среда, 16. март 2011.

Možda je slađe ovako

Možda je najbolje da sve ostane ovako, da mi ne priđeš suviše blizu. Zavoleću te još više ako si mi kraj ruku. Možda je bolje da te volim u tajnosti, da posmatram tvoje oči tamne, skrivenim pogledom da gledam kako se osmehuješ. Priđeš li mi više ništa neće biti isto, neću više osetiti ovaj isti osećaj kad god prođeš pored mene. Sve će se promeniti, volećemo se, ali gde će nestati ona tajna ljubav? Ono posmatranje svakih par minuta? Onaj skriveni osmeh? Bolje neka sve ostane ovako, baš ovako kao što je sada. Zavoleću te još više, toga se bojim, to mi je najveći strah, boleće ako te izgubim. Bolje budimo prijatelji, ako je to ono što želiš, više od toga - ne, izvini, ne mogu...
Bar sada ne strahujem da ću te izgubiti, ne plaši me pomisao da si možda drugačija osoba nego što sam te ja zamišljala. U mojim mislima ti si najlepši anđeo neba, najblistavija ruža u vrtu, najsjajnija zvezda koja nebo krasi. Lepše je ovako, shvati me. Lepše je potajno voleti osobu ako znaš da je tu pored tebe svakog dana, ako znam da te nigde neću izgubuti.
Ako ti i kažem šta osećam, možda nećeš osećati isto, možda me nećeš voleti istim žarom kao ja tebe. Tek tada bi se sve promenilo... Bežao bi od mene, skrivao bi se od mojih pogleda, ne bi se više smejao. Svaka tvoja reč zvučala bi grubo, zvučala bi bezosećajno. A i da se nađeš u mojoj blizini, bilo bi nam neprijatno, svako bi na drugu stranu krenuo. Ne bi otišao predaleko, i dalje bih osećala tvoje prisustvo među hiljadama drugih ljudi, ali bio bi suviše daleko od mog srca. Moja ljubav tada ne bi pripadala više nikome, bila bi nema, nesposobna da voli i da sanja.
Zavoliš li, možda sasvim slučajno, nemoj mi ništa govoriti. Ne želim da znam. Tajne su najslađe ako znamo da su samo naše, posebne su ako o njima razmišljamo svake minute ovog praznog dana. I baš one će upotpuniti sate koje besciljno lete.
Pazi da ne priđeš suviše blizu mome srcu, moja ljubav da te ne dodirne!

понедељак, 14. март 2011.

Vetar nade

Ljudi govore drugima ono što žele da čuju, govore i ono što bi želeli da je i njima rečeno. Onaj koji svima pruža pomoć i strpljenje želi da i sam dobije to, zar ne?
Nismo svi isti, baš suprotno, svi se u potpunosti razlikujemo, ali ta jedna osobina svima je zajednička. Svako želi da mu vetar došapne koju lepu reč kada mu je teško i ohrabri ga. Želimo da budemo među boljima, težimo ka vrhu planine usput prikupljajući ljude za koje mislimo da su nam prijatelji. A jesu li nam zaista prijatelji? Nećemo znati sve dok ne stignemo do vrha, kada vidite da li su oni srećni zbog vas ili ne, zbog toga što ste prvi, ili plaču sa vama zato što ste poslednji. A taj hladan planinski vetar koji ne dopušta ni najotpornijem drveću da raste, baš taj vetar uliće vam nadu i veru. Eto, ne moramo samo od ljudi da čujemo ono što želimo, ponekad i naš glasić u glavi je dovoljan. I ne, ako ga čujemo, nismo ludi, zapravo smo izuzetno pametni što slušamo savete najboljih :)

среда, 09. март 2011.

