петак, 04. фебруар 2011.

Nedovršene slike

Atelje pun nedovršenih slika, šarenih boja, četkica u svakom ćošku. Ana zna da crta, štaviše prelepo započinje svoje radove, samo... nikad ih ne završi. Uvek je nešto, sasvim slučajno, odvlači od tog krajnjeg poteza, od te poslednje šare na platnu. Smrtni slučaji ili rođenje nečije, zaljubljenost ili raskid, sestra joj dolazi u grad u posetu, svađe i mir.... i tako ona odlazi sve dalje od te nedovršene slike.
Njena najbolja drugarica, Rouz, jednom ju je upitala:
- Što nikad nisi završila nijednu sliku? - Razgledala je atelje i njenu pažnju privuče jedan prizor: ljudi u crnom, jedan iza drugog koračaju, svako noseći neko cveće. - Na primer, ovu?
- Zato što svaka slika nosi nešto posebno u sebi, ako je završim, taj osećaj će nestati. Ovako, još uvek znam da je deda sa mnom, to je njegov kovčeg koji nose. Ovako se još sećam tačnog prizora tog 'putovanja' do njegovog groba, sećam se kako mu je kovčeg bio duži od grobnice, pa su morali da klešu kamen, sećam se kako su se ljudi smejali dok su bili vruću rakiju i posluživali se hranom nad njegovim telom. Koliko mi je samo ljudi izjavilo saučešće, a malo njih je zaista proplakalo. Od suza sam jedva mogla da gledam njegovo lice kada su otvorili kovčeg, pre sahrane. Toliko ljudi je došlo, toliko hrane pojedeno i toliko pića popijeno. Imam sve to zapisano u mom srcu, ali ovako mogu da dodirnem platno, mogu da osetim da još uvek nije nedostižan. Ako slučajno ikada izgubim ili uništim ovaj rad, znaću da je i deda zauvek izgubljen.
- U pravu si... Ali ovde postoji još mnogo slika, zašto njih ne dovršiš? - Pokazala je rukom na pejzaž mora čija druga polovina nedostaje.
- Zato što se ne sećam kako je izgledao taj drugi deo prizora. Kroz maglu jedva razaznajem obrise te prirode. Ne mogu da završim nešto što znam da neće biti tako. Draže mi je da ostane ovakvo kakvo jeste, nego posle da se kajem što sam uništila sećanje, pokvarila ga sa pogrešnom polovinom. Sve ima svoj početak i svoj kraj, sve je posebno na svoj način, a ja volim da prikažem stvari realistično tako da su mi uvek u sećanju. Tu sliku sam započela pre deset godina. Taj crtež predstavlja gubitak detinjstva, tada sam prvi put shvatila da više nisam dete i da sam zakoračila u život odraslih. Sećam se kako sam satima sedela na plaži i razmišljala o tome, gledajući zalazak sunca. Kako je ono sve više dodirivalo horizont, tako sam ja shvatala da gubim one naslađe dane svog života. Htela sam da zapamtim taj dan, zato sam i počela sliku. Ali smračilo se pre nego što sam je završila, pa je više nikad nisam nastavila. Nisam nameravala da pamtim tu predivnu prirodu oko mene, htela sam da ne zaboravim svoja razmišljanja tih trenutaka. Jer ipak, samo jedan deo života smo dete, i to su najsrećniji dani. Mnogi nisu znali da cene tu bezbrižnost, tu radost, taj smeh. Nisam ni ja, ali sada cenim, jer došlo je vreme kada uspomene postaju nešto najvažnije, a budućnost nam donosi toliko novih stvari. Šta misliš, zašto onda ove slike za mene predstavljaju dnevnik?
- Zato što su istinite, sve je onakvo kakvo je bilo. Verujem da ti puno znače sve ove slike, iako sve otkrivaju svoje belo platno, ali završi bar jednu sliku. Želim da vidim da si u potpunosti savladala svoj strah od gubitka. Možda ti se i dopadne taj osećaj na kraju. Pokušaj samo.

6 коментара:

Your lovely comments :)