субота, 25. фебруар 2012.

Bezimenom


Staze su strme, neprohodne,
noći besane, neodspavane. 
I bojim se da te možda ne odvedem
do stanice neke puste, pogrešne il' nepoznate.

A slutiš li možda, bezimeni stranče,
kuda moje misli sada lutaju?
Ti, što kraj tebe grešne postaju...

Grešim li, bezimeni, što ti ruke svoje pružam?
Što u tebi vidim lepotu, gordost, snove i spas,
što jedva dočekam dan da svane,
da čujem taj tvoj mio glas?
I tobom da ostanem zadivljena, kao da je prvi put...

Da li možda vidiš,
kako se po nebu igra poslednji sunčev zrak?
Kakav li to znak što dolazi mrak?
Hoćeš li umoran i ove noći sam u snove poći,
ili ćeš kraj mene koračati i koju mi tajnu otkriti?

A ja, želim da te vodim iza brda, iza mora,
negde daleko, iza hiljadu gora.
I možda zvuči suludo, ali želja je moja
da te odvedem korak dalje od beskraja,
tebe, bezimenoga. 

3 коментара:

Your lovely comments :)