уторак, 11. јануар 2011.

Život jedne tinejdžerke

            Teško je započeti priču, još teže pisati o njoj, pogotovo ako pišeš iz srca. Događaji, iz dana u dan, drugačiji. Život se menja, vreme teče, a i mi se menjamo. To je najveći problem. Jer jednog dana sve će nestati što sada imamo, jer sudbina određuje pravac vetrova naših života. Teško je suočiti se sa tim, znam, ali barem imam mogućnost da zapišem uspomene, da ih nikada ne zaboravim. Jednog dana, sve što će nam trebati, biće slike, pisma naših voljenih ljudi, i zapisani događaji, posebno oni tajni dnevnici za koje mislimo da niko ne zna.

            I opet kreće to rano ustajanje, spremanje za školu, doterivanje. Tek je počela škola a ja se već žalim. Pa ni meni nije svejedno, i ja bih da se naspavam.
            Počinju časovi, nastavnici počinju neumorno da pričaju. Zar oni misle da je nama zabavno? Čudim se kako oni nisu još poludeli u ovoj školi. Pa dobro, možda i jesu. Sedam sati provedenih u školi – pa, nije baš lako izdržati. Ipak odmori su najzanimljivi, tada se dešavaju najbolje stvari.
            Šta se ovo desilo? Hodnicima hodaju zaljubljeni tinejdžeri. Zar sam i ja jedna od njih? Ah, moram priznati, i ja osećam onaj čudni osećaj u stomaku kada prođem pored Njega. A to se jako često dešava, i moram priznati da je to i dobro i loše u isto vreme. Dobro – viđam ga skoro svake sekunde u školi, jer idemo u isti razred već godinama; Loše – večito me zbog njega boli stomak.
            Dečko je san svih (mojih) snova. Prelepa kovrdžava smeđa kosa, smedje oči, osmeh prelep! Šta više mogu reći? Zasmejava me, čak mi je i jedan od najboljih drugova. Što nije nimalo dobro. Jer mi govori toliko toga što mislim da ni ne trebam da čujem. Na primer, čak mu pomažem da se svidi jednoj devojci. I kako da se osećam? Naravno da želim najbolje za njega, čak iako ne volim tu devojku koja se njemu sviđa. To mu je prva ozbiljna ljubav, naravno da ću mu pomoći.
            Inače, ove nedelje imamo razne aktivnosti posle škole. Imamo svakog dana po četiri časa (nažalost, samo ove nedelje). Nastavnici su jako loše organizovali te aktivnosti. Juče smo išli do centra grada do jedne likovne galerije i tamo se zadržali samo pet minuta da bismo videli neke plakate. Sat vremena šetnje do tamo i nazad, da bi samo to videli! Danas idemo takođe do grada u bioskop. I zamislite šta ćemo gledati? Neki dokumentarni film o kornjačama! Pročitaj ovo još jednom: o kornjačama?! Da, baš, jedva čekam da danas prođe četvrti čas.
            Evo upravo mi drugarica dopacuje papirić. Pita šta radim večeras. Otprilike tako svakog časa, barem mi je to zanimljivo. Odgovaram: „Pa najverovatnije izlazim sa tobom, šta misliš o tome?“ Ona čita poruku, smeje se. Nastavljam da pišem: „U 8 sam kod tebe, može?” Odgovor mi odmah stiže: „Naravno, dolaze i Sonja i Nevena“. Preko učionice leti još jedan papirić. Otvaram ga i čitam, od Njega je: „Ne mogu da je izbacim iz glave.“ Oči mi se ispuniše suzama, jedna je brzo skliznula niz obraz. Obrisala sam je pre nego što je okrenuo glavu očekujući moj odgovor. Brzo sam napisala: „Pokušaj, barem na pet minuta.“ I dobacila mu papirić.
Po izarazu lica, shvatila sam da sam ga uvredila, poslao mi je: „Ti si nešto ljuta na mene?“
Htela sam da mu odgovorim potvrdno, ali zvono se začulo. Brzo sam spakovala sveske i izašla iz učionice. Još jedan čas, i onda idemo u bioskop.
Biologija, to sada imamo. Moram priznati da mi je to jedan od najboljih časova. Sve vreme možemo da pričamo, retko kad obrađujemo neku lekciju, možemo čak i da jedemo na času. Zar to nije super?
            Pre nego što sam primetila, On je seo pored mene pogledao me začuđeno.
-    Šta je bilo? – Upitao me je
-    Ništa, zašto pitaš?
-    Nisi baš nešto raspoložena danas.
-    Izvini. Nisam nameravala da te uvredim sa onom porukom. Ali previše razmišljaš o njoj.
-    Znam, ali ne mogu da ne mislim o tome šta se desilo za vikend.
-    Šta se desilo? – Zapitala sam začuđeno. Zar je moguće da mi nije nešto rekao?
-    Pa bili smo se našli, rekao sam ti, ne sećaš se? – Jao, da. Rekao mi je, kako sam to mogla zaboraviti?
-    I šta je bilo? Zar je nisi pitao da budete zajedno ili je ona odbila?
-    Pa ti se stvarno ne sećaš ničega što sam ti pričao. Hteo sam da je pitam to, ali ubrzo su bile naišle njene drugarice pa su bili sa nama. Nisam imao priliku.
-    Oh, žao mi je. Naćićete se ponovo?
-    Ne znam. Nije mi se javila od tada. Možda je najbolje da je zaboravim.
-    Možda… - Tiho sam rekla.
Ne znam da li me je čuo, nije mi ni bitno. Sada je povređen, a ja nisam mogla nikako da mu pomognem. Eto, to je ono što najviše mrzim kod sebe: kada volim nekog i ne mogu da mu ulepšam život, da ga podržim u svemu.
            Nastavnik je ušao u učionicu. I ona tradicija bacanje paprića sa porukama se nastavila. Nastavnik primećuje, ništa ne govori. Što se njega tiče, možemo se i šetati po učionici, skakati po klupama, lupati o tablu…           
            Prošao je i ovaj čas. Vreme je za one kornjače o kojima sam vam pričala. Evo jos jednom ponavljam: kornjače?!
            Iznenađujuće je kako se šetamo centrom grada pola sata i pokušavamo naći bioskop. Nastavnici su rekli da ćemo se naći tamo, a mi ni ne znamo gde idemo. Dobro, na kraju smo uspeli da nadjemo bioskop. I ispostavilo se da nastavnici još nisu ni stigli. Čekali smo ih, i čekali… Zar su se i oni izgubili?! Ma nisu, evo i oni dolaze. Mi zauzimamo zadnji red sedišta, svetla se gase, počinje film o kornjačama. Mislim da nije potrebno još jednom da napišem: o kornjačama!
I naravno, mi ni ne gledamo film. Nastavnici obilaze i govore nam da ne pričamo, ne jedemo, ne pijemo, ne dižemo noge na sedišta ispred... Pa, nisu fer, moramo se i mi malo zabaviti!
Mogu vam reći, i nije nam bilo toliko loše. Na kraju, kada se završio taj film, svi aplaudirali, a naš zadnji red povikao: “TO!!!” Svi su se okrenuli prema nama, i nasmejali. Ma, bilo nam je dobro. Moje društvo je ostalo u gradu još tako dva sata, ja sam odmah otišla kući. Nije mi se ostajalo, bila sam umorna i školska torba mi je bila jako teška.
            Moram priznati da sam lepo odspavala posle ručka. Pustila sam muziku i utonula u san.
Ostatak dana nije bio ništa poseban. Osim što sam se uveče dopisivala sam Njim, i ogovarali smo svakoga. Ali u pozitivnom smislu, naravno.
            Možda vam na kraju i kažem Njegovo ime, možda. Sačekajte, ima još vremena. Priče su zanimljivije ako sadrže tajne.


