петак, 28. јануар 2011.

Nisi dobrodošao

Zapamti kada je budeš tražio, da ona neće se javiti. I posle bezbroj tvojih poziva, ona na tebe neće ni pomisliti. Tokom svih ovih godina je svoje srce slušala, a to ju je dovelo do boli, do tuge i patnje, do suza. Bez osmeha je živela dugo, ali ipak je shvatila da život ide dalje. Znala je da je svemu kraj, i da su njena osećanja pogrešna. Ustvari, možda nisu pogrešna, samo osoba koju je volela nije ispravna. Eto, i ona je grešila, na mom ramenu je plakala, dugo... veoma dugo. Ali sada znam da više neće pasti na tvoj osmeh, neće je više oboriti tvoj pogled. Priznajem, i meni si se sviđao, bio si mi veoma drag, ali tog trenutka kad si je povredio, u mom srcu je sve prestalo. Ako si povredio jednu osobu, koja te je mnogo volela, povredićeš i drugu. Znamo to obe.
Samo... ti ćeš okrenuti njen broj, želećeš da čuješ taj glas koji te je mamio svih ovih godina, ali ćeš se razbesneti što se ona ne javlja. Doći ćeš joj pred vrata, zatražiti da je vidiš, ali ovog puta te neće ona dočekati, već njen muž. Pazi se, ja na tvom mestu ne bih dolazila. Sada je srećna i sada voli nekoga ko ume da ceni tu ljubav, ne treba joj prevarant. Željna je radosti i sreće koja je okružuje dan za danom. Znam sve to, jer i posle svih ovih godina, smo veoma bliske prijateljice. Kao što ja njoj poveravam svoje tajne, ona meni govori sve. I ono najnebitnije ja ću saznati.
Koliko puta sam ti se samo požalila kako je dosadna, govorila ti sve njene mane, nadajući se da ćeš zavoleti mene pre nje. Ali bila sam pogrešila i uprkos svim ti manama ja je danas cenim više od svog života. Jer ono najbitnije je, d aje bila tu i kada mi je bila potrebna i kada nije. Kad sam bila srećna delila je to veselje sa mnom, a kada sam plakala nežno mi je milovala ruku. Eto, prijateljice smo sada, i šta nam možeš? 
Neću dopustiti da nas ponovo neko razdvoji, jer naše prijateljstvo je izgubilo već puno niti i ne znamo kada će pući i poslednja. Ne želimo da sve što imamo nestane.
I hrabrije smo, i smelije... više se smejemo, radujemo. Sve u svemu, lepo nam je. Želim da i u starosti ćaskam s njom, jer to me drži u životu.
Prijatelj je neko kome ne treba da veruješ baš za sve, ali opet bi mu pružio stakleno srce da ga pričuva. Ne treba da budeš sve vreme s njim, ali znaš da misli na tebe i želi ti sve najbolje. Prijateljsvo je nešto čudno... pomalo i tajanstveno. Ali je jedan deo života koji niko od nas ne bi hteo izgubiti.
Braniću je od tebe, u to se nadaj. Ona ima moju podršku za sve, a i zajedno smo jače. U to ne sumnjaj.

среда, 26. јануар 2011.

