петак, 14. децембар 2012.

Tema za razgovor - bube

"Stojim u redu za kafu" - prepričavam drugarici - "i tako, pored mene prođe neki čovek..."
Drugarica se samo nasmeja, znajući da tako počinje svaka moja priča.
Nastavljam: "... pomalo drsko i bahato. I ja stadoh da se čudim: 'Što su li ljudi u današnje vreme tako čudni?', razmišljam i razmišljam, i nekako sve bivam besnija. Pa mogla sam i ja tako da prođem ceo red i pred svima koji čekaju naručim šolju kafe. Kako nepristojno! Zaista svašta..."
"I šta je onda bilo?" - Pita me drugarica znajući da još nisam završila svoje ispovedanje.
"Eh, da! Ja nešto gledam u mobilni, gledam u kalendar, brojim dane do letovanja. Samo 152, zamisli! Ima da se načekamo... Ali zaista, jedva čekam da počne leto. Je li bi mu bilo teško da malo ubrza korak, požuri? Šta fali uranjenoj toploti, suncu, talasima smirujućeg mora, divnim zalascima, plažama?" - Moje misli izgubiše tok..
"Čovek. Red za kafu. Nastavi?"
"Ah da. I tako ja gledam u mobilni, brojim, kad ono nada mnom se nadvi neka senka. Pogledak levo, kad odmah do mene taj čovek! Smeška se, gleda me... Ja se zbunila. Priča nešto, ja ne razaznajem šta. Čudim se njegovoj visini, božanskoj visini - pravo da ti kažem. Tako je prijatno izgledao, milo, dobro, pređašnjoj bahatosti ni traga!"
Drugarica radoznalo upita: "Jesi li saznala šta ti je govorio?"
"Pa, zapravo, u rukama je držao dve kafe, nudio meni jednu, uz uslov da je popijem s njim. I tako mi, seli za sto kraj prozora. Posmatramo jedno drugo. Ja razmišljam o čemu da pričam. Usput se prisećam nedavnog incidenta, kad usta nisam zatvarala, i dečko me je posmatrao impresionirano. Mada, to je bio uzrok nejavljanju.... Ali dobro... Da nastavim: ćutimo mi neko vreme, on me skenira očima, meni pomalo neprijatno..."
"I ko je prvi započeo razgovor?"
"Ja. I zamisli šta sam ga pitala?! 'Šta misliš o bubama?'"
"O bubama? Pa zašto Marija?" - Nije mogla da zadrži smeh.
"Pa videla sam neko malo stvorenej kako korača po staklu, i rekoh 'bar sam se nečega setila, hajde da ga pitam to'. Sva uzbuđena, postavih to pitanje.. A on me gleda belo, nije mu jasno, a zatim se nasmeja. I znaš šta mi je rekao?"
"Šta?"
"'Originalna si, nema šta.' - i kako to da shvatim? Namerava li me pozvati da se još jednom vidimo, ili da jednostavno prestanem da se nadam?"
"Pa kako je tekao ostatak razgovora?" - Upitala me.
"Pričali smo o životinjama, hrani, porodici, filmovima... Ali nisam sigurna da li sam mu se svidela..." - Zaćutah.
"Oh, pa ne brini, draga. Zapamtio te je - to sigurno. Ne verujem da mu je i jedna prethodna devojka spominjala bube. I ko zna, možda je baš zaljubljenik u insekte ili tako nešto! Sigurno ne bi ostao sa tobom da mu se nisi dopala."
 

понедељак, 10. децембар 2012.

Savršen zet mojoj majci

Kad sam bila mala, majka mi je govorila da nikad ne odbijem muškarca koji me voli, tj. muškarca koji ima hrabrosti to da prizna iako zna da su šanse za neku srećnu vezu male. Rekla mi je da je taj muškarac jedan od onih retkih, koji bi i ruku u vatru zbog mene stavio.
Ja, još tada, dete, zapravo nisam shvatala o čemu priča. Za mene je ljubav bila ono što moji roditelji imaju. Verovala sam da tako nešto kao njihovo, ne može da se nađe, i da su se oni kojim slučajem nekada davno sudarili, poput dva atoma prašine, i ni iz čega stvorili čitav svet. Mada, tada sam mislila da sam taj čitav svet zapravo - ja. Ali dobro...
I vreme je prolazilo.. Kao što obično biva.
Dostigla sam vrhunac svog života (iako za godinu dana to više neće biti moj vrhunac) i smatram da sam dovoljno 'ostarela' da iskažem svoje mišljenje.
Zbog čega uopšte imam potrebu da o ovome pišem? Zbog čega uopšte o ovoj čuvenoj temi - ljubav - tako često pišem? Iskreno: ni ja ne znam. A ko li će znati?
Da nastavim...
Reći nekome da ga/je voliš nije mala stvar, to priznajem, ali za tako snažne reči je potreban savršen trenutak. U tih par sekundi treba navesti osobu da te ne odbije nakon što izgovoriš te dve famozne reči, treba navesti osobu da izgori od želje da te poljubi, ili bar da ti se osmehne i kline glavom, a možda kojim slučajem, i da kaže isto. I šta onda biva? Taj i ta su živeli srećno do kraja života. The End.
Ali, koliko sam ja do sada shvatila, ljudi baš i ne biraju odgovarajući momenat za priznanje ovako jakih osećanja. I šta ja onda da radim? Da se osećam krivo što sam povredila njih ili što sam razočarala majku koja je samo želela savršenog zeta koji će me savršeno voleti? E u tome je problem! Previše očekivanja u tako malo vremena...
Da bar nije tako teško postupiti ispravno u ovakvim situacijama... Eh...
Ali dobro, bar se tešim time da što se više puta nešto desi, to je sledeći put lakše, ne? A možda se i iznenadim, možda sledećeg puta baš nađem majci savršenog zeta kojeg neću moći odbiti.

понедељак, 19. новембар 2012.

..

Dođu dani kad mi je jednostavno potreban odmor od ljudi... kad mi samo treba tri-četiri usamljena dana negde na nekoj planini ili kraj neke reke, čisto da očistim mozak od prljavštine gradskog života. Prljavi su gradovi u kojima živimo.. još ja živim u izuzetno malom gradu.. kako je tek u nekim većim? Na većoj površini živi više ljudi - uglavnom je tako. Što znači da ima previše prljavih misli, poduhvata, reči...
Samo mi je potreban koji dan za sebe..

уторак, 23. октобар 2012.

Venecija

Prazne popločane ulice
one stare dobre Venecije
čuće tvojih koraka bat.
Zadrhtaće one blago
pri ponoćnim otkucajima sata,
onog starog na Trgu Svetog Marka .

Mesečinu zakloniće teške,
ponosno uzdignute građevine.
Okružiće te potpuni mrak,
i na tren pomislićeš da si sam.

Tad iz daljine doleteće smeh,
i prenuti te iz misli burnih.
Srce će ti preskočiti otkucaj koji,
al' onda opet ponovo
nastaviti u ritmu sopstvenom.

Na raskrsnici naše dve ulice,
ulice one stare dobre Venecije,
zamirisaće ti sećanja, prošlost stara,
gde sretosmo se 12. decembra.



четвртак, 18. октобар 2012.

Još jedna priča o životu

"To, kako da se voli, ne uči se iz knjiga, ne uči se u školi. To se uči iz sebe kad se otvori srce, pa boli, ili ne boli." Mika Antić

Naučićemo mnogo toga u životu. Naučićemo kako da zaćutimo kada je ćutanju vreme, kako da se obučemo kad je nekom važnu događaju vreme, kako da se naparfemišemo i da taj parfem satima traje, kako da se nasmejemo kad nam tuga bubnja u glavi. Naučićemo i da budemo sretni, naučićemo da otvorimo srce i da volimo. I kao što Mika reče: "pa boli, ili ne boli". Upravo to. To je suština svega, to je suština života - otvoriti vrata duše, poslušati sopstveni razum, slediti sopstveno srce, verovati slepom instiktu. 
I mogu ja hiljadu puta pokušati objasniti život, zapravo i jesam, ali opet će ostati nešto nedorečeno, te iznova i iznova se vraćam ovoj temi.  
Upozorenje svim građanima planete Zemlje (a možda i nekom strancu iz vasione - ko zna ko tamo gore živi): boleće ponekad, savijaćemo se od bola, povlačiti u sebe. I to je život. Sreća i nesreća su povezane. Uvek su bile, uvek biće. Jer ako slučajno, nama draga, sreća prevagne, nestaće ravnoteža. Nestaće balans dobra i zla, te ćemo se mi navići samo na ono najbolje. A kad slučajno doće vreme nemira nećemo se snaći i naša vrsta neće opstati. Eto toliko od mene. I čisto da znate: i tuga je dobra na svoj način! Ona nas ojačava - to je ono što mogu sa sigurnošću da kažem. Zato: otvorite srce, volite, budite voljeni, nemojte pasti pred tugom, sačekajte malo da nevreme života prođe, jer doći će lepo vreme, doći će život, doći će sreća. I nećete shvatiti koliko ste jaki, sve dok u borbi sa životom ne opstanete hrabro do kraja.
Laku noć. I moram priznati da lepo je veče za sanjanje.

среда, 17. октобар 2012.

