke.
- Ne. – Još jedan odsečan odgovor. – Idi da se igraš, lepo je vreme napolju.
Šta sam drugo mogla uraditi, kad nije želela moju pomoć? Izašla sam iz kuće i zastala na ulici da pogledam da li ima nekoga iz moje škole. I da, bilo ih je, grupica ’odabranih’. Različita godišta, ali svi podjednako okrutni. Nisu oni bili jedini koji su mi se podsmevali i ogovarali me, bilo je izuzetno puno njih koji me nisu voleli. Nisam znala zbog čega. Pa, na kraju, nisam nikom naudila, zar ne? Ali eto, valjda je moja istrošena obuća i zakrpljene haljine svemu presudila. Mada, kasnije sam saznala, nije ni to bio razlog, ipak bilo je puno siromašne dece, dece koju su svi voleli, samo ja nisam bila jedna od njih. Francuskinja sam, moj naglasak je svima čudan, drugačije se oblačim, iako se moja majka uvek trudila da se uklopim. Nešto je odbijalo ljude od mene, čak i u redu za hleb u prodavnici, retko koja osoba nije želela što pre da se udalji.
Uvek sam bila čista, oprana, očešljana, odeća uvek izravnana, ali eto...
Prolazeći ulicama začula sam nekoliko žena kako pričaju o mom ocu.
- Pametan čovek! Šta će mu porodica u ovo surovo vreme, pa dovoljno mu je da hrani svoja usta, šta će mu još tri?
- Slažem se! A i bio je lud kad je hteo decu, i eto sada mu ni ne trebaju. Lepo otišao, verujem da se neće ni vratiti.
- O, pa vratio se! Zar nisi čula?
- Čula šta?
- Eno odseda u hotelu ’Palis’ sa nekom bogatašicom. Izgleda da mu se posrećilo.
- Nego šta! – ovog puta je bio muški glas. – Nije teško naći bogatu staricu na izmaku.
- O čemu ti pričaš? – Upitale su ga žene.
- Pa ta njegova ljubavnica ima skoro pa šezdeset pet godina. Ali kad pogledaš, ni on nije toliko mlad, svega sedam godina razlike između njih, je l’ tako beše?
Nisam više mogla da slušam. Suze su mi navirale, a opet bila sam ljuta. Kako ti ljudi uopšte mogu da stanu na stranu čoveka koji se loše ophodi prema sopstvenoj porodici? Zar ne znaju da je digao ruku na moju majku i saterao je u zid? Zar ni ne slute da se svake noći vraćao u ponoć i kasnije osećajući se na alkohol? Gde im je pamet da brane čoveka koji je svu svoju platu trošio u kafani?
- Priznajem, nedostaje mi. Bio je dobar mušterija... – Začula sam.
I eto odgovora na moje pitanje... Novac, novac, novac, to je sve što se mota po mislima građana. Kako zaraditi i na kome, čije pare oteti?

1 коментар:

Your lovely comments :)