четвртак, 17. фебруар 2011.

Ponovo zajedno

Negde u tvom oku postoji sjaj,
ta iskra koja mi ne da mira,
taj andjeoski raj...
varnica plamena osećanja mojih.

Negde u dubini tvog glasa,
postoji čudan dodir snage neopisive,
ljubavi nedodirljive...
pomalo bezazlene sreće.

Tamo daleko, u srcu tvom,
počiva deo uspomena naših,
kada smo se po prvi put ovlaš
dodirnuli usnama onih godina ratnih.

Sećanja naviru, suze klize.
Priđi, priđi mi bliže...
drži me čvrsto, za ruku,
sada kad barem znam da si opet tu.

Nećeš otići... nemoj opet,
samo to mi obećaj,
pa da mirno prespavam noć ovu,
sa osmehom da dočekam godinu novu.

Pusti me samo, na trenutak...
samo da razmislim o svemu,
ne napuštam te ja, ne odlazim njemu,
ostajem ovde, uz ljubav svoju. 


(napisano dan pre dočeka 2011.)

Ruski rulet


Kada jutro dođe, magla prigrili grad, jedino što čuješ je pucanj. Neko neće dočekati podne. Kada karte predstavljaju igru sa životom, tada sve prestaje. Jer jednog dana dolazi i tvoj red, jednog dana i ti ćeš povući okidač.
Ruski rulet.
Izgubiš li partiju, tvoj je red da isprobaš sreću. Pet od šest šansi imaš da preživiš, ali uvek te nekako zadesi ta jedna, smrtna šansa. Tako prolazi vreme tvoga života. Porodica više neće biti cela na okupu. Nećete više igrati razne igre pod svetlošću sveće, nećete zajedno svakog dana ručati. To ti je ruski rulet. Tražiš - dobiješ, i na kraju sve izgubiš.
Dan pre se svađaš sa ćerkom koja želi da ide na Akademiju baleta. Govoriš: 'Ćero, nije to za tebe. Bolje ti je da pomažeš majci u kući, nego da izigravaš životinju koja skače pred publikom.'
Ni ne shvataš da njoj to sve znači u životu, da je to njen život, njena sreća, mir, radost. Posle se čudiš kad bez pozdrava izađe iz kuće i ne vraća se. Brineš se, piješ, gledaš u sat, nje nema. Ni na nogama više ne možeš da stojiš a ipak otvaraš ulazna vrata i odlaziš u seosku kafanu. Žamor i buku čuješ sa svih strana, i najmanji glas ti bubnja u glavi, ali ipak odlučiš da sedneš pred šank i naručiš još po koje piće. Prolazi vreme, ništa se ne dešava, i dalje je ona ista buka, isti ljudi. Jedino što ti čašu uvek dopunjavaju. Poslednjom novčanicom u džepu plaćaš piće, naručuješ još i obećavaš da ćeš sutra platiti. 'Sutra' - kako to lepo zvuči. Šteta što to 'sutra' nećeš doživeti... Prilazi ti grupa muškaraca, jednako opijenih kao i ti. Njihovi glasovi i smeh te mame i odvlače u zadimljenu prostoriju. Osoba do tebe, za stolom, meša karte i deli ih. Igra počinje. Sve ti je mutno pred očima ali ipak uspevaš da pobediš u prvoj partiji. Gubitnik prislanja hladnu cev pištolja sebi na čelo, a ti mu govoriš: 'Izbroji u sebi do 10, povuci okidač i nadaj se najboljem.' - Sreća mu se osmehnula, ali sledeći igrač je pao na zemlju. Njih trojica igraju i treću partiju. Ovoga puta sve ti je slabiji vid i nasumice bacaš karte na sto. Pištolj klizi prema tebi, dohvataš ga drhtavim rukama. Hladnoća ti prolazi kroz telo, brojiš do 3 i povlačiš okidač. Tog trenutka sve prestalo je. A niko kriv nije bio, sem tebe...
Da samo nisi toliko želeo da budeš u pravu, da nisi samo zapretio svom detetu, da ona samo nije izašla kroz ta vrata, da si samo potrčao za njom i izvinio se, ništa od ovoga se ne bi desilo.
Čovek nije stalno u pravu kada misli da jeste, i ne mora reč iz tvojih usta biti poslednja, ne moraš baš TI završiti svaku raspravu. Popusti ponekad, nekada je to cena života. Prećutati - znači: preživeti.

среда, 16. фебруар 2011.