U toplijoj zimi

Sa terase prepune uvenulog cveća pruža se predivan pogled ka moru, ka divnoj peščanoj plaži, ka velikim brodovima u luci. Ali zima je. I hladno je. Ne toliko koliko u mom rodnom selu, nije baš toliko hladno. Poneki hladni izdisaj vetra me dotakne, i to je to. Ne žalim se. Pogled je predivan, nije tipična zima na koju sam navikla, sunce s vremena na vreme proviri kroz oblake, ali svejedno - divno je ovde.
Ostajem zauvek ovde - bar to je moja zamisao. Koliko je ostvarljiva zavisi od moje porodice. Oni odlučuju. Ali verujem da se i njima dopada ovde. Kakvi su uslovi, društveni, ekonomski, politički? To ćemo tek saznati. Meni je lično bitno jedino da imam krov nad glavom, nešto malo osnovne hrane da preživim dan i vode da gasim žeđ. Ako mi slučajno dopadne luksuz, neću se buniti. Ostalo me ne zanima. Nisam ja društvena da bih brinula ljudima. Meni je dovoljan samo moj dnevnik, olovka i gumica, neko usamljeno mesto i malo svetlosti. To je sasvim dovoljno za prosečno osobu poput mene koja uživa u tihoj samoći. Nema ko da me uznemiri, trgne iz razmišljanja, poremeti moju tišinu. Zatim, ne zanimaju me one ekonomske i političke stvari koje moji roditelji verno prate. Kurs evra - šta ću još da se brinem o tome? Sednice paralamnta - ne zanima me ta nekulturna rasprava primitivnih ljudi (ako ih uopšte možemo nazvati ljudima... kad s vremena na vreme izuju svoje cipele i gađaju jedne druge... I da - naša država je u sjajnim rukama! Kako to da zaboravi da kažem. Mada nadam se da shvatate da je to samo ironija). Mada, sada kada nisam u svojoj državi, nisam sigurna da možda neću zavoleti politiku. Možda su ovde donekle ljubazniji, a nadam se i pristojniji. Videćemo.
Uf, ovo cveće zaista treba zaliti - pomislih žalosno gledajući pokrzano suvo lišće (verovatno nekad divne) difenbahije i ruzmarina. Verujem da je nekad mirisalo, da je nekada odisalo životom i svežinom.

Bara života

Kiša je danas padala. Ta slatka topla kiša, ah... A znate li da je napravila barice? Znate, sigurno... Znate li da su te barice zapravo bile velike? Znate li da je odraz u njima bio ogroman? Čitav svet skupljen u tu jednu sliku koja ovlaš pokriva vodu.
Posmatram, i ne verujem... Ovo je život. Ne, neće biti život za pet godina, za deset godina, kada završimo fakultete ili osnujemo porodicu. Ovo upravo sada što se dešava - e to je život!
I mislim se ja: "Ovako živim sada. U redu. A da probam nešto da promenim?"
Prođe koji sekund, i dalje razmišljam... "Je li treba nešto da menjam? Jesam li zadovoljna ovim što vidim u skupini kapljica na betonu?"
Odogovor: "Ne. Nisam. Ni malo. Život kao da nije život. Ništa zabavno se ne dešava, svaki dan je isti, ja sam ista (ako ne i gora nego što sam juče bila). Ne ide ništa na bolje, ne... Baš suprotno - sve više se zavlačim u mračnu dubinu života gde je sve dosadno, naporno, i jednostavno - teško"
Promeniti sada nešto? Upravo ovog trenutka? Da konačno sednem i naučim neke nove jezike, da otputujem, vidim svet? Šta li?
Negde duboko u sebi znam šta mi smeta. Znam da ne želim ovako da živim za nekoliko godina. Ali isto tako nemam ni hrabrosti nešto da učinim. Jer ljudi se najbolje osećaju u sigurnom domu. Kad to kažem, ne mislim na neku kuću iz koje nikada ne izlaze, već mislim na stare dobre navike koje su već pustile korenje i mene vezale za sebe. Rešiti se navika, sigurnosti? Nekako, ni baš to nešto zanimljivo. Slažete li se? Ali bez rizika nema avanture, bez avanture svaki dan je isti.
Činiti nešto, promeniti se, ili jednostavno nastaviti ovaj dosadašnji život. Pitanje je sad.
Poslušati razum ili srce. Ko li će znati šta je ispravno?

недеља, 14. октобар 2012.

Hvala vam!

Želela bih samo da se zahvalim svima koji su pročitali i doveli do 14000+ pregleda sastav za najbolju drugaricu. Na osnovu komentara primetila sam da vam se svideo, iako ja lično mislim da bi vam se noviji sastav više dopao. Pa ako imate vremena, pružite šansu i tom novijem.
Ubrzo će biti još novih postova, a planiram i neke sastave za školske lektire da napišem, pa videćemo.
Hvala vam još jednom.
Nastavite da me pratite.
I prijatan dan vam želim!

S ljubavlju, Jelena

уторак, 09. октобар 2012.

Inat

Koliko malo mi fali da okrenem tvoj broj telefona... Da čujem tvoje 'Halo' i spustim slušalicu. Koliko malo...
Ne smem, to je sušta istina. Ne smem da te nazovem, iako to silno želim. Jeste da u meni upravo vri lava osećanja, ali ne smem. Ma znaš me... Znaš da smo oboje uvek terali inat. Sada inat pobeđuje, sada slepo slušam taj moj ludi razum iako znam da nisam u pravu. 
Prošlih puta je bilo drugačije, prošlih puta sam bila uverena da ćeš ti biti taj koji će nazvati. Ali očigledno je da više nismo isti... da ovog puta i ti ćeš poslušati svoj inat.
Čemu to? Reci mi ako znaš. Jesmo li ludi ili šta? 'Šta' - to bi bio tvoj odgovor na moje pitanje. Nikad ozbiljan, uvek poput deteta, nasmejan, vedar. Ma... Nije vredno više spomena, ništa više ne vredi pominjati. Šta je, tu je... Nije da mogu vratiti vreme i promeniti sve. Tako da - ostajemo na ovome. Ja teram svoj inat, ti me pratiš u tome. A razdaljina između nas raste, ako ne u kilometrima, onda u osećanjima. Tren za trenom sve dalje smo. 
Živeti s tim? Moguće je, moći ćemo... Samo, to nije ono što želimo, ali je to ono što će biti.

петак, 05. октобар 2012.

Vinova loza

Ostali iza nas neodsanjani snovi,
davno upoznati ljudi, neobični hodovi.
Ostali u prošlosti vinogradi obnovljeni
i slatki mirisi loze, blagi, opojni.

Pevale su ptice i cveće je cvetalo,
moje malo čedo tako dobro je rodilo.
Sunce ga milovalo, oblak ga zalivao,
fruškogorski vihor tiho mu je pevao.

Dva galeba bela

Zamisli radosne glasove vetra,
pogledaj u svetlost što lomi mrak.
Oslušni pesmu utkanu na horizontu,
ugledaj susrete sunca s pučinom mora.

Miris soli još u vazduhu lebdi
i prizor slučajnog susreta u mislima je.
Kad smo se na molu obale sreli,
ja i ti, zalutali beli galebovi.

Sad ulične svetiljke gase se,
i ostareo grad bezvoljno budi se.
Doletele na olupinu kraj stena,
zanesena dva galeba bela.

уторак, 02. октобар 2012.

Ogorčenost

Ogorčenosti, ti neverni slugo,
ti podmukla stara rospijo,
kradeš izbezumljene mi poglede,
kidaš zbunjene snove moje.

Nema izlaza.
Ne, nema ni kajanja.
Samo ogorčenost tu je,
samo ogorčenost ostala je.

Poput zalutalog nevernika,
poput bosog izgladnelog deteta,
svoje senke plašim se,
od tame sklanjam se.

Primičem kolena ka sebi,
dugom kosom zaklanjam lice,
pod njom krijem se,
sve više u sebe povlačim se.

Ćutim, i dopuštam tami
da me polako obuzme,
dok ogorčenost u meni raste,
ta kobna pijavica duše moje.


субота, 29. септембар 2012.

Bedemi tame, tišine, mira i nemira

Upravo pokušavam da shvatim zašto tako dugo nisam pisala... Pokušavam da razumem zašto sam odbijala da dodirnem tu naoštrenu olovku koja će poremetiti belinu hartije. I dalje ne shvatam.
Udaljila sam se od reči. Nisam ih ni pisala ni čitala, iako je to bilo baš ono što mi je trebalo. Trebalo je da se oslobodim tereta, da sklopim priču života svog, da se oprostim od tuge. Trebalo je da sve misli spakujem u kofere i pošaljem negde daleko na jug gde je sada toplo i gde ljudi piju koktele i igraju na plaži. Trebalo je da se pomirim sa nesrećom, ali trebalo je i da znam da će sreća svakako doći, da će teret nestati nakon prve ispisane reči.
Ne nije ljubav to što me muči, jer ona je samo delom u pitanju... U pitanju je život koji tako olako prolazi dok ja sedim u fotelji i gledam u prazno. Hajde da ne razmišljam za to vreme, da se maksimalno prepustim opuštanju, ali misli same naviru i muče me. Svaku noć, svaki dan, od jutra do mraka. Neispavana pokušavam da ne sklopim oči pred ljudima, da im ne pokažem umor i slabost. U tome donekle i uspevam, moram se pohvaliti. Ali opet dođe noć, opet dođe samoća, i opet naiđe pusto razmišljanje koje poput slepe ulice ne vodi nikuda. Ostajem sama u mraku, sa blagim svetlom koje treperi sa moje leve strane, i posmatram ulice. I one su prazne... Ne čuje se zvuk auta, ne čuje se zvuk ljudi, ne čuje se cvrkut ptica, ništa. Ili su svi umorni ili jednostavno više nikog nema.
Ne bih bila sama da sam bar dopustila da mi se neko približi. Ali radi sopstvene sigurnosti sam se ogradila teškom čeličnom ogradom. Šta reći no da sam luda? Jednostavno, ne osećam se bezbedno kad otvorim srce drugima. Sigurna sam samo kad se povučem u sebe i kad ni od koga ne zavisim. Ali došlo mi je i to glave, kad začuh one dve famozne reči 'Volim te' od jedne osobe. Od tada, okružena sam tišinom i tamom, ali opet nema mira. Sve nešto se vrpolji u meni i ne znam na koju stranu pre da se okrenem, šta da uradim, o čemu da promislim. Ali i dalje ne osećam ništa. Srce prazno, ali um igra svoju igru. Toj igri se prepuštam i polako tonem...
Mada, možda je sada lakše. Onako... Bar malo... Potrebno mi je bilo da nešto nekome kažem, nekome nešto napišem, ali ne volim baš to da radim, te je prazan list moj jedini prijatelj u takvim situacijama. Proživeću i ovo. Ako znam da će posle svake zime doći proleće, onda je sigurno da i posle kiše dolazi sunce, kao što mi svi govoriše. Do mog proleća možda neće dugo, možda evo stoji iza onog ćoška i polako navire. Ko zna? Moje je da iščekujem, a do tada da se borim. 

