четвртак, 02. фебруар 2012.

Decembar 1960. (nedovršena priča, jednom prilikom ću je završiti)

Primećivala sam kako se moja majka sve više brinula o svom izgledu. Naime, bila je izuzetno lepa i zgodna žena u pedesetim godinama. Samo ovih nekoliko dana bila je još lepša, kao da je nešto sjajilo unutar nje. Ruke su joj bile nežnije, lice glatkije, kosa uvek skupljena ukrasnom šnalom koju joj je poklonila moja baka. Leptir – motiv šnale, raširenih krila spreman da poleti. Do sada je retko kada nosila, retko kada kitila kosu svoju, mislila sam da čuva za posebne prilike, ili da se boji da ne slomi. Za mene je taj leptir predstavljao let, tačnije slobodu, sreću, ljubav.
Ovog meseca, uprkos hladnoći i računima sa bezbroj cifara, novac je pristizao, više nego što sam se ja nadala. Moram priznati i da mi je bilo sumljivo otkud nam sada toliko i kako to da nam je ostava uvek bila puna. Stvari u našim ormanima su se, takođe, nagomilavale. Ovo je prva zima da imam dva izuzetno topla kaputa, nekoliko pari rukavica, kapu i šal. Do sada nije bilo tako. Izbegavale smo da izlazimo napolje na hladnoću, grejale smo se jedna uz drugu i ponekad, sa suzama u očima, priželjkivale toplije vreme, sunce, proleće. Nešto se promenilo.
To sam shvatila noć posle Božića. Nemirno sam se okretala u krevetu i nisam mogla da zaspim. Ustala sam i otišla do kuhinje da zagrejem mleko, bilo mi je potrebno nešto da me uspava. Tog trena sam se prenula, ulazna vrata su zaškljocala i čula sam nečije tiho koračanje, gotovo kao šunjanje. Brzo sam ugasila sveću koja je gorela na kuhinjskom stolu i posmatrala iz mraka hodnik. ’Samo da nije lopov... samo da nije lopov...’ sve vreme sam razmišljala. ’Eto nam kada smo odjednom dobili onoliki novac, mora da se pročulo po naselju... sad ćemo i bez toga ostati.’
Ali, ubrzo sam primetila obris poznate osobe. Bila je leđima okrenuta, ali svakako sam mogla prepoznati tu crvenu boju majčinog kaputa. ’Gde li je ona bila ovako kasno u noć?’ zapitala sam se. Bez obzira na sve, ostala sam još nekoliko minuta skrivena u senci dok mama nije otišla u svoju sobu, i dok se koraci više nisu čuli. Išunjala sam se u hodnik i otvorila njenu tašnu koja je bila okačena na starom čiviliku. Novac.... opet novac... puno novca... Novčanice nisu bile ni malo pohabane, niti savijene, sve jedna uz drugu povezane. Srce mi je počelo ubrzano kucati. ’Znači, ovako, u sred noći, ona nam obezbeđuje bogatiji život?’
Brzo sam potrčala u svoju sobu i obgrlila se toplim ćebetom. Hiljadu pitanja se vrzmalo u mojoj glavi. Iskreno da kažem, više nisam znala šta da mislim.... šta da mislim o svojoj majci. Je li to ona nešto skrivala od mene? Zašto? Stvarno ne znam kako sam uopšte i došla do ideje da je pratim. Te noći sam isplanirala bar pet načina da vidim šta zapravo radi, ali samo jedan sam izabrala.
Već sledeće noći, zaklopila sam ulazna vrata prateći majku kako užurbano korača pustom ulicom. Nebo su prekrili tamni oblaci, ulicom je vladao mrak. Bila sam svega desetak metara iza nje, nije me mogla primetiti. Prošlo je, otprilike, pola sata dok nismo stigle pred neku kafanu (ili kako sam kasnije saznala – kazino). Bile smo u centru Londona, ulice su vrvele od ljudi, muzika se čula iz obližnje gostionice. Primetila sam, priređeno je nekakvo slavlje, možda venčanje? Ili nečiji rođendan?
Sve u svemu, malo kasnije sam ušla za majkom u kazino. 

Нема коментара:

Постави коментар

Your lovely comments :)