Romantične ceduljice

Vraćam se sa posla... umorna. Noge me bole ali nastavljam da hodam. Eh, sada me ne bi ništa bolelo da sam uzela ove čizme broj veći. Ali ne, morala sam da kupim manji broj samo zato što mi je stopalo u onom čudnom ogledalu bilo ogromno. Kao nekakav jeti sam izgledala. A ona prodavačica, umesto da mi kaže kako samo umišljam i kako mi lepše stoji ona prvobitna (normalna) veličina čizmica, govorila mi je da za svaki slučaj uzmem broj manji. Treba da dobijem nekakvu nagradu, jer slušam ženu koja mi daje ovakve savete.
Ah, sada mi je u mislima ona vruća kupka koja me čeka kod kuće. Čekam trenutak da pobedosno zakoračim u stan i pustim vodu da teče i puni kadu. 'A zašto pobedosno?' pitate se možda? Pa zato što se završilo onih sedam sati mukotrpnog rada u kancelariji, zato što je sutra subota i idem u šoping, a i naravno zato što sam za dan bliže mom godišnjem odmoru. Destinacija su mi: Himalaji. Šalim se, naravno... Putujem u Italiju! Uf, kako sam željna njihove hrane. Ima da poručim u restoranu nekoliko različitih vrsta i sa uživanjem 'očistim' tanjire.
Još samo pet minuta... četiri... tri...
Tražim ključ od stana, a to mi malo teže polazi za rukom. 'Kopam' po tašni, koja je, uzred, prepuna gluposti. Ima da pobacam sve što mi je nepotrebno i što mi samo zauzima mesta. Ali to tek kada se odmorim.
Evo ih! Ti čudesni, magični, sjajni ključevi! Otključavam vrata i žustro ulazim. Zastajem... i pokušavam da dođem do daha. Sve prostorije su prepune balona koji se vijore u vazduhu, a latice bele ruže posute svuda po podu. Među njima primećujem i nekakve ceduljice. Svega nekoliko milimetra od mojih (umornih) nogu, leži jedna od njih. Saginjem se i primećujem rukopis mog voljenog muža. "Eh, što ste vi, žene, takve ratnice? Ljubavi, zarobila si moje srce i ne puštaš ga."
Osmeh i mala suza zablistaše na mom licu. Kako romantično od njega. Duša moja.
Odjednom sam zaboravila i na vruću kupku, i na odmor, već samo žustro pojurila i podigla ostale ceduljice. "Šta čekaš? Idi u kupatilo i uđi u onu kupkicu koju sam ti napravio! Znam da samo to čekaš."
"Zar još nisi krenula? Cccc, požuri!"
"Što i dalje čitaš? Hladi se voda."
"A za kraj, znaj da te volim"
"Šalio sam se, nije kraj. Ima još 94 poruke negde u stanu. Neke ćeš odmah primetiti, neke moraš potražiti. One najlepše su i najbolje sakrivene!"
"Ali nemoj se sada truditi da ih sve nađeš. Prvo se malo odmori."
"Doći ću uveče. Paziću da te ne probudim. A ujutro te čeka još jedno iznenađenje."
"Nemoj slučajno da budeš budna! Hoću da te ja probudim."


Ko kaže da muškarac ne može biti romantičan? Ha? Svi negde, duboko u sebi, kriju ovaj talenat. Samo pričekajte, i iznenadićete se šta vaši voljeni umeju da urade.
Što se tiče onih ceduljica, za sada je tajna šta piše na onim sakrivenim. Tajne su ponekad i dobre.

субота, 22. јануар 2011.

Poslednji dah svežine

Pomisliš, na trenutak, da je sve ovo samo san, da će i ovo proći. Nemaš snage da se suočiš sa istinom, i to te proganja. Život ti je, do sada, bio savršen. Imao si sve... ljubav, sreću, novac, porodicu, uspeh, zdravlje.... Ali kad izgubiš balans između svih tih stvari, kada se ravnoteža poremeti, ta tanka linija koja ih deli počinje da puca. Kratke niti se kidaju, i polako sve pada u vodu. Gubiš sve... polako, jedno za drugim. Kako se razočaraš nakon jednog gubitka, plašiš se sledećeg. I od tog straha ne vidis sjaj drugih zvezda koje sijaju na nebu, zaslepila te je tama sopstvene nade. Bojiš se da nastaviš sa životom, gubiš taj dah svežine savršenog života. Polako on postaje poslednji, jer ti nisi smogao snage da se vratiš na glavni put, već si skrenuo u slepu jednosmernu ulicu, iz koje nema povratka. Čuješ sebe kako negoduješ, ali razmišljaš kako nemaš kuda, kako jedino je ovo preostalo. Umesto da budeš pozitivan, ti si pesimista. Nije ni čudo što si skrenuo u pogrešnu ulicu. Još uvek postoji vreme za nadu, za veru... ali tvoje misli ih odbacuju, i ne želiš da ih prihvatiš.. ne želiš da prihvatiš da ćeš provesti svoje poslednje vreme u nadanju umesto da učiniš nešto za šta ti misliš da je korisno. Oblaci polako dolaze, poput lađa koje plove nebom. Ovoga puta sprema se rat. Munje sevaju, gromovi viču, i tvoja hrabrost još više opada.
Iako si izgubio sve, nisi trebao da prestaneš da se boriš, nisi trebao da samo sediš na zemlji i posmatraš. Sve bi bilo u redu kada bi ustao, otresao one bubice koje su počele da ti se penju na telu, i duboku udahnuo. Tada onaj dah svežine ne bi bio poslednji, bio bi prvi. Jer si odlučio da započneš novi život, da kreneš ponovo, da ostvaruješ svoje želje. Ali opet kažem, ti si odustao. Sada ti jedino preostaje da čekaš Večnu tamu. Ali zapamti: tamo nema ni onih zvezda koje si mogao da vidiš da si se samo malo potrudio.