Sablasna jesen


Jesen je. Zahladnela je priroda, zahladneo je život, zahladneli su ljudi, zadrhtala sam ja. Kao da opet iznova iščekujem savršeno leto. Toplo, mirno, spokojno... Ali protiv prirode se ne igra, to vrlo dobro znam.
Svaki dan, sve više grejem ova četiri zida, ovo moje telo obuzeto jezom, čak i moje srce. Jednostavno rečeno: borim se protiv hladnoće i očaja, nemoći i tuge.
Jesen je... Ni lišće više ne sija u punom sjaju, ni sunce više ne odaje kao pre svoje zrake, i sve je kao pre godinu dana u ovo vreme: tiho, tmurno i sablasno.

петак, 28. септембар 2012.

Dopustiću, prepustiću, skupiću

Dopustiću duši bestidnoj
da se sada strepnjom napaja.
Dopustiću srcu varljivom,
da gorčinu ljubavi oseti.

Prepustiću se šapatima
i krilima zimskih vetrova.
Prepustiću se pahuljama,
tim igračicama nečujnima.

U kofere skupiću sve misli
i poslati ih negde na jug,
Ostaće mi um prazan,
al' srce opet nekako puno.

среда, 08. август 2012.

Ono je srećno


Kada list prvi padne,
Sagni se i podigni ga.
Nežno dodirni njegovo naličje,
Oseti hrapavost,
Oslušni mu žal, ciku,
Oseti bol...
Ono je izgubljeno,
Ono nema kuda,
Ono pati.

Zatim ga spusti,
Nije ti ni za šta krivo.
Ne muči ga više.
Položi ga lagano
Na zemljicu mu laku.
Potom pogledaj kako ga ona prima,
I kako širi svoja zrnca u zagrljaj.
Ono je primljeno,
Ono je našlo kuda,
Ono je srećno.

Ravnodušnost


Ne znam šta osećam,
Ne znam ni otkuda ovoliki mir
U meni odjednom vlada.
Ne znam ni kako sam dospela ovde,
Ni zašto ovako živim,
Ni zašto misli moje
Prestale su da se roje.

Ne mislim ni o čemu,
Ne vidim, ni ne čujem ništa.
Neka praznina ovladala je
Mojim, potpuno nemoćnim, telom.
I kao da je neka magla tamna
Obavila moje vedro lice,
Kao da je ravnodušnost tavna
Opila moje srce. 

Tiha svetinja


Nisu slutili, nije im bilo ni jasno,
Da sad srce svetinja postalo je.
Al` ono malo kucalo je tiho, opojno,
I ipak prevazišlo ogorčen smeh oluje.

Poput časovnika hod je beležilo,
Jedva čujno, tako tiho, tako smelo.
I redovno kucalo na prozore
One duše čiste, one pameti stare.

Pokucalo i na vrata, stara, teška i drvena,
Tiho se nakašljalo, snagu skupilo,
Nama smrtnicima se obratilo:
‘Bez ljubavi nema svetlosti dana’.

петак, 03. август 2012.

Nije ni vreme ni mesto

Podsmešljiv miris alkohola i cigara osetio se u zraku, soba je bila zagušljiva, a prozori dobro zatvoreni. Bila je zima. Hladna, đavoljska... Izlazio bi on povremeno iz stana pred zgradu na svež vazduh, hladio bi glavu, razbistrio misli, potom se ponovo vratio na demonsko igralište. Njegov dom, kao da je tuđi, odisao je svežinom proklete mladosti. Svuda po stolima bilo je flaša piva, previše... sve ispijene ili prosute po starom crvenom tepihu. Koliko li je samo mrlja imao taj tepih... Već dvadeset godina izbegavano je pranje, te su se na njemu nakupile uspomene, tragovi detinjstva i nevešte mladosti. Razgledao je oko sebe... Nije znao šta da radi. Magla oko njega mrsila mu je misli, dim cigareta uvlačio mu se pod kožu, alkohol je strujao njegovim telom. Znao je šta želi, znao je to svaki put kad bi izašao sa društvom i popio koje piće i zapalio koju cigaretu. Znao je da želi nju. Znao je da je želi već deset godina. Znao je da su šans da je dobije male, gotovo nestvarne. Ali ona za njega i jeste bila nestvarna... Bila je poput boginje proleća - sa sobom je uvek donosila miris cveća, svežinu, život, sve ono što je njemu bilo potrebno. Sećao se kako je njena kosa mirisala na limun prvi put kad je seo u školsku klupu iza njene. Profesorica ga je tada kaznila jer nije obraćao pažnju, jer je, po njenim rečima 'bio izgubljen u vremenu i prostoru'. Donekle to jeste bilo tačno... On jeste bio izgubljen, ali je njegova pažnja bila posvećena njoj, samo njoj. Kako li je samo završio školu i sam se pitao. Učiti nije mogao, razmišljanje mu je teško padalo, a sa časova nije bežao, jedino zbog toga što nije ni ona, a on ju je, poput šteneta, slepo pratio gledajući ružičasti svet oko sebe očima ljubavi. Nije sve to bila ni toliko ljubav, ni toliko zaljubljenost, koliko obična dečačka zaluđenost u slatkim školskim danima. Govorili su svi da će i to proći, nadali se njegovom uspehu u školi kojeg nikad nije bilo, nadali se da odraste i počne razmišljati o budućnosti. Mada, na neki način, on i jeste razmišljao o budućnosti - znao je da želi da bude s njom.
Danas, tačno u podne, dok je ledeni vetar mrsio njenu dražesnu zlatnu kosa, ona se udala. Za koga, gde i zašto nije znao. Pretpostavljao je da se zaljubila, da je srećna, da je mislila da joj je vreme da osnuje porodicu. Obećala je da će me upoznati sa svojim mužem kad joj stavi prsten na ruku, sa novim životom koji će je dočekati u nečijoj tuđoj kući, sa svojom decom kada ih jednog dana donese na svet. Obećala je. A on je čekao... Ali od nje ni pismo, ni poruka, ni poziv... samo prazna tišina koja mu je parala dušu.
Savio se i obujmio rukama kolena, seo je u ćošak, i dopustio bolu da ga čitavog obuzme. Ubrzo ga je jad paralisao i samo je čekao da noć prođe da oseti tek koji zračak zubatog sunca. Čekao je da ostane sam, da u stanu zamre buka, da glasna muzika prestane da se igra sa njegovom tugom.
Dočekao je.
Jutro je došlo. Presvukao se i otišao u uobičajenu jutarnju šetnju. Sada mu je bilo svejedno za njen brak, za njenog muža koji je umislio da može takvu ženu više od svih da voli, koji je mislio da je nje dostojan. Niko nije bio nje dostojan, on je to najbolje znao i to je ono što je najviše kod nje i cenio.
Koračao je sporo, a sneg mu je pucketao pod nogama. Iza njega ostaše stope koje se uputiše prema njenom domu.
Stigao je i, hrabro se suočivši sa mogućim posledicama, pokucao na njena vrata. Otvorila je nasmejana i poželela mu je dobrodošlicu, ali on je odbio njen poziv da uđe. Ćuteći se okrenuo i vratio nazad.
Još jedna noć je došla, ista kao prethodna. Drugovi ga nisu razumeli i samo bi mu rekli: "Žao mi je, druže... Izgleda da nije bilo ni vreme ni mesto za istinu."
A on se trudio da živi... Trudio se da nabaci osmeh na lice i da se pretvara kao da mu nije ništa. Preostalo mu je i dalje da krije najlepši deo svog života, da zaćuti kada o njoj drugi započnu priču, da se povuče u mrak kad ona prođe ulicom.
Zavela ga je prašina nemira i nesanice, ali trudio se... da nekako živi.

субота, 14. јул 2012.

Davno leto '51, lipa, Tom i ja...

          Osećam miris lipe... Tako je jak i opojan, gotovo nestvaran. Taj miris me budi iz dubokog sna i ja otvaram oči. Žalosnim pogledom prelećem preko luksuzno opremljene sobe. Ipak je ovo bolnica, mogla sam biti i sa drugim ljudima koji čekaju da ozdrave. Ali ne, moja deca nisu to želela. Oboje, sin i ćerka, očekivali su da se oporavim i da ne pamtim ove zle dane po prostoriji lošeg izgleda.
          I evo njih tu sada, do mene. Više nisu ni deca, nisu ni mladi, iako pokreti govore suprotno. Puni su snage, nade, njima se život čini lep, kao da je iz bajke. Ali u tim bistrim očima vidi se tračak tuge. Svesni su potpuno drugačijeg ishoda nego što oni očekuju. Nadaju se... Ali šta drugo i mogu? To i je jedino i preostalo, jer osećam da je kraj sve bliži, ipak me je duboka starost dostigla. Mada, ja se ne bojim. Zapravo, srećna sam upravo sada, jer sam pored osoba koje mi znače sve na ovom ostarelom svetu, i jer udišem slatki miris čaja koji vijori iznad njihovih šoljica. Hm... Čaj od lipe... I sam spomen na tu biljku, sam naziv, vraća me u ludo leto 1951. Bila sam tada mlada, puna života, ali i pomalo naivna, moram priznati.
          Po čemu li pamtim tu godinu? Zbog čega li je tako posebna? Pa... Bila je jesen, verujem sredina oktobra, i tad sam prvi put ugledala Toma. Zapravo, on je prišao i seo na jednu klupu do mene. Ja sam tada bila zadubljena u čitanje, ali njegov hod prema klupi mi je odvratio pažnju od gusto ispisanih redova u mojim rukama. Bilo je teško ne primetiti njegovu garavo crnu kosu, plave oči, ili njegove snaže ruke i uspravan stas.  Delovao je mirno i staloženo, što se nije moglo reći i za mene. Ćutao je... Šta li sam drugo i očekivala? Da potpuni stranac progovori sa mnom, da se kojim slučajem zaljubimo, i za pedeset godina imamo unuke? Ne, on je ćutao. Ja, tada potpuno izgubljena u prostoru i vremenu, nesvesno, počela sam da razmišljam o osmesima koje su mu napravile te bore smejalice oko očiju. Zašto i kako mi je baš to prvo privuklo pažnju, ne znam ni ja sama. Potpuno opčinjeno sam ga posmatrala, sve dok me nije počeo dozivati. "Gospođice... gospođice... Gospođice?" Mada, kada sam shvatila da se meni obraća, tada je već zvučao pomalo ljutito. Glas mu je postao odbojan i grub, da nisam mogla poverovati da pripada tako zanosnom čoveku. "Izvinite..." - šta li sam drugo mogla reći? Šta li sam drugo mogla učiniti posle tako čudnog momenta nego vratiti se svojoj knjizi. Ali koliko god sam se trudila, nisam mogla da razaznam reči koje sam čitala... Verujem da su ti redovi bili ispisani na hindu ili na nekom stranom jeziku.
          "Možete li mi već reći koliko je sati? Molim vas?" - Ironično me pitao gledajući na moj ručni časovnik. Još zbunjenija, jedva smogoh snage da se bar malo priberem "Oh... Oprostite! Evo sad će podne za koji minut." - sačekala sam trenutak, pa ga upitah: "Izvinite, a je li se mi znamo odnekud? Izgledate mi poznato..." Upotrebali sam tu staru rečenicu koju je i moj otac iskoristio kad se upoznavao sa mojom majkom. Ko bi rekao da i dalje funkcioniše pogotovo u ovoj situaciji - kada devojka to pita momka.
          "Zaista vas ne prepoznajem, gospođice, a verujem da ne bih tako lepu devojku zaboravio. Oh, Gospode! Jeste li rekli da je već podne? Moram ići... žurim! Doviđenja i prijatan dan Vam želim, gospođice!" Užurbano je požurio ka starom delu grada, ne osvrćući se.