Probudi me kada vreme dođe

Probudi me, majko, kada zlo prođe,
kada plač ljudi prestane, sunčan dan dođe.
Ljudi su zli, majko. Hrane se tuđom krvlju prolivenom,
žude za tuđim vriskom i suzom ponekom.


Majko, želim samo da prespavam ovo veče.
'Proći će i ovo, sunce moje malo' otac mi reče.
Verujem u reči njegove, pružaju mi nadu,
ali ljudi zli, kamenim srce ruše naše uspomene.
Nestaće sve, nestaćemo i mi, to mene brine.


Sanjam, majko, ružine vrtove, mirne, beskrajne.
Vidim duge šarene, blistave, blago nasmešene.
Probudi me, majko, kada vreme dođe,
nemoj pre...
Ovaj san je raj, majko, ne želim da prođe...

    


уторак, 15. фебруар 2011.

Jer ja sam pobednik

Spremajući sobu, pronašla sam ovo pesmu koju sam napisala pre nekoliko godina. Evo, pročitajte je.
I samo da znate, nisam je menjala niti nameravam, ostaje ovakva. :)

Jer ja sam pobednik

Svaki put kad koraknem, taj korak postaje moj.
Ne njen, ne njegov, ne tvoj... već samo moj.
I ona iskra kada zablista u mojim očima,
kada otera onu strašnu tamu u besanim noćima,
znam da pripada meni... samo meni.


Sve moje poraze brojite i podvige sabirate,
nikad se ne zapitate da li je ispravno to što radite.
Da dođete i pitate: 'Kako si?' za vas to ne vredi,
govorite: 'Takva si - kakva si.' - a opet me menjate.


I da znam da nikome ne vredim,
i da u starosti sasvim sama osedim,
opet bi mi bilo svejedno.
Naporno sam radila za ono što je bilo, za ono što biće.
Svaki umor, sve one neispavane noći, sve je to vredno...
Za mene...


Moj cilj je da osvojim najvišu planinu,
dotaknem najvišu zvezdu, hodam po plamenu.
I ma šta god drugi govorili, ostajem svoja,
i dalje onaj borbeni duh u meni sja.


Čežnja za pobedom, za svakim trofejom,
ako me uništi, barem znaću da je sve ovo vredelo.
Borila sam se, to je najvažnije, a ne ono što se govorilo...
o meni, o prijateljima i porodicom mojom.


Uputite mi još jedan pogled besa, mržnje, zavisti,
pa očekujte još više mojih osvojenih bitaka,
za svaku ću se sama boriti, ne odustati.
Za mnom dizaće se prašina, čuće se aplauz i vika.
Jer ja sam pobednik.

понедељак, 14. фебруар 2011.

Deo mene koji ne bih menjala

Kad bi se vreme bar na jedan dan zavrtelo u nazad, u onu veoma poznatu prošlost našeg života, opet ne bih ništa menjala. Opet bih iste greške napravila, opet zbog njih plakala, i na kraju se samo nasmešila. Ljubav koju sam upoznala, tuga koju ne zaboravljam, suze isplakane, deo su mene. Hiljadu puta sam pala na samo dno svog života, a istih tih hiljadu puta sam ustala i nastavila dalje, ponekad pokleknula, ponekad trčala. Ako bih i samo na taj jedan dan ušla u vremeplov, ako bi mi sudbina pružila priliku da promenim nešto, možda bih samo bila trunčicu srećnija, ništa više. Ako se poremeti samo jedna nit u životnom tkanju, ništa neće biti isto, JA neću biti ista, neću biti ovo što sam danas. Zahvaljujem sama sebi što sam izdržala najgore trenutke ovih godina, što nisam nikoga preterano povredila, što sam ostala prizemna kada mi je sreća bila okrenuta, što sam postala ova osoba. I opet, sve se na kraju svede na budućnost, prošlost nije toliko ni važna. Bilo je ono što je bilo, možda će biti ponovo, ali taj drugi put ću biti pametnija, hrabrija, smelija. Neću se bojati da uberem ružu punu trnja iako znam da će me ubosti, neću početi da plačem kada vidim ranu na prstu, krv kako teče. Ne. Jer da jedna posekotina nije toliko velika da trošim suze na nju. A čak i da ostane ožiljak, pa šta? Barem ću se sećati divnog trenutka kada nisam odustala, kad se nisam plašila. Ako izgubim jedno zrno peska u pustinji, naći ću drugo. Nije to nikakav problem. Neće biti isto, ali barem neću biti usamljena. Kada mi kap kiše dotakne lice, neću se odmah sklanjati pod krov, neću bežati od nečega tako nevinog i bezopasnog. Ostaću koji tren raširenih ruku, pogleda uperenog u nebo, i dopustiti sebi da uživam. Zar da se bojim obične vode? Pa ionako posle dolazi duga.

