петак, 29. април 2011.

Zbogom mladosti....

Možda je i istina... možda stvarno rušim kamene zidove mladosti. Kamen po kamen pada na suprotnu stranu i otvara mi se širok prolaz. A šta ako ne želim da nogom kročim na tu drugu stranu. Tamo je sve nepoznato, ljudi su drugačiji, možda je čak i vreme promenjeno. Zar ne mogu još malo da ostanem ovde, ovde gde pripadam? Zar stvarno moram nastaviti put? Znam da ću se uvek moći vratiti, nije to problem. Problem je u tome što više neću pripadati ovom svetu iz kojeg danas odlazim. Vraćaću se samo u posetu sećanjima, prošlosti. Poput kojekakve bakice u starom odelu zakucaću svojim unucima na vrata. U ogromnoj korpi nosiću bezbroj kolača i poslastica. Eto, samo zbog toga bi me ljudi i čekali. A šta je sa svim onim što sam ovde postigla? Zar sve nosim sa sobom u taj drugi svet? Zar ništa ne ostaje u mladosti? I opet kažem 'amo sećanja', to je i istina, to je sve što preostaje. Barem sam se trudila da me drugi zapamte po dobrim osobinama, bar se nadam da nikoga nisam povredila, ako jesam, nadam se da je rana zalečena i da ćemo se ponovo sresti u novom svetu gde ću moći reći 'Izvini za ono pre, bila sam mlada, nisam znala šta radim'. I nadam se da ću se sa svima sastati s osmehom na licu, nadam se da raširenih ruku poletećemo jedni drugima u zagrljaj.
Ne idem toliko daleko, možda svega par centimetra. Ali opet, sve se menja, JA se menjam u potpunosti. Više nema kikica i cvetnih venčića u kosi, više nema priča i uspavanki za laku noć. Možda će doći vreme kada ću ja nekom drugom praviti te iste kikice i venčiće.
Biće lepo, osećam. Budućnost me čeka.

субота, 09. април 2011.

Savršenstvo?

Ko kaže da ne možemo biti savršeni? Ko kaže da takvi ljudi ne postoje?
'Svi imaju neku manu' - govore, a možda jedino sebe teše što nisu savršeni, prekorevaju sebe zbog nedostatka truda i volje da budu nešto bolje.
Šta ako savršenstvo zaista postoji? Šta ako zapravo i možemo biti najbolji, u svemu? Je li se neko baš toliko dovoljno trudi? Da li ulažemo svoj maksimum baš u svemu?
Možda baš i ne možemo uspeti u svemu, jer smo okruženi ljudima koji nisu kao mi. Makar jedna osoba u našem životu dovoljna je da nam skrene putanju, kao neki kameničak za koji ćemo stalno zapinjati. A ako izbegavamo sve naše prijatelje i poznanike, samo zato što nisu kao mi, opet grešimo. Pravimo izuzetno veliku grešku, jer ostajemo sami. Možda je bolje biti nesavršen, možda je bolje ne težiti ka tome, jednostavno je dovoljno da budemo srećni sa ovim životom koji danas proživljavamo! Jer šta nam vredi da budemo najbolji u svemu, ako nemamo sa kim da podelimo radost?
Ne znam, a možda i ne želim da znam, da li postoji neko savršen. Nije toliko vredno da trošim vreme tražeći odgovor na to pitanje. Savršen život se nalazi baš ovde i sad, i to je naš život! Baš zato je toliko i poseban. Samo treba da naučimo kako postati čovek, kako biti nekome prijatelj, kako pružiti pomoć. Kad to naučimo, i za sebe i za svet oko nas mi jesmo najbolji.

субота, 02. април 2011.

Ljudi smo - treba da volimo

Nije namera čoveku da voli, jednostavno to se desi. Kao što i vetar iznenada zatalasa našu kosu. Što je jači to nam uši zebu više, crvene se u njegovoj blizini, ometaju nas da radimo bilo šta drugo. Zatim se ogrćemo teškim kaputima govoreći da želimo da što pre prođe, ali to nije baš istina, ne želimo baš toliko. Pogotovo ne, ako smo stalno okruženi sunčanim danima. Divimo se ovoj promeni i pomalo žudimo za njom.
'Ljubav je kao vetar, ne vidimo ga, ali ga osetimo.' - rečenica iz filma A Walk To Remember me je ostavila bez daha, oduzela mi moć govora. Potpuno je istinita, samo šteta što nije bolje objašnjena. Ljubav može biti i kao najslabiji vetar, tada blago tinja u ognjištu našeg srca. Ako je tako već godinama, pronašli smo nekog ko zaslužuje da večno gori u nama, ma koliko plamen slab bio, ipak je plamen, ipak gore, ipak vidimo sjaj. Što je napomenuti vetar veći, takva je strast, to je mala avantura, želja sa nečim jačim, boljim. Ali to kratko traje, na kraju se ponovo vratimo našem blagom dašku vetra koji nam nežno miluje lica.
Od vetra se ne smemo umoriti, jer samo on nas može gurati u pravom smeru, pomoći nam da lakše idemo, ali isto tako može i odmoći duvajući u suprotnom pravcu. Čak i tada, jedino što je bitno je: boriti se! Boriti se za ljubav!
Šta će nam drugo dati snagu u poslednjim danima? Zbog čega ćemo se na kraju svakog jutra buditi? Koga li ćemo sanjati u teškim noćima?
Za svakog na ovom svetu postoji makar mali dodir vetra! Svako je rođen da voli i da bude voljen! Svi mi treba da iskusimo čari ljubavi, poljubaca, nežnosti, vere... Niko nije toliko loš da ne zaslužuje šapat vetra, niko nije toliko ružan da ga neko ne pohvali, možda neka osoba koja ga voli. Svi smo mi posebni i svi smo ljudi. Pa čak i životinje se vole.
To nije mana - voleti. Ne, to je izuzetan dar koji svako od nas treba da pronađe u sebi. To je ono što nas štiti kada smo bolesni ili kada smo u opasnosti. Zbog toga idemo dalje! Borimo se, jer mi volimo! :)

P.S. Izvinjavam se svim mojim čitaocima, bila sam odsutna na duže vreme :) Sada se nadam da ću biti redovnija. Puno pozdrava od mene i hvala vam puno na lepim komentarima i posetama, i samo nastavite :) Sve najbolje vam želim! Jelena