уторак, 11. јануар 2011.

Život jedne tinejdžerke

            Teško je započeti priču, još teže pisati o njoj, pogotovo ako pišeš iz srca. Događaji, iz dana u dan, drugačiji. Život se menja, vreme teče, a i mi se menjamo. To je najveći problem. Jer jednog dana sve će nestati što sada imamo, jer sudbina određuje pravac vetrova naših života. Teško je suočiti se sa tim, znam, ali barem imam mogućnost da zapišem uspomene, da ih nikada ne zaboravim. Jednog dana, sve što će nam trebati, biće slike, pisma naših voljenih ljudi, i zapisani događaji, posebno oni tajni dnevnici za koje mislimo da niko ne zna.

            I opet kreće to rano ustajanje, spremanje za školu, doterivanje. Tek je počela škola a ja se već žalim. Pa ni meni nije svejedno, i ja bih da se naspavam.
            Počinju časovi, nastavnici počinju neumorno da pričaju. Zar oni misle da je nama zabavno? Čudim se kako oni nisu još poludeli u ovoj školi. Pa dobro, možda i jesu. Sedam sati provedenih u školi – pa, nije baš lako izdržati. Ipak odmori su najzanimljivi, tada se dešavaju najbolje stvari.
            Šta se ovo desilo? Hodnicima hodaju zaljubljeni tinejdžeri. Zar sam i ja jedna od njih? Ah, moram priznati, i ja osećam onaj čudni osećaj u stomaku kada prođem pored Njega. A to se jako često dešava, i moram priznati da je to i dobro i loše u isto vreme. Dobro – viđam ga skoro svake sekunde u školi, jer idemo u isti razred već godinama; Loše – večito me zbog njega boli stomak.
            Dečko je san svih (mojih) snova. Prelepa kovrdžava smeđa kosa, smedje oči, osmeh prelep! Šta više mogu reći? Zasmejava me, čak mi je i jedan od najboljih drugova. Što nije nimalo dobro. Jer mi govori toliko toga što mislim da ni ne trebam da čujem. Na primer, čak mu pomažem da se svidi jednoj devojci. I kako da se osećam? Naravno da želim najbolje za njega, čak iako ne volim tu devojku koja se njemu sviđa. To mu je prva ozbiljna ljubav, naravno da ću mu pomoći.
            Inače, ove nedelje imamo razne aktivnosti posle škole. Imamo svakog dana po četiri časa (nažalost, samo ove nedelje). Nastavnici su jako loše organizovali te aktivnosti. Juče smo išli do centra grada do jedne likovne galerije i tamo se zadržali samo pet minuta da bismo videli neke plakate. Sat vremena šetnje do tamo i nazad, da bi samo to videli! Danas idemo takođe do grada u bioskop. I zamislite šta ćemo gledati? Neki dokumentarni film o kornjačama! Pročitaj ovo još jednom: o kornjačama?! Da, baš, jedva čekam da danas prođe četvrti čas.
            Evo upravo mi drugarica dopacuje papirić. Pita šta radim večeras. Otprilike tako svakog časa, barem mi je to zanimljivo. Odgovaram: „Pa najverovatnije izlazim sa tobom, šta misliš o tome?“ Ona čita poruku, smeje se. Nastavljam da pišem: „U 8 sam kod tebe, može?” Odgovor mi odmah stiže: „Naravno, dolaze i Sonja i Nevena“. Preko učionice leti još jedan papirić. Otvaram ga i čitam, od Njega je: „Ne mogu da je izbacim iz glave.“ Oči mi se ispuniše suzama, jedna je brzo skliznula niz obraz. Obrisala sam je pre nego što je okrenuo glavu očekujući moj odgovor. Brzo sam napisala: „Pokušaj, barem na pet minuta.“ I dobacila mu papirić.
Po izarazu lica, shvatila sam da sam ga uvredila, poslao mi je: „Ti si nešto ljuta na mene?“