понедељак, 07. фебруар 2011.

Trčanje postalo život

Znamo se već godinama, decenija našeg drugovanja već je prošla, ali opet, ne znam sve o njoj. Mislila sam da je suviše dobro poznajem, da bih slepa mogla njenim telom da kročim, ali nije tako. Kao što svako ima poneku tajnu, imala je i ona. Ali obično tajne koje ljudi skrivaju su neke sitne, gotovo neupadljive, nisam ni mislila da nečija tajna može biti ovakva, kao Ninina.
Znala sam da je celog svog života trčala, išla na maratone, razne trke, dobijala (često) zlatne ili srebrne medalje. Nijednom nije poželela da je drugi hvale zbog toga. Kada bi joj uputili kompliment, samo bi im uzvratila: 'Trčanja nije deo mog života, ono je moj život. Nagrade koje osvojim predstavljaju samo još jednu stepenicu bliže vrhu.'
Nisam nikad shvatala ozbiljno tu njenu prvu rečenicu. Mislila sam da je to samo bio njen način da ljudima kaže da joj nije stalo do tuđeg mišljenja. Donekle sam i bila u pravu, ali sam takođe i veoma pogrešila.
Kako su dani prolazili, ona je sve više vremena provodila na treninzima, trčanju na keju ili po parkovima. Kad god bih je nazvala i pitala da izađemo malo da proćaskamo, ona je govorila da je zauzeta. Mislila sam 'treba da uči'. I opet nisam bila u pravu. Prošlog leta sam sasvim slučajno i ja otišla da trčim, desetak minuta kasnije od njenog odbijanja. Osećala sam da nešto nije u redu, ali mislila sam da to osećaju svi pre trčanja. Još jedna moja pogreška.
Videla sam je kako trči stazom, pridružila sam joj se i upitala je: 'Zar ne učiš?'
Nije me ni pogledala, ali je zbunjeno upitala: 'Šta zašto ne učim?'
'Pa za onaj test što imate u ponedeljak, koji mi je usput spomenuo tvoj kolega?'
'Ja ne idem na fakultet više. Odustala sam pre dva meseca.'
To me je nateralo da stanem, ali ona je nastavila. Nisam mogla da verujem da mi nije rekla. Pa zar ne govorimo jedna drugoj sve?
Kada sam malo smirila svoje misli koje su se vrzmale po glavi, ubrzala sam i dostigla je. 'Zbog čega?'
'Zato što sam shvatila da samo gubim vreme koje mogu bolje da potrošim.'
'Kako to misliš?'
'Trčanje, Ivo... trčanje je moj život. Govorim to već godinama, kako nisi shvatila do sada?'
'Ali ipak...' Nisam verovala tome što mi je pričala, mislila sam da se šali, ali ona nije pokazivala nikakve neobične emocije. Nastavila sam da trčim, ali ubrzo sam izgubila snagu, pa sam je ostavila i otišla kući.
Svakog dana sam u isto vreme izlazila napolje i sedela na klupi pored one iste staze, čekajući je da prođe. I tako je jednog jutra, primetila sam, prošla pored mene sedam puta. Čudila sam se, jer ona uopšte nije bila umorna, a jedan krug je dužine hiljadu metara. Najzad je zastala pored česme, nedaleko od klupe na kojoj sam sedela, i sagnula se da popije koji gutljaj. Tog trenutka srušila se na zemlju i ja sam uplašeno dotrčala do nje dozivajući nekoga u pomoć. Prišlo je nekoliko trkača i pomogli su mi da je odvedemo u bolnicu. Na putu do tamo svest joj se povratila, ali telo joj je drhtalo. Nije bila dobro.
Čekala sam par sati ispred sobe u bolnici u kojoj se odmarala, čekajući da mi doktori kaž hoće li biti bolje.
Ubrzo sam saznala da će umreti za nešto malo manje od godinu dana, ali razlog mi nisu rekli. Nina mi se samo zahvalila, ali nastavila je sa svojim životom, isto kao i pre.
Čule smo se svakodnevno, još i danas se čujemo, ali ona i dalje trči, i dalje ne prestaje. Barem će biti srećna do kraja, jer trčanje predstavlja njenu najveću radost. Čujem joj u glasu taj uzvik oduševljenja kada mi kaže da je postavila novi rekord. Nisam je hvalila, jer tako me je zamolila. Došlo je vreme da shvatim da su njene reči sve vreme bile potpuno istinite. Trčanje je njen život.

