четвртак, 06. јануар 2011.

Bongo

Niko ne može znati šta taj dečak oseća, niko ne zna koliko se bori. Kada vam je život na ivici, kada ste svega milimetar od duboke crne rupe iz koje nema izlaza, jedino što preostaje je da se borite. Možete i pobediti, ali često ljudi gube.
Zvali su ga Bongo, ali to mu nije bilo pravo ime. Znala sam ga samo po nadimku (jer mi ime nije nikad hteo reći), koji je ostao u sećanju, nadam se zauvek. Otišla sam prerano, nije mogao da me vidi poslednjeg trenutka njegovog života, nisam ni znala šta će biti s njim posle. Tada sam imala svega devet godina, kao i on. Bio mi je najbolji prijatelj, ali sasvim slučajno moj otac je dobio posao u drugoj državi, daleko od Bonga i njegove porodice. I šta sam drugo mogla uraditi? Morala sam otići sa porodicom, ionako me ne bi pustili da sama živim kilometrima daleko od njih. Rastanak je bio bolan za mene, ali barem se nadam da nije bio za Bonga. Kako mi je njegova majka rekla da postoji mogućnost da premine, ja u to nisam verovala. Ubeđivala sam sebe godinama posle da je ozdravio (iako ne znam od čega je bolovao), da ide u školu, ima devojku, da je zaljubljen, srećan... Nisam ga ni nazvala, jer kako sam bila mala nisam mu zatražila broj. Tada je to bilo čudno, zatražiti broj od nekog dečaka, jer bi sledećeg dana svi u školi mislili da sam zaljubljena u njega. Ali eto, moja najveća briga bila je šta će neko misliti o meni, umesto da se pobrinem za najboljeg druga.
Godine su prolazile i ubrzo sam prestala razmišljati o njemu. Nisam znala gde je on sada, da li je živ ili ne, a i kako bih? Strah od toga da bih ga izgubila nakon nekoliko dana da sam ostala, da se nismo preselili, bio je prevelik. Nisam želela da saznam da li je to poslednji put da ga vidim ili ne.
Ali eto, nakon više od 30 godina, u kafiću sam naletela na jednog veoma lepog i zgodnog čoveka. Nisam mu primetila ni burmu na prstu, znači bio je savršen. Započeli smo razgovor, i naši osmesi su upućivali na nešto više. Nešto malo kasnije pridružio nam se njegov drug kojeg je čekao. I da, taj njegov drug se zvao Bongo. Zapravo, tako ga je Džek (čovek sa kojim sam pričala) oslovio kada je ušao u kafić. Srce mi je tog trenutka stalo, nisam znala šta da mislim, a osećala sam kako gorim iznutra. Sve se desilo prebrzo. Poskočila sam i čvrsto zagrlila tog Bonga. Da, oni su me gledali čudno. A on me je upitao: 'Izvini, ali znamo se mi?'
Kako me nije prepoznao? Bila sam zbunjena... 'Pa bili smo najbolji prijatelji u detinjstvu, zar se ne sećaš? To sam ja, Maja.' Razmišljao je.. zatim rekao: 'Žao mi je, ali mislim da te ne poznajem.'
I ne... to nije bio Bongo, to je bio neki drugi čovek kojemu je to bilo pravo ime, a ne nadimak. Odlučila sam da kad dođem kući odmah nađem u imeniku Bongovu porodicu i nazovem ih. To sam i uradila. I zamislite, rekli su mi da je živ i srećno oženjen i da su upravo tog trenutka njegova deca bili tamo.
Znači, on ima porodicu i savršeno je srećan, a ja sam još uvek sama, ne mogu reći da sam nesrećna. Samo znam da meni sada vreme ističe, polako... Želim da budem kao on, da ne gubim ni jedan trenutak svog života. Kada nađem nekog s kim se savršeno razumem, ne smem dopustiti da mi ode. Možda pozovem onog Džeka, možda... ako mi se još uvek želi javiti.

Нема коментара:

Постави коментар

Your lovely comments :)