          "Ne znaš mu ni ime, a već si zaluđena njime." - dočekala me majka ovim rečima kad sam joj ispričala za čudni i pomalo neprijatan susret sa nepoznatim čovekom. Bio bi poznat da sam ga upitala za ime. Upitala bih ga kako se zove da sam imala malo više vremena. Imala bih vremena da ga nisam onako sanjivo posmatrala... Ah...
          "Nisam zaluđena, majko, samo..." - odgovorila sam, na šta me ona upita: "...samo...? Samo šta...?"
          "Ma ništa, ionako ga više neću videti. Bio - prošao!"
          Kako li sam se grdno prevarila u vezi toga...
          Već sledećeg dana sam ga ponovo srela. Sela sam na onu istu klupu pod drvetom lipe, knjigu položila na kolena i s vremena na vreme prevrtala stranicu. A stranas više nije bio stranac, već Tom. Zapravo, nije bilo ime ono što sam samo saznala, još mnogo toga je podelio sa mnom sobom. I mogu reći, da su nam poprilično sva interesovanja bila slična, ako ne i ista.
          Nekad, kada bi imao više slobodnog vremena, donosio je neku knjigu i ne progovorivši ni reč satima bismo sedeli na toj klupi i čitali. Obično bismo pred sumrak prekidali i zadivljeno posmatrali vatrenu igru sunčevih zraka po nebu.
          A lipa je i dalje bila iznad nas... I širila je svoj miris koji bi nas zagrlio oboje.
          A danas, posle svih ovih godina, požalim što je Tom ikada otišao u vojsku, što se tada susreo sa svojim Tvorcem (što bi rekao jedan mudar pisac), i što se deca više ni ne sećaju njega, što nisu mogla zapamtiti njegov prodoran pogled ili (uglavnom uvek) staložen glas...
          A Tvorac... on i mene sada čeka... da se pridružim davno posečenoj lipi i mom dragom Tomu.

Odlazak iz topline hladnog doma


Obukla je svoju toplu zimsku jaknu, oko vrata je stavila šal, a na ruke nametnula rukavice. Zima je. I to hladna, đavolja. Vetar zavija, vetar nosi sve pred sobom, vetar ruši, vetar... Jednostavno rečeno: nemir je... nemir je svuda oko nas. Hladnoća nas je obavila, ruke nam drhte, ali nemamo kuda. Da idemo možda svome domu? Ne, mi ga nemamo... Mi smo putnici, od danas. Želja nam je da dočekamo sutrašnjicu, da bar koji sat preko noći prespavamo, pa da nastavimo dalje. A kuda to? Kuda nas huk vetra odvede. A kuda drugde? Za nas ne postoji pravi put... Taj put je već odavno zavejala naša prošlost od koje bežimo, još i skriva tragove ljudi koji su pre nas pronalazili put. Nema izlaza... Ima izlaza... Zapravo, ima previše puteva, a mi ne znamo kojim da krenemo. Koja je staza ispravna? Ko li će znati? Nije nas niko posavetovao, niti pomogao, niti bar uputio jednu lepu reč da nam bar na sekund ugreje srce. Hladnoća je, a mi se borimo, bežimo.
Gledam je kako spremno se hvata kofera kraj ulaznih vrata. Spremnija je nego ja, u svakom slučaju.  Ali mlađa je od mene, još je dete, i verujem da ni ne shvata zašto sam je probudila ovako u cik zore kad škola neće započeti još tri sata. Nisam je lagala kada sam rekla: „Mila, probudi se. Draga... Hajde, ustani, opasno je ovde, moramo ići. Požuri...“ Gledala sam je kako umorno ustaje iz toplog kreveta, i iskreno, na trenutak sam se zažalila što sam se probudila. Ali pijano jutro me je nagovestilo da je došlo vreme, iako nas dve nismo bile spremne. Dok se umivala u kupatilu, pokušala sam da što brže spakujem njene najneophodnije stvari, ali bilo ih je previše... Zato su i koferi odjednom tako teški postali. A najveći deo su zauzele igračke koje nisam mogla ostaviti da leže na njenom krevetu nadajući se da će se Mila jednom vratiti po njih. Ko zna da li ćemo ikada više videti ovu rupu od kuće, ovu jazbinu, ovo demonsko igralište. Previše dugo sam trpela igrarije tuge, jada i straha. Predugo sam ležala u ovom zatvoru.
Poklekla bih, inače... Pala bih njemu ničice pred kolena i celivala mu skute odeće. Dopustila bih da postupa prema meni kao sluškinji ili kao duhu, tj. osobi koja ne postoji. Na meni je bilo ili da slušam naredbe ili da ne postojim. Jednostavno... Ali jedna stvar, zapravo, jedna osoba me je držala na nogama, davala mi snagu da stojim i da živim. Zbog nje, moje drage Mile, upravo odlazim. A ona je jednom prilikom rekla da će me uvek pratiti. Istina, bila je mala kada je to rekla, verujem da nije razumela nijednu reč koja se našla na njenim usnama, verujem da je to čula na nekoj televizijskoj emisiji pa samo, tek tako, ponovila. Ma koliko nesvesno ona to tada izrekla, znala sam da mogu da očekujem od nje podršku. Pre svega, majka sam joj. A drugo... osetila je strah koji kola ovom nesrećnom kućom. Strašne su nevolje zadesile našu porodicu, očajne muke prišle su nam s leđa i otele sreću. Šta je preostalo? Zapravp, ništa vredno... Samo suze, nemir i bol.
- Majko, jesi li spakovala moju satensku haljinu? Onu ružičastu što mi je otac poklonio za prošli rođendan. – Nisam želela taj komad odeće u ovim koferima. Meni nije ništa značio. Štaviše, zamrzela sam tu krpicu. Omrzlo mi je sve kupljeno njegovim novcem, tim prljavim dinarima. – Nisam draga, jer tamo gde idemo biće previše hladno da bi nosila tu haljinu.
- Ali, to mi je srećna haljina...
- U redu, mila. Evo sad ću je pronaći i spakovati. Nastavi da se sređuješ, i požuri, nemamo vremena. – Rekla sam joj.
Zapravo, vreme je odavno prošlo. Trebalo je da odemo još kad su prvi mirisi alkohola zavladali prostorijama, još kada se sa ulice moglo naslutiti geganje mog pijanog muža. Sada on leži, zamotan u hrpu tek oprane posteljine, kraj skoro ugašenog ognjišta. Kao dobra žena, potpalila bih vatru, da gori dok se ne probudi i ne zatekne praznu kuću. Ali dobrota je davno iščezla, i ostavlja sada za sobom samo hladnoću.

Neptun


Brod usamljeno pluta po ratnicima mora,
Preko snažne i nesalomive vojske Neptuna.
Sidro spušteno, njime predstavljena vera,
Lađa usidrena, paluba joj dušama ispunjena.

Uzburkano more nemir donosi,
Dokazuje moć, pokazuje šta strah je.
Pesmom talasa se ponosi,
Pesmom bure, jada. Tuga to je.

A srce? Za koga li ono nosi poplavu?
Za koga se bori i zbog koga strada?
A san je sa sobom poveo javu,
ona je ponosni krivac ljubavi pada.

четвртак, 12. јул 2012.

Najboljoj drugarici ♥

"Da ostanemo ovo što smo. Sutra. I uvek. Deca. Ne veliki, ne odrasli. Da se ne zavlačimo svako u svoju ljusku, da jedno drugom ne dopustimo da budemo ono što nismo, da ne gledamo vučijim očima i da se uvek prepoznamo kada se sretnemo." Meša Selimović