Kod kuće sam. Puštam muziku naglasnije što mi zvučnici mogu podneti. Moji roditelji nisu kod kuće, pa zavijam – to je ono što neki zovu “pevanje”. Glava mi je puna misli. Zamislite o kome razmišljam? Zapravo, razmišljam o njegovom osmehu. Zašto uvek kada vidim nečiji osmeh, a pri tom je osmeh prelep, noge mi zadrhte, srce ubrza, disanje ubrza. Ako dečko nema lep osmeh, ne mogu ga zavoleti. Treba mi neko ko će mi zasmejati. Ipak, osmeh je besplatan, ali je takođe i lek za sve.
Odlučila sam da se javim svom bivšem dečku. Bio mi je jako dobar drug pre… pre nego što se išta desilo. I ne mogu da ga baš nazovem dečkom, bili smo zajedno samo nedelju dana. A za to vreme se videli samo dva puta, daleko je. Ipak, nismo se čuli od tada već mesecima, i jako mi je žao zbog toga. Ne znam čega sam se plašila da mu se javim, svađala se s njim bez razloga, možda se bojim kada shvatim da me neko voli. Ne znam. Želela bih samo da vratim vreme, da se ništa od svega toga nije desilo. Lepše nam je bilo kada smo bili prijatelji.
Zašto sve što je dobro ja moram da uništim? Znam da je moja krivica što smo se rastali, i nismo čuli više od pola godine. I poslednji put kad smo se čuli, posvađali smo se. Više se ni ne sećam zašto, ali znam da sam ja za to kriva. Verovatno je bila neka najobičnija sitnica, koju sam ja pretvorila u jednu reč: “Zbogom”.
            Stižu me sećanja. Prošlo leto kao magijom nestalo, sećanja ostala.
            Nije lako biti ja. Pravim probleme tamo gde treba biti sreća. Šta nije u redu sa mnom? Zar se stvarno plašim ljubavi? Ako ne, čega onda?

4 коментара:

Your lovely comments :)