Htela sam da mu odgovorim potvrdno, ali zvono se začulo. Brzo sam spakovala sveske i izašla iz učionice. Još jedan čas, i onda idemo u bioskop.
Biologija, to sada imamo. Moram priznati da mi je to jedan od najboljih časova. Sve vreme možemo da pričamo, retko kad obrađujemo neku lekciju, možemo čak i da jedemo na času. Zar to nije super?
            Pre nego što sam primetila, On je seo pored mene pogledao me začuđeno.
-    Šta je bilo? – Upitao me je
-    Ništa, zašto pitaš?
-    Nisi baš nešto raspoložena danas.
-    Izvini. Nisam nameravala da te uvredim sa onom porukom. Ali previše razmišljaš o njoj.
-    Znam, ali ne mogu da ne mislim o tome šta se desilo za vikend.
-    Šta se desilo? – Zapitala sam začuđeno. Zar je moguće da mi nije nešto rekao?
-    Pa bili smo se našli, rekao sam ti, ne sećaš se? – Jao, da. Rekao mi je, kako sam to mogla zaboraviti?
-    I šta je bilo? Zar je nisi pitao da budete zajedno ili je ona odbila?
-    Pa ti se stvarno ne sećaš ničega što sam ti pričao. Hteo sam da je pitam to, ali ubrzo su bile naišle njene drugarice pa su bili sa nama. Nisam imao priliku.
-    Oh, žao mi je. Naćićete se ponovo?
-    Ne znam. Nije mi se javila od tada. Možda je najbolje da je zaboravim.
-    Možda… - Tiho sam rekla.
Ne znam da li me je čuo, nije mi ni bitno. Sada je povređen, a ja nisam mogla nikako da mu pomognem. Eto, to je ono što najviše mrzim kod sebe: kada volim nekog i ne mogu da mu ulepšam život, da ga podržim u svemu.
            Nastavnik je ušao u učionicu. I ona tradicija bacanje paprića sa porukama se nastavila. Nastavnik primećuje, ništa ne govori. Što se njega tiče, možemo se i šetati po učionici, skakati po klupama, lupati o tablu…           
            Prošao je i ovaj čas. Vreme je za one kornjače o kojima sam vam pričala. Evo jos jednom ponavljam: kornjače?!
            Iznenađujuće je kako se šetamo centrom grada pola sata i pokušavamo naći bioskop. Nastavnici su rekli da ćemo se naći tamo, a mi ni ne znamo gde idemo. Dobro, na kraju smo uspeli da nadjemo bioskop. I ispostavilo se da nastavnici još nisu ni stigli. Čekali smo ih, i čekali… Zar su se i oni izgubili?! Ma nisu, evo i oni dolaze. Mi zauzimamo zadnji red sedišta, svetla se gase, počinje film o kornjačama. Mislim da nije potrebno još jednom da napišem: o kornjačama!
I naravno, mi ni ne gledamo film. Nastavnici obilaze i govore nam da ne pričamo, ne jedemo, ne pijemo, ne dižemo noge na sedišta ispred... Pa, nisu fer, moramo se i mi malo zabaviti!
Mogu vam reći, i nije nam bilo toliko loše. Na kraju, kada se završio taj film, svi aplaudirali, a naš zadnji red povikao: “TO!!!” Svi su se okrenuli prema nama, i nasmejali. Ma, bilo nam je dobro. Moje društvo je ostalo u gradu još tako dva sata, ja sam odmah otišla kući. Nije mi se ostajalo, bila sam umorna i školska torba mi je bila jako teška.
            Moram priznati da sam lepo odspavala posle ručka. Pustila sam muziku i utonula u san.
Ostatak dana nije bio ništa poseban. Osim što sam se uveče dopisivala sam Njim, i ogovarali smo svakoga. Ali u pozitivnom smislu, naravno.
            Možda vam na kraju i kažem Njegovo ime, možda. Sačekajte, ima još vremena. Priče su zanimljivije ako sadrže tajne.