петак, 04. фебруар 2011.

Nedovršene slike

Atelje pun nedovršenih slika, šarenih boja, četkica u svakom ćošku. Ana zna da crta, štaviše prelepo započinje svoje radove, samo... nikad ih ne završi. Uvek je nešto, sasvim slučajno, odvlači od tog krajnjeg poteza, od te poslednje šare na platnu. Smrtni slučaji ili rođenje nečije, zaljubljenost ili raskid, sestra joj dolazi u grad u posetu, svađe i mir.... i tako ona odlazi sve dalje od te nedovršene slike.
Njena najbolja drugarica, Rouz, jednom ju je upitala:
- Što nikad nisi završila nijednu sliku? - Razgledala je atelje i njenu pažnju privuče jedan prizor: ljudi u crnom, jedan iza drugog koračaju, svako noseći neko cveće. - Na primer, ovu?
- Zato što svaka slika nosi nešto posebno u sebi, ako je završim, taj osećaj će nestati. Ovako, još uvek znam da je deda sa mnom, to je njegov kovčeg koji nose. Ovako se još sećam tačnog prizora tog 'putovanja' do njegovog groba, sećam se kako mu je kovčeg bio duži od grobnice, pa su morali da klešu kamen, sećam se kako su se ljudi smejali dok su bili vruću rakiju i posluživali se hranom nad njegovim telom. Koliko mi je samo ljudi izjavilo saučešće, a malo njih je zaista proplakalo. Od suza sam jedva mogla da gledam njegovo lice kada su otvorili kovčeg, pre sahrane. Toliko ljudi je došlo, toliko hrane pojedeno i toliko pića popijeno. Imam sve to zapisano u mom srcu, ali ovako mogu da dodirnem platno, mogu da osetim da još uvek nije nedostižan. Ako slučajno ikada izgubim ili uništim ovaj rad, znaću da je i deda zauvek izgubljen.
- U pravu si... Ali ovde postoji još mnogo slika, zašto njih ne dovršiš? - Pokazala je rukom na pejzaž mora čija druga polovina nedostaje.
- Zato što se ne sećam kako je izgledao taj drugi deo prizora. Kroz maglu jedva razaznajem obrise te prirode. Ne mogu da završim nešto što znam da neće biti tako. Draže mi je da ostane ovakvo kakvo jeste, nego posle da se kajem što sam uništila sećanje, pokvarila ga sa pogrešnom polovinom. Sve ima svoj početak i svoj kraj, sve je posebno na svoj način, a ja volim da prikažem stvari realistično tako da su mi uvek u sećanju. Tu sliku sam započela pre deset godina. Taj crtež predstavlja gubitak detinjstva, tada sam prvi put shvatila da više nisam dete i da sam zakoračila u život odraslih. Sećam se kako sam satima sedela na plaži i razmišljala o tome, gledajući zalazak sunca. Kako je ono sve više dodirivalo horizont, tako sam ja shvatala da gubim one naslađe dane svog života. Htela sam da zapamtim taj dan, zato sam i počela sliku. Ali smračilo se pre nego što sam je završila, pa je više nikad nisam nastavila. Nisam nameravala da pamtim tu predivnu prirodu oko mene, htela sam da ne zaboravim svoja razmišljanja tih trenutaka. Jer ipak, samo jedan deo života smo dete, i to su najsrećniji dani. Mnogi nisu znali da cene tu bezbrižnost, tu radost, taj smeh. Nisam ni ja, ali sada cenim, jer došlo je vreme kada uspomene postaju nešto najvažnije, a budućnost nam donosi toliko novih stvari. Šta misliš, zašto onda ove slike za mene predstavljaju dnevnik?
- Zato što su istinite, sve je onakvo kakvo je bilo. Verujem da ti puno znače sve ove slike, iako sve otkrivaju svoje belo platno, ali završi bar jednu sliku. Želim da vidim da si u potpunosti savladala svoj strah od gubitka. Možda ti se i dopadne taj osećaj na kraju. Pokušaj samo.