Trenutak je bio dovoljan da te upoznam, da dospem do tvoje srži i tvojih misli. Samo taj jedan trenutak je bio potreban, ništa više. Možda bi duže trajalo da si ti zaključala kapiju i podigla bedeme oko sebe, ali nisi. Nisi, draga... Dopustila si da zavirim u potpuno novi i nepoznati svet, dopustila si da ti iskreno pružim ruku prijateljstva, dopustila si sebi da moj dlan prihvatiš. Osetila si toplotu, sećaš li se, možda? Onda... kada si me dodirnula i pozvala da se zajedno popnemo na penjalicu. Tad je igralište bilo puno i svako je svakome verovao. Danas, međutim, nije tako. I dalje živim pored tog dečijeg raja, ali više nema dece. Prazno je, pusto je. Kuda li su? Zar jednostavno ne žele da osete čar igre, kao što smo mi nekada? Zar se više niko ne upoznaje u slatkoj igri mladosti? Takođe, spomenula sam da je nekada svako svakome verovao. A i što ne bi? Bili smo mladi i nismo imali šta da krijemo, nismo strepili da će nas neko izdati i povrediti. Tada smo se jedino sami mogli povrediti, i to samo kada mi nam dlanovi dodirnuli prašnjavi beton i kolena nam ostala okrznuta. Zaboga, pamtim kako su mi noge uvek bile ukrašene modricama i povredama, i bila sam ponosna na to. Danas deca šetaju pored mene, a na njima ne primetim ni jednu jedinu posekotinu. Jasno je - danas više igralište nije živo, i igra je zamrla a zamenilo ju je nešto novo, meni nepoznato. Ali da se vratim na tebe, moja draga prijateljice... Je li se sećaš možda kako smo se radosno smejale kada smo stigle do vrha one, već spomenute, penjalice? To je bio smeh iz srca, moj i tvoj ujedinjen u tako savršenu melodiju slatkih uspomena. Ah, sećam se i kako su mislili da smo sestre. Smejala sam se uvek kada bi neko to spomenuo. Hajde da smo bile slične, kao jaje jajetu, (mada na neki način i jesmo) ali bile smo potpuno drugačijeg izgleda. Svako, iole razuman, bi mogao zaključiti da smo samo poznanice, ili bar - sestre u pokušaju. Moja divlja i neposlušna riđa kosa prkosila je tvojoj ravnoj smeđoj kosi. Moj hod bio je staloženiji od tvog. Moj osmeh smeliji od tvog. Moje oči dublje od tvojih. Bila sam ozbiljnija od tebe, ali ti si me dopunjavala, iz dana u dan. Podržavala bi me kada sam htela da se oprobam u nečemu novom, nečemu što si ti već ranije isprobala. Znala sam da je sigurno, ali bojala sam se da to nije za mene. Ali ti si govorila: "Ako je za mene, onda je i za tebe. Mi smo jedno, ne sećaš se?" Kako bih se slatko nasmejala na to, iznova i iznova. Na neki način stvorila si novu osobu od mene i nimalo te ne krivim za to. Vešto si mi prikrila mane i istakla ono o čemu je svaki dečko sanjao u nešto kasnijim godinama. Volela si da me doteruješ, pokazuješ svima, iako sam ja mislila da je to sebično sa moje strane. Ti si bila ona koja je bila lepša, zabavnija, smelija, ali si se nekako uvek držala sa strane i bodrila mene. Znaš... ne verujem da ću ti ikada moći zahvaliti koliko si me naučila u životu. Ah, ali ljudi bi pomislili na to: "Šta jedno dete od deset godina može da nauči drugo?" Da odgovorim? E pa, zaista mislim da su deca pametnija od odraslih, pogotovo zato što im surov svet starih nije zamaskirao pogled na njihov sopstveni svet. Kako ovo uopšte shvatiti? Pa... Mladi su sposobni da učine bilo šta samo da bi zadovoljili sebe, stari pokušavaju da ispune želje drugih. Mladi sanjanju, maštaju, stari su već odavno izgubljeni jer nisu pratili svoje nekadašnje snove. I retko ko ostane dete u duši. Takva osoba je obično i najmudrija, jer primećuje i shvata moć jedinstvenosti. Deca su jednostavna, zato toliko i uživaju u životu. Ona ne moraju da brinu o novcu i hrani, ne plaćaju komunalije ili odeću koju nose. Njihova jedina "briga" je - biti srećan. A to smo bile nas dve - srećne, i ponosim se time, i kao što sam već jednom rekla - ponosim se tobom. Ništa lepše ili toliko dobro nisam upoznala, nikoga ko bi me u sekundi mogao zasmejati, a već sledeće naterati suzu radosnicu da kane. Hvala ti što postojiš. I ostani koliko god želiš unutar ovih teških zidina koje sam podigla da čuvaju naše prijateljstvo. Ne postoje više ona dva bedeme, jedan oko tebe, jedan oko mene. Srušile smo ih, ne sećaš se? Ja i ti. I ponovo sagradile jedan koji će nas zajedno čuvati. S ljubavlju, Jelena.

среда, 11. јул 2012.

Teorija o prijateljstvu

Formula za uspeh i sreću: imati prijatelje i biti prijatelj. Kako jednostavno, ne?
Mada... Teško se dolazi do uspeha, ovako jednostavnog bar. A zbog čega? Pa, recimo da na ovom svetu ima milijarde ljudi, mi ćemo proći pored bar pola njih u svom životu, četvrtinu ćemo upoznati, polovini upoznatih ćemo zaboraviti ime, neće nam se dopadati većina onih čije smo ime i zapamtili, i na kraju će preostati samo par njih koje ćemo voleti za ceo život. Ali, među tim ljudima (kojih, da ne zaboravimo, ima milijarde) treba "pročačkati" malo, treba izdvojiti, odabrati, klasifikovati, treba razmišljati koje ćemo izbaciti iz života, a koje zadržati, kome verovati, a na koga malo više pripaziti. Pritom se u sve to uplete i strah, uglavnom strah od nepoznatog, pa strepimo da će nas neko koga poštujemo izdati, i onda se mi sami udaljavamo od njih. Jedino pogrešno je to što su uglavnom ti ljudi od kojih se udaljavamo oni pravi, u većini slučajeva bar. I možda, ali samo možda, uspemo da zadržimo jednog prijatelja od tih nekoliko. Možda, ali samo možda, taj jedan prijatelj je dovoljno mudar da nas posavetuje kada pravimo iste greške po hiljaditi put, možda je dovoljno pametan da se skloni postrance kada to želimo ali nemamo snage da kažemo, možda, ali samo možda, je dovoljno glup, da ostane kraj nas kada mi odlučimo da pobegnemo od njega, ali sasvim plemenit da nakon tog nepromišljenog postupka prihvati naše izvinjenje.
Tajna za večno prijateljstvo: biti malo manje probirljiv i malo više pametniji.

понедељак, 25. јун 2012.

Je li vredno rizika?

Koliko li ću samo puta pisati o ljubavi, o zaljubljenosti... Nije mi jasno zašto konstantno mislim o tome. Istina, sviđa mi se ideja da budem zaljubljena, ili da me neko voli, ili da se nekome nadam. I pored svega toga, i dalje mi nije jasno da li sam zaljubljena ili ne. Pokušavam da potražim odgovor u sebi, ali ga ne pronalazim. Zapravo postoji odgovor, tačnije dva odgovora... potpuno različita, potpuno nejasna. Dve kratke reči 'da' i 'ne', a koja li je istinita? Postoje trenuci kada je odgovor negativan, a to je uglavnom preko dana, dok ne padne noć i ne počnem da budem sentimentalna i da se ponašam kao da sam na Sedmom nebu, sva zaljubljena, a ujedno i tužna jer tu zaljubljenost ne mogu priznati. Zašto ne mogu priznati? Zato što će jutro osvanuti i moje mišljenje će biti drugačije.
Evo i sada dok pišem ovo, skoro je i ponoć, ne znam šta osećam. Zapravo, osećam neku borbu u sebi. Razum govori osećanjima kako ta određena osoba nije vredna moje ljubavi, dok srce govori mozgu da ta osoba je itekako vredna, jer pre svega ljubav mi je uzvraćena, čak je i mnogo jača nego ova s moje strane. Pisala sam već o tome kako nisam sigurna u ovo, jer mi je On najbolji prijatelj, iako već neko vreme pokušavam da smanjim učestalost naših razgovora i druženja. Njegova osećanja prema meni... ma, ne znam ni kako da vam opišem. Nekako su mnogo jača, snažnija. On se uvek borio za mene, za naše prijateljstvo kad već ne može da bude nešto više između nas. I hiljadu i jedan put sam ga odbila, a on, znam, pokušaće hiljadu i drugi put da iskaže ono što oseća i misli. U njemu ne postoji neslaganje između razuma koji ga vodi životom i srca koje diktira tempo  njegovih koraka. Ne, on uvek oseća isto. Čak se bojim da je svaki put sve jače i jače to njegovo osećanje.
I evo mene... Sedim u krevetu, ne znam da li da plačem ili da belo gledam u zidove tavanice... Čujem telefon, zvoni, pa prestane, pa opet zvoni, pa opet prestane. Možda pomisli da spavam, pa prestane zvati. Možda pomisli da ću mu se javiti čim svane, pa prestane okretati moj broj. A i kad bih se javila, šta bih rekla? Šta god to bilo, pokajala bih se sutradan ujutro. I eto me, ne znam kako ni kuda, ni s kim ni zašto, ni zbog čega ili koga. Ne znam šta se dešava... Zaslepljenja sam onim što mi se vrzma u glavi, zaslepljena strahom da ću biti ostavljena ili povređena, ili da ću ja biti ta koja će ostaviti i povrediti. Ništa ne može da traje večno, pa ni mi, znam to... Mladost je ovo, a mladost je samo deo života koji donosi promene. Jednom bismo se morali suočiti sa tim promenama. I šta onda? Ko onda gubi, a ko dobija? Ili možda oboje ostajemo povređeni?
Ne znam koliko je sve ovo vredno rizika. Ne znam koji bih, od hiljadu saveta, poslušala. Ne znam više šta je ispravno, jer u svakom slučaju ću zgrešiti. Jer nešto ovako lepo i anđelsko, kao ljubav, ne može a da ne donese nešto loše sa sobom, ne može da ne vuče nekog demona iza sebe koji svakog trenutka može ojačati i obaviti nas oboje. Jednostavno... Ne znam jesam li spremna da rizikujem, ne znam je li je rizik upravo ono što treba da osveži moj život? I jesam li spremna da snosim posledice?

уторак, 19. јун 2012.

Bakini gomboci i palačinke sa šljivama

U vazduhu miris bakinih gomboca i palačinki sa pekmezom od šljiva. I to domaći pekmez! Nije šala.
A uspomene, ko njih šiša, zar ne? Bilo pa prošlo - neko će reći. Ali da mi je samo jedan sekund da uđem u  bakinu kuhinju, krišom uzmem taj jedan gomboc sa šljivama ili jednu palačinku. Uf... Pa to je najdraži deo mog detinjstva! Deo koji me načinio buckom.
Nisam volela kuvanu hranu, ali sam je jela samo zbog slatkog dezerta posle. Uf... Kad se samo setim...
Nema ništa lepše kad taj miris obujmi čitavu kuću i jednostavno ti ne da mira dok bar ne zagrizeš jednom. Samo to jednom je dovoljno.
Ah... govorili su mi da sam luda što propuštam dečije igre i igralište, zbog toga što željno iščekujem ručak i ne želim da ga propustim. Govorili su da deca treba da se igraju, skaču, druže, a ne da razmišljaju o hrani. Ali nisam ja razmišljala o hrani! Samo.... samo o tim gombocima i tim slasnim palačinkama. Ma, oni ne razumeju! Njihove bake nisu umele kuvati, čim tako govore...
A odakle sad ovaj miris potiče? Ma ne znam.... neko je sigurno ukrao bakine recepte, čim i nekog stranog restorana miriše.

