недеља, 06. март 2011.

Osećate li ponekad da vam je svejedno da li ćete ostati ili otići?

Ne mogu biti srećna kada znam da bi mi negde drugde bilo lepše, negde daleko, kilometrima dalje od ljudi koje znam. I ta pomisao, da mi neće biti nimalo žao da odem, još više me rastužuje. Živim u ovom gradu, u ovom istom naselju već puno godina, družim se sa istim osobama, izlazim na ista mesta, radim sve isto kao i pre, ali opet nimalo me ne rastužuje pomisao da se spakujem i sve to napustim. Kad se samo setim kako sam nekada mislila da mi je ovo sve nešto najbolje na svetu, da su mi svi prijatelji pravi prijatelji, a sada shvatam da imam samo jednu normalnu prijateljicu za koju se vredi boriti, ali s kojom neću biti za par meseci. I šta mi drugo preostaje? Da spakujem kofer, uzmem sav novac iz banke, sednem u automobil i odem gde me vetar nosi? Zar je tako lako? Mogu li? Hoće li mi iko zameriti ako odem? Neće ni primetiti da sam otišla, eto to je problem, o tome vam govorim. Ne moram se ni oprostiti, ni suzu za ovim mestom neću pustiti, samo sesti na ova četiri točka i dopustiti prašini da se diže za mnom. Ništa mi se nije dogodilo da sam zbog toga razočarana u sve ovo, jednostavno mi je pomisao da je lepše na drugom kraju sveta i da neću žaliti ni za čim doletela u glavu. I nije lep osećaj, nije nimalo. Šta sam sve ovih godina radila za sebe i za druge, i na kraju saznam da je bilo uzalud. E pa nije, govorim sebi, borila sam se za svoju dušu.
Ali opet... opet razmišljam o tome, i evo sada pišem o tome, samo O TOME. Ni o čemu drugom... Kako da se osećam bolje? Nema načina da shvatim da je možda bolje da ostanem. Mislim sada 'možda je lakše da kupim avionsku kartu i odletim negde', eto još mi je gore.
Znam da ću jednog dana i otići, samo ne znam kada će to biti. Možda uskoro, možda za još ovoliko godina koliko sam provela ovde, ne znam. Ali moram pobeći, naći bolje, živeti bar malo lepše.
I ne znam... valjda sve što ti na kraju preostane je samo ovakav život, ako ne odlučiš da potražiš raj negde drugde. Hajde zajedno da tražimo... ako ste i vi nekad razmišljali o tome? :)

5 коментара:

  1. Hmmm... znaš što ja mislim? Ako je čovjek u dubini duše sretan sam sa sobom tada je svejedno gdje si. Često se tješim time. A ljudi su takvi kakvi su, njih ne možemo mijenjati, samo sebe same. Možda je zato pravo putovanje na koje bi se trebala otisnuti ono u dubinu sebe same. Ako ništa bar je jeftino i ne treba ti putovnica, a dojmovi i rezultati mogli bi biti fascinantni! Pokušaj, nemaš što izgubiti! :)) Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
  2. nekako si me sada oraspolozila :) i mozda si i u pravu, mozda bih zaista mogla malo da proputujem do najdubljeg dela mog srca, mozda mi i bude bolje :)

    ОдговориИзбриши
  3. Pakuj kofere i ne osvrci se. U dubini duse, oduvek sam znala da moja sreca nije u Srbiji. I bolelo me je, trudila sam se da se promenim, prilagodim, da ucinim svet oko sebe boljim, ali nije islo. Sve se raspadalo i donosilo jos vecu tugu. Sve sam napustila, porodicu, posao, momka, fakultet, i otisla u zemlju gde nikada pre nisam bila, bez igde ikoga. Potpuno sama. I znas sta? Otkrila sam da bas tamo zivi moj andjeo cuvar. Prijatelji ce ostati prijatelji bez obzira gde te zivot odnese. Zapamti samo da ti imas pravo na svoje parce srece.

    ОдговориИзбриши
  4. Da... jednom cu se i odseliti negde daleko, pretpostavljam da ce mi biti bolje :) Samo da skupim hrabrosti da zaista i odem :) A do tada cu pokusati sve da mi bude savrseno i ovde, 'sreca je u malim znacima paznje' tako kazu, mozda meni neko i posudi tu paznju :)

    ОдговориИзбриши

Your lovely comments :)