понедељак, 14. фебруар 2011.

Deo mene koji ne bih menjala

Kad bi se vreme bar na jedan dan zavrtelo u nazad, u onu veoma poznatu prošlost našeg života, opet ne bih ništa menjala. Opet bih iste greške napravila, opet zbog njih plakala, i na kraju se samo nasmešila. Ljubav koju sam upoznala, tuga koju ne zaboravljam, suze isplakane, deo su mene. Hiljadu puta sam pala na samo dno svog života, a istih tih hiljadu puta sam ustala i nastavila dalje, ponekad pokleknula, ponekad trčala. Ako bih i samo na taj jedan dan ušla u vremeplov, ako bi mi sudbina pružila priliku da promenim nešto, možda bih samo bila trunčicu srećnija, ništa više. Ako se poremeti samo jedna nit u životnom tkanju, ništa neće biti isto, JA neću biti ista, neću biti ovo što sam danas. Zahvaljujem sama sebi što sam izdržala najgore trenutke ovih godina, što nisam nikoga preterano povredila, što sam ostala prizemna kada mi je sreća bila okrenuta, što sam postala ova osoba. I opet, sve se na kraju svede na budućnost, prošlost nije toliko ni važna. Bilo je ono što je bilo, možda će biti ponovo, ali taj drugi put ću biti pametnija, hrabrija, smelija. Neću se bojati da uberem ružu punu trnja iako znam da će me ubosti, neću početi da plačem kada vidim ranu na prstu, krv kako teče. Ne. Jer da jedna posekotina nije toliko velika da trošim suze na nju. A čak i da ostane ožiljak, pa šta? Barem ću se sećati divnog trenutka kada nisam odustala, kad se nisam plašila. Ako izgubim jedno zrno peska u pustinji, naći ću drugo. Nije to nikakav problem. Neće biti isto, ali barem neću biti usamljena. Kada mi kap kiše dotakne lice, neću se odmah sklanjati pod krov, neću bežati od nečega tako nevinog i bezopasnog. Ostaću koji tren raširenih ruku, pogleda uperenog u nebo, i dopustiti sebi da uživam. Zar da se bojim obične vode? Pa ionako posle dolazi duga.

4 коментара:

Your lovely comments :)