субота, 16. јун 2012.

Zaljubljeni čekaju, a ja ću te dočekati

Ponekad pomislim na ono vreme, kada sunce se ugasi, a svećiće na nebu zasjaje. Ponekad pomislim na onu noć, na onaj zagrljaj, poljubac, ples, kišu, strast, nemir, zaljubljenost, čežnju... Davno ispraćena tvoja je vojnička družina i ti s njom, davno sam ti mahala belom maramicom i slala imaginarne poljupce. Davno bilo...
Kako li je samo brod tada otplovio, odnoseći sve što je činilo moj svet. Eh, ti mornari i kapetani... Pa zar nisu mogli sačekati još samo koji minut da se gospodski oprostimo. Ne... Rekli su 'Vojnici ne smeju da plaču. Idemo.' Odveli su te, od mene, od domovine... Sada tvoj prst poteče okidač, i tvoje oružje proliva tuđu krv. Znaš koliko sam protiv toga, protiv nasilja, tuče, smrti... Ali eto, ti samo obavljaš posao, a ja mogu samo da se nadam da nećeš biti ti sa suprotne strane, da ćeš se živ vratiti nazad.
Oh, pa koliko li sam se samo nasušala reči protiv tebe. Drugarice moje najmilije pokušavaju da me odvuku od tebe. Ali najdraži moj, ne uspeva im. Zaljubila sam se. A zaljubljenost je zaluđenost. Zaljubljeni čekaju i dočekaju. Zaljubljeni se pripremaju da zavole i na kraju nauče i šta je to ljubav. Zaljubljeni ne slušaju publiku, zapravo oni je ni ne vide. Zaljubljeni su zaslepljeni.
Dočekaću dan da ponovo vidim te tvoje plave oči, tu plavu kosu, te snažne ruke, to telo koje u meni budi najgoru zver. Dočekaću dan da čujem tvoje reči, tvoj misteriozan glas, tvoj engleski akcenat koji me odvodi do ludila.
Šarmatnog te pamtim, dečače. Šarmantan i ostani, moj muškarcu. Osvoji me ponovo dubokim vedrim pogledom, samo jednim dodirom, jednom rečju. Zagrli me, kad se vratiš... Učini da se osećam kao da sam jedina, kao da druge ne postoje, kao da me sigurno držiš na dlanu dok su ti prsti blago savijeni da me štite od vanjskog sveta. Potrebno mi je to, potreban si mi ti...
Ali dočekaću te. Doći ćeš ti. Ponovo ćeš uzdrmati moj svet i ponovo ćeš uneti mir u njega. Jer jedino ti to i umeš.

Šta reći? Osim da sadržaj i akteri iz bajke ne postoje u stvarnom životu

Kad smo bili mali, čitali su nam bajke, pričali o večnoj ljubavi i srećnom kraju. I dan danas se kaže da ako se nije dobro svršilo da još nije kraj. Pričali su nam o tome kako dobro uvek nadmaši zlo, kako u toj teškoj i mukotrpnoj bici, dobrota uvek ojača pri kraju. I kako rastemo, šta shvatamo? Da je sve to bilo laž, prevara? Zašto jednostavno nismo mogli saznati istinu, zašto od malena nismo bili pripremljeni na stvaran svet. I prođu godine, mi sve stariji, a nevolje nas sustižu. Verujemo da će sve biti u redu, ali jednostavno to nije uvek tako. Surova je sredina u kojoj živimo. A o ljudima oko nas da ni ne pričam. U toj masi od milijardu duša, mi ćemo jedva pronaći jednu kojoj možemo verovati i koju ćemo pozvati kad smo u nevolji. Mnogo njih ni ne nađe ni tu jednu osobu. Nije život bajka, nisu ljudi akteri neke poučne priče u kojoj svi pobeđuju. To ne postoji. Toga nema. 

субота, 19. мај 2012.

Slomljena porcelanska vaza

Koliko je samo puta pokušao da bude uz mene,
koliko puta je prešao preko ponosa...
Koliko li se samo borio za našu ljubav,
brinuo se da ne uvene,
brinuo da bar nešto iza nas ostane.

Gde sam tu bila ja?
Sa strane, negde... Posmatrala...
Kao izdajnik, neki najveći,
u trenutku nevolje priđoh jačima.
Samo to.. Ništa više.

A sada? Pitaju me svi...
Šta li se dogodilo? Šta li osećam?
Ne znam... Kažem im to..
Možda ga volim, i možda sam tek sada
po prvi put u životu ugledala svetlost dana
Možda... a možda samo
nisam želela pre to sebi da priznam,
nisam želela da ovo osećam.

Umesto da volim...
Umesto da sada moje ruke pridrže njegove,
ja se lomim... kao porcelanska vaza
bačena sa neke lepe stare vitrine,
kojoj neko na vreme nije spoznao vrednost.

I sada, onako sva u delovima,
u potpunosti razbijena,
lutam po podu nadajući se
da će se neko sagnuti i pokupiti bar deo.
Jedan po jedan, i možda opet
jednog dana budem cela...
Pa makar i lepkom zalepljena.

Puno ožiljaka ostaće, svesna sam toga.
Nisam se borila, to mi je kazna...
Nisam se borila za njega...
Sada ga volim, ali on to, svakako,
više ni ne može da zna.

уторак, 01. мај 2012.

Kada potok presuši

Pogledaj u fotografiju. Tu, baš tu na ognjištu. Šta li vidiš? Šta li osećaš? Voliš li ili mrziš, kaješ se ili se smešiš? Na slici nas dvoje, jedno kraj drugoga, stojimo na mestu gde sada stojiš ti. A ja? Ja te posmatram. Blizu sam, ali i daleko, nekako i predaleko. Ne mogu te dodirnuti, bar ti to ne možeš osetiti, ali te gledam. I srce mi je puno. Tu sam, kraj tebe, a čini se kao da sam nedostižna. Pa možda i jesam, za sada, ali bićemo zajedno jednom, možda... ako me se budeš i dalje sećao. Pomisli na mene kad osetiš da ćeš dušu ispustiti, neka ti ja budem poslednja misao. Jer ta misao postaćeš ti i kao vetrom donesen ispred mene ćeš se stvoriti.
Posmatram te sada, vidim i tu suzu što ti navire u oku. Ostario si... ali te oči još uvek sjaje istim sjajem. Voleo si me, zar ne? Mislim da to upravo sada vidim, vidim tugu, a tuga je deo ljubavi. Ne?
Kakva li je uspomena što ti sada lebdi u mislima? Je li to ona kada su nas valovi mora odneli na pučinu? Ili možda kada smo prvi put bili u tvojoj staroj porodičnoj kući kraj jezera? Ili možda kada smo se slikali kod ruševina starog dvorca u ovom gradu? Znaš... Uvek si bio tajanstven. Trebalo bi da sada mogu pročitati tvoje misli, namere, sećanja, ali kriješ ih... Kriješ ih tako vešto, tako prokleto dobro. Sećanja su samo tvoja i ne puštaš nikome da zaviri u njih. Drago mi je zbog toga. To znači da ceniš svoj život i sve što si proživeo. Svaka sitnica imala je vrednost, čak i ona koja se nije platila. Pronalazio si život u predmetima oko sebe, živeo si za trenutak, a smešio si se za ceo vek. Volela sam to kod tebe. Zapravo, još uvek i volim.
Kako je vreme prolazilo ljudi su prestali da pokazuju osećanja. Znaš... tako je surov ovaj svet, kad živiš po pravilima većine. Stidiš se onoga što ti veselo zaigra umom, ne smeš ni da se nasmešiš kad te to nasmeje. Govore ti da si lud, budala, da nisi čovek. Ali dragi... mi smo to već odavno videli, videli da oni nisu ljudi. Ili smo mi izrod kojekakav. Mada, bilo nam je lepo. I to je ono što je na kraju najbitnije, na kraju kada sve ptice odlete i svi potoci presuše. Ne, dragi moj?

субота, 28. април 2012.