Kod kuće sam. Puštam muziku naglasnije što mi zvučnici mogu podneti. Moji roditelji nisu kod kuće, pa zavijam – to je ono što neki zovu “pevanje”. Glava mi je puna misli. Zamislite o kome razmišljam? Zapravo, razmišljam o njegovom osmehu. Zašto uvek kada vidim nečiji osmeh, a pri tom je osmeh prelep, noge mi zadrhte, srce ubrza, disanje ubrza. Ako dečko nema lep osmeh, ne mogu ga zavoleti. Treba mi neko ko će mi zasmejati. Ipak, osmeh je besplatan, ali je takođe i lek za sve.
Odlučila sam da se javim svom bivšem dečku. Bio mi je jako dobar drug pre… pre nego što se išta desilo. I ne mogu da ga baš nazovem dečkom, bili smo zajedno samo nedelju dana. A za to vreme se videli samo dva puta, daleko je. Ipak, nismo se čuli od tada već mesecima, i jako mi je žao zbog toga. Ne znam čega sam se plašila da mu se javim, svađala se s njim bez razloga, možda se bojim kada shvatim da me neko voli. Ne znam. Želela bih samo da vratim vreme, da se ništa od svega toga nije desilo. Lepše nam je bilo kada smo bili prijatelji.
Zašto sve što je dobro ja moram da uništim? Znam da je moja krivica što smo se rastali, i nismo čuli više od pola godine. I poslednji put kad smo se čuli, posvađali smo se. Više se ni ne sećam zašto, ali znam da sam ja za to kriva. Verovatno je bila neka najobičnija sitnica, koju sam ja pretvorila u jednu reč: “Zbogom”.
            Stižu me sećanja. Prošlo leto kao magijom nestalo, sećanja ostala.
            Nije lako biti ja. Pravim probleme tamo gde treba biti sreća. Šta nije u redu sa mnom? Zar se stvarno plašim ljubavi? Ako ne, čega onda?

четвртак, 06. јануар 2011.

Bongo

Niko ne može znati šta taj dečak oseća, niko ne zna koliko se bori. Kada vam je život na ivici, kada ste svega milimetar od duboke crne rupe iz koje nema izlaza, jedino što preostaje je da se borite. Možete i pobediti, ali često ljudi gube.
Zvali su ga Bongo, ali to mu nije bilo pravo ime. Znala sam ga samo po nadimku (jer mi ime nije nikad hteo reći), koji je ostao u sećanju, nadam se zauvek. Otišla sam prerano, nije mogao da me vidi poslednjeg trenutka njegovog života, nisam ni znala šta će biti s njim posle. Tada sam imala svega devet godina, kao i on. Bio mi je najbolji prijatelj, ali sasvim slučajno moj otac je dobio posao u drugoj državi, daleko od Bonga i njegove porodice. I šta sam drugo mogla uraditi? Morala sam otići sa porodicom, ionako me ne bi pustili da sama živim kilometrima daleko od njih. Rastanak je bio bolan za mene, ali barem se nadam da nije bio za Bonga. Kako mi je njegova majka rekla da postoji mogućnost da premine, ja u to nisam verovala. Ubeđivala sam sebe godinama posle da je ozdravio (iako ne znam od čega je bolovao), da ide u školu, ima devojku, da je zaljubljen, srećan... Nisam ga ni nazvala, jer kako sam bila mala nisam mu zatražila broj. Tada je to bilo čudno, zatražiti broj od nekog dečaka, jer bi sledećeg dana svi u školi mislili da sam zaljubljena u njega. Ali eto, moja najveća briga bila je šta će neko misliti o meni, umesto da se pobrinem za najboljeg druga.
Godine su prolazile i ubrzo sam prestala razmišljati o njemu. Nisam znala gde je on sada, da li je živ ili ne, a i kako bih? Strah od toga da bih ga izgubila nakon nekoliko dana da sam ostala, da se nismo preselili, bio je prevelik. Nisam želela da saznam da li je to poslednji put da ga vidim ili ne.
Ali eto, nakon više od 30 godina, u kafiću sam naletela na jednog veoma lepog i zgodnog čoveka. Nisam mu primetila ni burmu na prstu, znači bio je savršen. Započeli smo razgovor, i naši osmesi su upućivali na nešto više. Nešto malo kasnije pridružio nam se njegov drug kojeg je čekao. I da, taj njegov drug se zvao Bongo. Zapravo, tako ga je Džek (čovek sa kojim sam pričala) oslovio kada je ušao u kafić. Srce mi je tog trenutka stalo, nisam znala šta da mislim, a osećala sam kako gorim iznutra. Sve se desilo prebrzo. Poskočila sam i čvrsto zagrlila tog Bonga. Da, oni su me gledali čudno. A on me je upitao: 'Izvini, ali znamo se mi?'
Kako me nije prepoznao? Bila sam zbunjena... 'Pa bili smo najbolji prijatelji u detinjstvu, zar se ne sećaš? To sam ja, Maja.' Razmišljao je.. zatim rekao: 'Žao mi je, ali mislim da te ne poznajem.'
I ne... to nije bio Bongo, to je bio neki drugi čovek kojemu je to bilo pravo ime, a ne nadimak. Odlučila sam da kad dođem kući odmah nađem u imeniku Bongovu porodicu i nazovem ih. To sam i uradila. I zamislite, rekli su mi da je živ i srećno oženjen i da su upravo tog trenutka njegova deca bili tamo.
Znači, on ima porodicu i savršeno je srećan, a ja sam još uvek sama, ne mogu reći da sam nesrećna. Samo znam da meni sada vreme ističe, polako... Želim da budem kao on, da ne gubim ni jedan trenutak svog života. Kada nađem nekog s kim se savršeno razumem, ne smem dopustiti da mi ode. Možda pozovem onog Džeka, možda... ako mi se još uvek želi javiti.