Nebitno gde smo, plamen ljubavi je veći

Ne mora to biti poljubac na kiši il' poljubac u mraku gde samo vaše oči svetle tananom iskrom, da bi vam srce zaigralo, da bi bio poljubac za pamćenje. To se isto može osetiti i kada vas taj poljubac probudi svako jutro i oprosti se od vas svako veče. Čak i da se usne dodirnu u najobičnijoj prodavnici, može biti strastvenije i romantičnije. Bitne su samo varnice, male duge koje vas vezuju, približavaju, bitne su ruke koje se prstima prepleću, bitno je klecanje kolena. I svaki put kad se oseti pogled voljene osobe srce zapleše svoje kolo, muzika duše pokreće sve. Pamti se, pamti se taj osećaj, nebitno gde smo. 

'Hajde, izvedi me na večeru... Da proslavimo godišnjicu braka.' Rekla je žena svom mužu.
'Ma šta ćemo u nekom restoranu gde se samo dim oseća?'
'Možemo otići u 'Račiće', tamo je zabranjeno pušenje, a i morski plodovi su izvrsni. Preporučila mi je tvoja majka to mesto. Eto, i ona kaže da bismo mogli malo da izađemo...ponekad.'
'A šta ona zna? Već godinama nije izlazila.'
'E pa, ona je starija, mi smo još mladi. Zašto ne iskoristimo ovo vreme koje imamo?'
'Koristimo mi vreme na mnoge bolje trenutke, na lepša sećanja.'
'Ali ja bih opet da osetim onaj žar koji si rasplamasao u meni dok smo izlazili...' Sad je već postajala tužna.
'Draga, nije toliko važno gde smo, zašto ne shvatiš to?'
'Zato što se sve promenilo, bilo je lepše pre...'
'Nije, zato što smo tada bili deca, sada naša deca izlaze, a mi smo srećni jer su oni srećni.'
'Ipak...'
'Slušaj me sada, ali pažljivo... Da te sada poljubim, da li bi osetila išta što bi te razveselilo?' I on nju poljubi.
'Zar ne osećaš kako si pokleknula? Ja sam osetio.' Poljubi je on još jednom.
'A šta to sada bi? Zar nisi blago zadrhtala?' Ovog puta poljubac je bio malo duži.
'Hajde, šta sad imaš reći u svoju odbranu? Zar nam nije lepše nego pre? Je li se slažeš sa mnom?' Upita je.
'Hm... Ne znam, uveri me u svoje reči.' Još jedan poljubac, najlepši do sada, je dobila.
'E sad ti verujem.'

недеља, 06. март 2011.

Osećate li ponekad da vam je svejedno da li ćete ostati ili otići?

Ne mogu biti srećna kada znam da bi mi negde drugde bilo lepše, negde daleko, kilometrima dalje od ljudi koje znam. I ta pomisao, da mi neće biti nimalo žao da odem, još više me rastužuje. Živim u ovom gradu, u ovom istom naselju već puno godina, družim se sa istim osobama, izlazim na ista mesta, radim sve isto kao i pre, ali opet nimalo me ne rastužuje pomisao da se spakujem i sve to napustim. Kad se samo setim kako sam nekada mislila da mi je ovo sve nešto najbolje na svetu, da su mi svi prijatelji pravi prijatelji, a sada shvatam da imam samo jednu normalnu prijateljicu za koju se vredi boriti, ali s kojom neću biti za par meseci. I šta mi drugo preostaje? Da spakujem kofer, uzmem sav novac iz banke, sednem u automobil i odem gde me vetar nosi? Zar je tako lako? Mogu li? Hoće li mi iko zameriti ako odem? Neće ni primetiti da sam otišla, eto to je problem, o tome vam govorim. Ne moram se ni oprostiti, ni suzu za ovim mestom neću pustiti, samo sesti na ova četiri točka i dopustiti prašini da se diže za mnom. Ništa mi se nije dogodilo da sam zbog toga razočarana u sve ovo, jednostavno mi je pomisao da je lepše na drugom kraju sveta i da neću žaliti ni za čim doletela u glavu. I nije lep osećaj, nije nimalo. Šta sam sve ovih godina radila za sebe i za druge, i na kraju saznam da je bilo uzalud. E pa nije, govorim sebi, borila sam se za svoju dušu.
Ali opet... opet razmišljam o tome, i evo sada pišem o tome, samo O TOME. Ni o čemu drugom... Kako da se osećam bolje? Nema načina da shvatim da je možda bolje da ostanem. Mislim sada 'možda je lakše da kupim avionsku kartu i odletim negde', eto još mi je gore.
Znam da ću jednog dana i otići, samo ne znam kada će to biti. Možda uskoro, možda za još ovoliko godina koliko sam provela ovde, ne znam. Ali moram pobeći, naći bolje, živeti bar malo lepše.
I ne znam... valjda sve što ti na kraju preostane je samo ovakav život, ako ne odlučiš da potražiš raj negde drugde. Hajde zajedno da tražimo... ako ste i vi nekad razmišljali o tome? :)