Pismo njemu

Znamo se već dugo, ali kao da smo se juče upoznali. Ona duga šetnja pored jezera, sumrak sunca, blagi povetarac. Eh, bilo je lepo, ali bilo je i davno. Sećam se svega, uspomene nikako da zamru, ma koliko ja to želela. Najgore od svega... sve mi se to svidelo. Bio je to najlepši dan mog života i od tada svaki naredni dan upoređujem sa tim.
Nije lepo, znaš? Nije ni zabavno.. A šta to, pitaš se? E pa, ne sviđa mi se što mi mladost prolazi na ovakav način, iščekujući nešto bolje, nekog boljeg, da zameni tebe. I kada razmislim, da li je to smisao mog života, da li je to sudbina već unapred istkana, ili mogu ja da promenim nešto? A kad ovako i pišem, ni ne znam šta bih menjala. Zar da izbrišem is sećanja tako lep trenutak? Da li da se pravim kao da se nikad nije desio i pokušam da živim najbolje što mogu? E pa nije moguće, znaš? Kad god i pokušam da zaboravim bar delić prošlosti i živim za sadašnjost, nekako tvoje ime uvek iskoči na mom telefonu i stigne mi koja poruka od tebe. I opet onda sve iznova. Družimo se par meseci, usput se koji put posvađamo, ali ništa ozbiljno. I onda nekako opet izgubimo kontakt, ja se durim i čekam da se javiš, ti čekaš mene i odbijaš da spomeneš drugima moje ime... kao da nismo nikom ništa.. kao da smo dva stranca čiji putevi tek treba da se ukrste. Ali znaš.. nekako te staze se sretnu u najgorem mogućem trenutku, kada na mojoj strani odvija se rat, a na tvojoj se i duge na nebu sukobljavaju. I sretnemo se, i štogod jedno drugom kažemo, ali nije to to. Prođe koji dan i situacija je mirnija, vraćamo se na staro. Ponovo se zaljubim u tebe, ponovo ti mene zavoliš, ali ne možemo opet da skačemo u uzavreli vulkan. Povlačim se ja, povlačiš se ti, i opet jovo nanovo.
Tako već godinama kao da je tradicija postalo. Ne znam šta mi je draže... trenutak kada se čujemo ili momenti kada na sekundu zaboravim na tebe. Priznajem, lakše mi je kad se pravim kao da ništa između nas nema, kao da su te varnice odjednom iščezle, kao da si samo trag lepe prošlosti. Govorim drugima da mi ništ ane značiš više, da nikad ni nisi, da smo samo bili deca u ludim godinama, deca koja su svašta probala, pa da se i vole.. Ali nije uspelo, i sada gledam unapred, sada koračam unapred, ni na tren se ne osvrnem da pogledam te tragove naših cipela jedno do drugog, pa ni ove moje, usamljene, same.
Puno lepih sećanja, a premalo srećnog vremena. Zašto to tako? I evo upravo zazvonio telefon. I evo opet tvoja slika na displeju. I evo srce mi opet zaigralo, kao da je prvi put. Zašto... zašto pokušavaš uvek tako naglo da uletiš u moj život, iako oboje znamo da je svaki put sve gore i gore? Zašto li me setiš i zašto svaki put pređeš preko ponosa da bi mi se javio? Zar ti moj glas nedostaje, zar opet moje reči treba da te posavetuju, reše sve tvoje probleme, uteše te? Znaš, znam da ti je potrebno moje prisustvo, znam da sam jedina koja te razume... ali nekako kao da si ti izgubio saznanje o mom životu. Ne poznaješ me više, a uporno pokušavaš da me iznova upoznaš. A ja ću ti ponovo dopustiti da se ušetaš kako nekakav gospodar u moje srce i moje misli. Spoznaćeš mračnu stranu mene, ali nećeš pobeći, već ćeš ostati i pokušati da pomogneš. A ja ti neću dopustiti, reći ću ti da ne dopuštam nikome. Upitaćeš me onda da li mi ti Niko, ja ću poreći. Ljutićeš se, ljutiću se ja. I tako će završiti i taj period našeg drugovanja.
Ovo je trenutak kada ću reći ono što zaista mislim... što sam rekla i kad sam imala deset godina, kad sam bila još samo dete: Muškarac i žena ne mogu biti prijatelji... Ili će doći do nekakvih varnica, ili prijateljstvo neće dugo trajati.
Ali šta ja znam... Možda je ovo samo govor u afektu, a možda sam i u pravu. Samo jedno znam: nikad neću moći da prežalim trenutak kada smo se upoznali. Sada bi sve bilo lakše da smo ostali stranci. Ali ko zna kakvu bi igru život onda odigrao, ko zna kakvu bi nam budućnost tkač istkao. Neka, 'ajde, neka.. Reći ću da je bolje ovako i ponovo ću pokušati sve da zaboravim, a srce će moje očekivati tvoj sledeći poziv. Videćemo ko će preživeti u ovoj igri za dvoje. Jedan gubi, u svakom slučaju. Jedan ostaje povređen.

субота, 25. фебруар 2012.

Bezimenom


Staze su strme, neprohodne,
noći besane, neodspavane. 
I bojim se da te možda ne odvedem
do stanice neke puste, pogrešne il' nepoznate.

A slutiš li možda, bezimeni stranče,
kuda moje misli sada lutaju?
Ti, što kraj tebe grešne postaju...

Grešim li, bezimeni, što ti ruke svoje pružam?
Što u tebi vidim lepotu, gordost, snove i spas,
što jedva dočekam dan da svane,
da čujem taj tvoj mio glas?
I tobom da ostanem zadivljena, kao da je prvi put...

Da li možda vidiš,
kako se po nebu igra poslednji sunčev zrak?
Kakav li to znak što dolazi mrak?
Hoćeš li umoran i ove noći sam u snove poći,
ili ćeš kraj mene koračati i koju mi tajnu otkriti?

A ja, želim da te vodim iza brda, iza mora,
negde daleko, iza hiljadu gora.
I možda zvuči suludo, ali želja je moja
da te odvedem korak dalje od beskraja,
tebe, bezimenoga. 

Ruševine


Osećaš li kako nebo ljutito drthi?
Ne čuješ li gromke odjeke gromova?
A kiša o prozore k'o o doboš udara.
I priroda se buni...

A zlo... Ne, ljudi su neumoljivi i strašni...
Prizivaju kapi nemira i rata.
I opet tako bezdušno posmatraju sa strane,
iz daljine, od nekud daleko.

I priroda čeka, strahuje,
traži nešto da ohrabri je,
da sačuva ono malo što ostalo je
nespaljeno, varvarskom rukom nedodirnuto.

Al' sevaju munje, paraju nebo,
zlo ruši poslednje bedeme,
i još jedan dom nestao je.
Kraj ognjišta više porodice nema.
Nema ni vatre, ni toplote, ničega više nema.
Samo tama...
I negde zapisana četiri imena. 

четвртак, 02. фебруар 2012.

Kafa


Budi se grad, svetla na ulicama se gase, a prve kafe se kuvaju. Tako započinje dan – uz šoljicu kafe. Neko je ispija usput čitajući dnevne novine, neko zajedno sa prijateljima ogovara komšiluk, a neko samo razmišlja o predstojećem danu i pokušava da se razbudi. Mada, neki baš tada donose najvažnije odluke, planiraju dan, organizuju sve svoje obaveze.
Rokovnici ispisani i umrljani klapljicama kafe, otvaraju se svakog jutra i popunjavaju.
… ‘Od 11 do 12 sati – poslovni ručak sa novim klijentima’, ’14-16h sređivanje gomile papira na stolu’, ‘U 20 časova – trening u teretani’, itd…
Dani su uglavnom slični, skoro pa i identični. Postoji određeno vreme za doručak, pripremu za posao, posao, razgovore sa klijentima, obavljanje raznih obaveza na radnom mestu, onda povratak kući, odlazak u teretanu ili možda šetanje, i na kraju, svima najdraže: spavanje. Nakon otprilike osam sati, ponovo sve u krug.
Vikendi su druga priča, tada se ljudi opuštaju i odlaze da se šetaju i posmatraju prirodu, izlaze u kafiće sa prijateljima, ispijaju kafice, obilaze susedne gradove, a uveče se okupljaju i vesele do zore. Počaste se raskošnom večerom i skupim pićem s vremena na vreme, pokazujući svojim poznanicima koliko novaca troše, zapravo, samo hvaleći se. Čudno je to kako misle da je sve takmičenje: ko će više zaraditi, ko će imati uspešniju karijeru, lepšeg muža ili ženu, pametniju decu, broj trofeja i porodičnih slika u vitrini koja krasi dnevnu sobu, da ne zaboravimo i veći televizor, skuplji nameštaj…
Ponedeljak dočekaju umorni od prethodne noći, pa se ponovo razbuđuju uz šoljicu vruće kafe. Neko najviše voli da sam samelje zrna kafe, da oseti taj miris koji će ga u potpunosti razbuditi. Vedrih očiju ispijaju i poslednju kap. Da li je slatka ili gorka, nije bitno, važno je da skoro niko ne može živeti bez tog napitka. Donet iz Brazila, a proširen po celom svetu. Danas, ljudi se obraduju kada vide naslagane kesice ispunje magičnim smeđim prahom na policama prodavnica. Možda baš i samo zbog toga odlaze u kupovinu, da bi nasmejani zgrabili još jednu.
Često kao deca govorimo da nam se ne sviđa ukus, a da ne zaboravim i miris, ali kako godine prolaze, mišljenje se menja. I svi poznanici i saputnici vole da uz razgovor popiju šolju kafe. Mada, neko više voli alkohol, neko limunadu, a neko čaj. Sve ima istu nameru – da nam pruži trenutak sreće i odmora.
Vekovima i vekovima pre, žene su volele da same  obrađuju deo zemljišta posvećen samo kafi. Uživale su u svežem mirisu, kao i u jarkoj boji tog ploda. Neobično je kako jedno malo zrno proizvede toliku količinu radosti u svakome od nas, omogućuje nam i sposobnost boljeg razmišljanja, kao i donošenje boljih odluka. I sve to čini jedno maleno zrno. Ko bi rekao?
A kad se vi probudite, da li sami skuvate sopstvenu dozu okrepljujućeg napitka ili neko to umesto vas uradi? Da li vas dočeka kraj kreveta ili sami ustajete i odlazite u kuhinju? Da li nesvesno izbegnete doručak zarad kratkog užitka u čarobnom piću? E to je – kafa.