понедељак, 03. јануар 2011.

Život nije bajka

Teško je reći da sam poznavala jednu osobu sa porodičnim problemima, poznavala sam ih više. Ali njihove priče bile su slične, gotovo pa iste. Slušala sam ih, pažljivo, svaku reč upijala poput običnog sunđera. Razumela sam ih, njima je bila najpotrebnija podrška, ohrabrenje. Mnogi ne shvataju njihov život, mnogi ni ne žele da shvate. Jer njihovi životi su bolji, srećniji, ne žele da slušaju tužne priče, ne žele da čuju istinu nekih ljudi.
Životi su jedinstveni i svako vodi svoju bitku. Teško jeste, ali drugog izlaza nema. Dan za danom se trudiš da bude bolje, penješ se sve više i više, trudiš se da stigneš do vrha. Koliko još suza i bola ćemo proživeti, ne znamo. O tome ne treba ni da razmišljamo, samo da živimo.
Učili su nas da čitamo bajke. Kad smo bili mali, mislili smo da je život jedna od njih. Naučili su nas pogrešno.

"Borim se. Loše mi je i drhtim, ali borim se. Doći će vreme kad ću moći da odem, još samo par godina... Samo da izdržim. Teško je slušati viku i uvrede, pretnje i molbe, a ne plakati. Teško je biti u istoj proistoriji sa tim ljudima koji nemaju granica. Oni ne znaju da stanu, ne znaju kada je dosta, samo nastavljaju i povređuju sebi najmilije, nesvesno. Kako da ne plačem? Kako? Kad potoci suza klize sami niz obraze, ne mogu da se obuzdam, ne mogu da se smirim. Mnogi ne znaju kako je to kad se roditelji svađaju već godinama... zapravo, od mog rođenja pamtim svađe. Od malih nogu sam bežala sa mamom od oca, bojale smo se. Ali nakon par dana se vraćale, život se nastavljao. Za par meseci sve se ponavljalo, a ja sam trebala samo da izdržim. Nadala sam se boljem, nadala sam se da će mi se otac promeniti, da više neću čuti buku u kući. Ali naravno, moje molitve nisu uslišene. A i kako bi? Kako da moj otac promeni svoju ćud? Nema načina, a ja se i dalje nadam. Zamišljam svoju budućnost... tako je savršena, tako daleko od njih. Tada ću živeti svoj život i sve će biti lepše."

субота, 01. јануар 2011.