петак, 04. март 2011.

Najboljoj drugarici

EDIT (11. oktobar 2012) - Noviji sastav za najbolju drugaricu
---------------------------------------------------------------------------------
I niko ti nije rekao kako sve prolazi? Zar te niko nije upozorio da sve jednom prestaje? Bez obzira na opasnosti, rizik, strah, uvek si bila pored mene. Već osam godina se znamo, osam godina svakog dana se viđamo, i opet nikako da mi dosadiš. Ima nešto u tebi, nešto što te tera da mi budeš najbolja drugarica. Delile smo tajne, uspehe, sreću, zajedno smo zvezde hvatale. Biće mi žao kada sve jednom prestane, kada se budemo morale rastati. Najgore je kada se vežeš za nekoga, kao ja za tebe, i onda na kraju kao da je neko deo srca tvog iz grudi iščupao. Već sam osetila to, već sam jednom gubila, znam koliko boli... Ali ne želim i ti to da osetiš, nije fer. Može sve biti bezbolno, ali ljubav naša nam neće to dozvoliti. Namerno će nam, za inat, zadati potoke suza i tugu, namerno će nam vratiti za sve one zajedničke trenutke.
Nijednom me nisi rasplakala, ali zato si me stalno zasmejavala. Vole te i drugi, možda ne kao ja, ali njima ćeš otići kada bude bilo vreme. Otići ću i ja nekim mojim dalekim prijateljima.
Šteta... moramo se rastati, a baš nam se ne ide nikuda. Imamo još par meseci, iskoristimo to. Neka nam to budu najbolji dani života, uživajmo.
Nemoj me samo zaboraviti, nemoj me na taj način uvrediti. Pamti me po svemu, i po lošim i dobrim trenucima, i po retkim svađama i čestim osmesima. Nebitno po čemu, nađi nešto, samo me pamti. A jednog dana staćeš ispred vrata mog doma, na ulazu će pisati 'slobodno uđi'. Prekorači prag i oseti toplinu moje porodice. Potrčaću ti u zagrljaj i tiho ti na uho šapnuti 'Dodrodošla nazad.' i niko neće znati kako taj osećaj je prelep. Da bismo osetili moramo prvo se rastati, jednostavno moramo. Ali znaj da bilo gde da odem, čak ina drugu stranu sveta, uvek ćeš srdačno biti pozvana. Znam da će te moja porodica prihvatiti baš kao što sam ja.
I da, imaš mane, imam ih i ja, imamo ih svi. Ali ti si zbog tvojih mana posebna i nikada neću upoznati nikog sličnog tebi. Pismo ti pišem samo da znaš da nije svemu kraj, iako se nama na prvi pogled sve završava za par meseci. E pa, nije kraj, kad ja tako kažem!
Danas je tvoj poseban dan, provedi ga najlepše što možeš, i nadam se da uživaš u poklonima. Potrudila sam se da ti kupim i napravim ono što ti voliš, puno toga što želiš. Draga prijateljice.... želim ti srećan rođendan i da ti život bude ispunjen ljubavlju, srećom, nadom, uspesima, zdravljem i još sa mnogo čime. Samo se veseli, pevaj, pij, jednom se živi, iskoristi to! :)