Susret sa majkom


Eno je. Vidim kako mi se primiče.... Moja majka.
Prava bogatašica... šta sam drugo i očekivala kada mi je rekla da mi dolazi u posetu privatnim avionom? Zapravo, nikad je nisam ni upoznala, mada mi je poslala njenu sliku kada smo se dopisivali. Internet je, zaista, jedno čudo. Fenomenalno je kako za svega delić sekunde naša poruka stigne na drugi kraj sveta. Kažem to, i doslovno mislim na drugi kraj sveta: majka živi u Japanu. Valjda je tamo bolji život...
Poseduje nekoliko dizajnerskih firmi, nekoliko butika, i verujem da živi kao kraljica. Ali kako to da mi se tek sada javlja, posle dvadeset i pet godina? Zašto li me je uopšte i napustila? Da li je uopšte mogu smatrati svojom pravom majkom? Mislim... ipak nije bila tu kada mi je bila potrebna, nije bila tu kada sam se prvi put zaljubila, popila prvo alkoholno piće, prvi put izašla do kasno u noć sa društvom. Svih ovih godina, žena za koju sam mislila da mi je porodica, me je učila kako da odrastem, kako da postanem pametna, razborita i prijatna žena. Njoj zahvaljujem od srca, ali šta sada da radim? Sada kada sam saznala istinu....
- Zdravo, Elena! – čula sam njen glas.
- Dobar dan... majko...
- Ma hajde, obraćaj mi se kao da smo prijateljice. Nema potrebe za tolikom učtivosti.
- Izvinite.. izvini – ispravila sam se – ali ne znam kako da te oslovljam. Stranci smo jedna drugoj, zar ne?
- Pa da... – osetila sam krivicu u njenom glasu. Možda nisam trebala to da kažem?
Stajale smo jedna do druge, minut-dva u tišini, ali kao da je trajalo čitavu večnost.
- Još jednom – izvini. Nije bilo potrebe da ti to kažem. Samo... nekako, oduvek sam bila iskrena. Često me je ta iskrenost dovela do pogrešnog cilja, mogu reći i da me je skupo koštala u nekim trenucima. Ali ponosna sam što sam ovakva kakva jesam, i verujem da mi je to vrlina, a ne mana.
- Heh... – tiho se nasmejala – ista si kao i ja... bez dlake na jeziku. Ali dobro, prednost je to što naša savest može ostati mirna. Slažeš se?
Sad je bio red na mene da se nasmejem. Nepoznata žena, a tako me razume. – Da, u potpunosti. Nikad do sada nisam zažalila zbog izgovorene reči, verovala sam da je tako ispravno.
Još jedan trenutak tišine.... Rouzi, moja majka, me je samo posmatrala. Ne znam da li je očekivala da ću joj nešto reći, tog momenta nisam znala ni šta bih je upitala, iako su mi se hiljade pitanja vrzmala po glavi. Najzad, kad sam otvorila usta da nešto kažem, tek tako da ’probijem led’, ona me upita:
- Baš bi mi prijao dobar britanski čaj! Hoćemo li do nekog kafića?
- Evo upravo stojimo ispred jednog. Ovde služe i najbolje domaće kolače od višnje. Da li bi želela da naručimo? – upitala sam je dok smo ulazili.
- Zvuči savršeno! Kojih još specijaliteta ima ovde? ’Jednom se živi, sve sve isprobaj!’ uvek kažem sebi. Novac je relevantna stvar, ili imaš ili nemaš, ali ako treba potrošiću i poslednju novčanicu na ono u čemu uživam. U ovom slučaju i na ono primamljivo parče torte koje konobarica odnosi ženi preko puta našeg stola. Šta li je to?
- Izvanredno zapažanje, izvaredan ukus, moram priznati – nasmejala sam se – Snikers torta.
- A šta bi ti želela, Elena? – upitala me je.
- Samo čaj, ali hvala na ponudi.
- A ne, ne može to tako kod mene. Želim svoju ćerku da ponudim sa nečim osim čaja, ne misliš? Mislim da je to najmanje što mogu da učinim da bi mi ti oprostila... za sve što sam uradila.
- Nemam šta da ti oprostim, jednostavno se nismo upoznali, ali imamo vremena za to sada. A što se tiče ponude... pa evo prihvatam. Može i meni jedno parče te torte.
- Jesi li sigurna da nećeš dva? – Namignula mi je. Nisam mogla da suzdržim smeh, kao ni ona. Verujem da su nas svi ljudi iz prostorije posmatrali. Ali eto, unele smo malo radosti i u ovaj kafić, to nije problem, ne?
Konobarica je došla i do našeg stola, i veoma neprijatno rekla:
- Dame, da li mislite da biste mogle biti malo tiše? Osoblje i gosti žele da mirno pojedu i popiju ono što naruče. Hvala.
To ’hvala’ ni malo ljubazno nije zvučalo, naprotiv, prizvuk ironije se čuo u njenom glasu.
- Mislila sam da si rekla da je ovo jako dobar kafić?
- Hm... ne, to ni nisam rekla. Rekla sam samo da su ovde najbolji kolači od višanja.
- Hehe, dobro pamćenje imaš. – Rekla mi je majka. – Odlazimo čim očistimo tanjir, ova torta ne zaslužuje da se ne pojede.
            Kad razmislim, ni ne mogu je zvati majkom, bolje da je oslovljavam imenom.
            Sačekala sam koji trenutak, pa je upitala: Zašto si baš sada došla u London? Zašto si uopšte i odlazila?
            Nije očekivala ovo pitanje, samo me je bledo, a i pomalo uplašeno, pogledala.
            - Zaslužujem da znam istinu. I sama si rekla da si iskrena osoba. – dodala sam.
            - Hm... da.... Priznajem, da sam zbog toga i došla, da ti ispričam ono što je godinama tinjalo u meni. Da čuješ tajne koje nikome drugom nisam rekla. Zapravo, da saznaš kakav je bio moj život pre nego što sam te rodila i ostavila u ugostiteljskoj kući, pa sve do sada. Možda se nećeš slagati sa nekim mojim odlukama donešenim u prošlosti, ali bitno je da saznaš sve. Samo... kad bih mogla drugi put da ti ispričam, a da ovo popodne provedemo malo zabavnije?
            - Zašto je bitno da saznam sve o tvom životu? Nisam baš to tražila, tražila sam samo deo koji je povezan sa mnom....
            - Draga moja... – primetila sam kako su joj se oči navlažile, nisam želela da zaplače. A verujem, da ni ona to nije želela, zato je za tren ućutala i pribrala se. – ceo moj život je povezan sa tobom. Nisi sada svesna toga, ali bićeš kada čuješ priču.
            - Zar je toliko složeno?
            - Da.... verujem da će nam biti potrebno više dana. Nije mi dovoljno samo par sati, ne mogu da izostavim nijedan deo, sve je bitno.
            - Ali... – Ne znam zašto sam ovo rekla... priznajem, nisam ni spremna da sada čujem – pre bi završila ako bi sada počela.
            Osetila je kolebanje u mom glasu.
            - Ne mislim da želiš sada da saznaš ono što te zanima. Ali ako si spremna... možemo početi....
            - Ne, u pravu si... Hajde da pričamo o nečem veselijem, hajde da zapamtimo ovo prvo zajedničko popodne po lepim uspomenama. Nekim ljudima su uspomene sada bez ikakvog značaja, ali verujem da će za par godina žaliti što ih nemaju toliko puno. Ne želim da, kada mi se na licu pojave bore i telo ostari, setim tmurnih i tajnovitih sati provedenih sa tobom. Evo, sutra se možemo naći u isto vreme na istom mestu. Da li ti to odgovara? - Rekoh joj.
            - Zborita, ali i lepa žena... muškaraci, garant, lude za tobom. – Zadirkivala me je. – Volela bih da dođeš do mog apartmana, biće nam udobnije, i nećemo morati da slušamo nepristojno osoblje. – Poglednom je preletela kafić tražeći ženu koja nas je uslužila. Ali razočarano me je pogledala, kada je primetila da nje nema. Verujem da bi nešto pomalo uvredljivo dobacila.
            - U redu... 

Decembar 1960. (nedovršena priča, jednom prilikom ću je završiti)

Primećivala sam kako se moja majka sve više brinula o svom izgledu. Naime, bila je izuzetno lepa i zgodna žena u pedesetim godinama. Samo ovih nekoliko dana bila je još lepša, kao da je nešto sjajilo unutar nje. Ruke su joj bile nežnije, lice glatkije, kosa uvek skupljena ukrasnom šnalom koju joj je poklonila moja baka. Leptir – motiv šnale, raširenih krila spreman da poleti. Do sada je retko kada nosila, retko kada kitila kosu svoju, mislila sam da čuva za posebne prilike, ili da se boji da ne slomi. Za mene je taj leptir predstavljao let, tačnije slobodu, sreću, ljubav.
Ovog meseca, uprkos hladnoći i računima sa bezbroj cifara, novac je pristizao, više nego što sam se ja nadala. Moram priznati i da mi je bilo sumljivo otkud nam sada toliko i kako to da nam je ostava uvek bila puna. Stvari u našim ormanima su se, takođe, nagomilavale. Ovo je prva zima da imam dva izuzetno topla kaputa, nekoliko pari rukavica, kapu i šal. Do sada nije bilo tako. Izbegavale smo da izlazimo napolje na hladnoću, grejale smo se jedna uz drugu i ponekad, sa suzama u očima, priželjkivale toplije vreme, sunce, proleće. Nešto se promenilo.
To sam shvatila noć posle Božića. Nemirno sam se okretala u krevetu i nisam mogla da zaspim. Ustala sam i otišla do kuhinje da zagrejem mleko, bilo mi je potrebno nešto da me uspava. Tog trena sam se prenula, ulazna vrata su zaškljocala i čula sam nečije tiho koračanje, gotovo kao šunjanje. Brzo sam ugasila sveću koja je gorela na kuhinjskom stolu i posmatrala iz mraka hodnik. ’Samo da nije lopov... samo da nije lopov...’ sve vreme sam razmišljala. ’Eto nam kada smo odjednom dobili onoliki novac, mora da se pročulo po naselju... sad ćemo i bez toga ostati.’
Ali, ubrzo sam primetila obris poznate osobe. Bila je leđima okrenuta, ali svakako sam mogla prepoznati tu crvenu boju majčinog kaputa. ’Gde li je ona bila ovako kasno u noć?’ zapitala sam se. Bez obzira na sve, ostala sam još nekoliko minuta skrivena u senci dok mama nije otišla u svoju sobu, i dok se koraci više nisu čuli. Išunjala sam se u hodnik i otvorila njenu tašnu koja je bila okačena na starom čiviliku. Novac.... opet novac... puno novca... Novčanice nisu bile ni malo pohabane, niti savijene, sve jedna uz drugu povezane. Srce mi je počelo ubrzano kucati. ’Znači, ovako, u sred noći, ona nam obezbeđuje bogatiji život?’
Brzo sam potrčala u svoju sobu i obgrlila se toplim ćebetom. Hiljadu pitanja se vrzmalo u mojoj glavi. Iskreno da kažem, više nisam znala šta da mislim.... šta da mislim o svojoj majci. Je li to ona nešto skrivala od mene? Zašto? Stvarno ne znam kako sam uopšte i došla do ideje da je pratim. Te noći sam isplanirala bar pet načina da vidim šta zapravo radi, ali samo jedan sam izabrala.
Već sledeće noći, zaklopila sam ulazna vrata prateći majku kako užurbano korača pustom ulicom. Nebo su prekrili tamni oblaci, ulicom je vladao mrak. Bila sam svega desetak metara iza nje, nije me mogla primetiti. Prošlo je, otprilike, pola sata dok nismo stigle pred neku kafanu (ili kako sam kasnije saznala – kazino). Bile smo u centru Londona, ulice su vrvele od ljudi, muzika se čula iz obližnje gostionice. Primetila sam, priređeno je nekakvo slavlje, možda venčanje? Ili nečiji rođendan?
Sve u svemu, malo kasnije sam ušla za majkom u kazino.