Valcer

Bila je hladna decembarska noć. Sve je bilo tako belo, tako nežno na dodir. Taj sneg... te pahuljice topile se na dlanovima, ti vetrovi dodirivali joj lice. Devojka, ime joj je Meri, od uzbuđenja nije primetila lepotu zime. Pravu lepotu, kad je sve belo i zavejano, a nema leda da se poklizneš. Ona je samo mislila na dečka kojeg će upoznati, sa kojim je svoje misli delila mesecima. Ali to su bile samo poruke, sada je došao trenutak i da se susretnu.
Nije znala šta je očekuje, niti kako on izgleda. Dogovorili su se da to bude iznenađenje, da kada se sretnu pokraj reke sve tajne otključaju svoja vrata.
Polako su prolazili minuti, dečko (Tom) je kasnio. Ona ga je čekala sve dok se nije pojavio. Ali trenutak kad je došao, ta sekunda kad se pojavio izgledala je magično. Ona s jedne, on sa druge strane klupe, blaga svetlost ih obasjava, a sneg se vijori oko njihovih tela. Meri i Tom to nisu primetili, nisu primetili tu čar te noći, samo su se gledali i gledali.... i gledali. Nisu znali šta da progovore, ali pogledi su dovoljno rekli. Meri je tog trenutka znala da se nije pokajala što je pristala da se nađu, jer dečko nije izgledao kao nekakav huligan, već sasvim pristojno. U sebi je morala priznati da je Tom prelep. Svetlo smeđa kosa, pomalo duža, mu je okvirivala lice... to lice na izgled veoma nežno. Osmeh mu je titnjao na usnama. Njegove misli bile su potpuno iste kao njene. Kao jedna duša u dva tela. Satima su mogli da se dopisuju, a da ni ne pomisle da prekinu. Sada je bilo potrebno da nastave taj dugi razgovor. Samo, pomalo im je bilo teško da progovore, srca su prebrzo kucala, ruke su blago drhtale.
"Hladno ti je?" - Najzad ju je Tom upitao. "Želiš li da odemo do kafića da se ugreješ?"
"Nema veze.... Želim da ostanemo napolju" - tiho mu je odgovorila "lepše je."
Prošao je još jedan trenutak tišine, ali ubrzo su njihovi zvonki glasovi parali tu tišinu koja ih je okruživala.
"Čudno je..." - krenula je Meri.
"Šta? Šta je čudno?" - osvrtao se Tom, ne znajući na šta je mislila.
"Čudno je to što se tek sada upoznajemo.... A još čudnije što se nisam razočarala ni jedne sekunde kad sam te malopre videla."
Tiho se nasmejao, ali ona ga je samo bledo pogledala: "Šta je smešno?"
Za trenutak se pretvarao kao da razmišlja o njenom pitanju, kao da nije znao šta da odgovori.
"Znaš li šta sam pomislio kad smo se sreli, dok smo se onako u tišini gledali?"
"Ne..." - i dalje je tiho govorila. Taj njen šapat bio je tako mio i nevin. Tom je bio uveren da bi zvučala poput slavuja kad bi zapevala. Nastavila je: "...reci mi."
"Da sam zaista srećan što sam našao tako dobru prijateljicu, da ti se mogu obratiti ako mi bude loše ikada, da prvi put nekome zapravo verujem."
Meri se tada zavrtelo u glavi, posustala je. 'Prijateljica..' ta reč zvuči pogrešno.
"I meni je veoma drago što sam te upoznala..." - Bila je sve tiša, snaga ju je polako ostavljala.
"Požuri," - reče joj Tom, "želim nešto da ti pokažem."
Penjali su uz neko brdo, nije znala kuda idu, jer magla je bila pregusta. Ali pustila je da je on vodi držeći je za ruku. 'Samo smo prijatelji...' ni sama nije znala otkud joj takve misli lete po glavi.
"Sad zažmuri, i samo mi veruj" - čulo se uzbuđenje u njegovim rečima.
"Ionako ništa ne vidim od magle, ali evo.... zažmurila sam."
Još minut-dva ju je vodio, a onda su stali.
"E pa ovo ćeš moći da vidiš. Otvori oči."
U prvi mah iznenadila se svetlošću koja je dopirala do njih, a još više melodijom koja je dopirala do njih. "Valcer..."
Stajala je na visoku na brdu, pogled joj je pratio ono što se pomeralo u vodi. Ubrzo je shvatila da je to običan brodić, pun ljudi koji su plesali. A svetlost je dopirala iz kafića tamo dole ispod njih.
"Želiš li da zaplešemo?" - upitao ju je, i pre nego što mu je odgovorila, već su plesali.
Tlo je bilo ravno, nije se bojala da će se sapleti i pasti. Noć je postajala sve lepša svakog minuta.
"Sviđaš mi se..." - čula je Tomove reči. Osmeh joj je zaigrao na usnama, sad je bio red na njega da se začudi zašto se nasmejala, ali nije je ništa zapitao. Samo je pustio da muzika obavi svoj posao, i da se ples nastavi.
"Znam."