петак, 29. април 2011.

Zbogom mladosti....

Možda je i istina... možda stvarno rušim kamene zidove mladosti. Kamen po kamen pada na suprotnu stranu i otvara mi se širok prolaz. A šta ako ne želim da nogom kročim na tu drugu stranu. Tamo je sve nepoznato, ljudi su drugačiji, možda je čak i vreme promenjeno. Zar ne mogu još malo da ostanem ovde, ovde gde pripadam? Zar stvarno moram nastaviti put? Znam da ću se uvek moći vratiti, nije to problem. Problem je u tome što više neću pripadati ovom svetu iz kojeg danas odlazim. Vraćaću se samo u posetu sećanjima, prošlosti. Poput kojekakve bakice u starom odelu zakucaću svojim unucima na vrata. U ogromnoj korpi nosiću bezbroj kolača i poslastica. Eto, samo zbog toga bi me ljudi i čekali. A šta je sa svim onim što sam ovde postigla? Zar sve nosim sa sobom u taj drugi svet? Zar ništa ne ostaje u mladosti? I opet kažem 'amo sećanja', to je i istina, to je sve što preostaje. Barem sam se trudila da me drugi zapamte po dobrim osobinama, bar se nadam da nikoga nisam povredila, ako jesam, nadam se da je rana zalečena i da ćemo se ponovo sresti u novom svetu gde ću moći reći 'Izvini za ono pre, bila sam mlada, nisam znala šta radim'. I nadam se da ću se sa svima sastati s osmehom na licu, nadam se da raširenih ruku poletećemo jedni drugima u zagrljaj.
Ne idem toliko daleko, možda svega par centimetra. Ali opet, sve se menja, JA se menjam u potpunosti. Više nema kikica i cvetnih venčića u kosi, više nema priča i uspavanki za laku noć. Možda će doći vreme kada ću ja nekom drugom praviti te iste kikice i venčiće.
Biće lepo, osećam. Budućnost me čeka.

субота, 09. април 2011.

Savršenstvo?

Ko kaže da ne možemo biti savršeni? Ko kaže da takvi ljudi ne postoje?
'Svi imaju neku manu' - govore, a možda jedino sebe teše što nisu savršeni, prekorevaju sebe zbog nedostatka truda i volje da budu nešto bolje.
Šta ako savršenstvo zaista postoji? Šta ako zapravo i možemo biti najbolji, u svemu? Je li se neko baš toliko dovoljno trudi? Da li ulažemo svoj maksimum baš u svemu?
Možda baš i ne možemo uspeti u svemu, jer smo okruženi ljudima koji nisu kao mi. Makar jedna osoba u našem životu dovoljna je da nam skrene putanju, kao neki kameničak za koji ćemo stalno zapinjati. A ako izbegavamo sve naše prijatelje i poznanike, samo zato što nisu kao mi, opet grešimo. Pravimo izuzetno veliku grešku, jer ostajemo sami. Možda je bolje biti nesavršen, možda je bolje ne težiti ka tome, jednostavno je dovoljno da budemo srećni sa ovim životom koji danas proživljavamo! Jer šta nam vredi da budemo najbolji u svemu, ako nemamo sa kim da podelimo radost?
Ne znam, a možda i ne želim da znam, da li postoji neko savršen. Nije toliko vredno da trošim vreme tražeći odgovor na to pitanje. Savršen život se nalazi baš ovde i sad, i to je naš život! Baš zato je toliko i poseban. Samo treba da naučimo kako postati čovek, kako biti nekome prijatelj, kako pružiti pomoć. Kad to naučimo, i za sebe i za svet oko nas mi jesmo najbolji.

субота, 02. април 2011.

Ljudi smo - treba da volimo

Nije namera čoveku da voli, jednostavno to se desi. Kao što i vetar iznenada zatalasa našu kosu. Što je jači to nam uši zebu više, crvene se u njegovoj blizini, ometaju nas da radimo bilo šta drugo. Zatim se ogrćemo teškim kaputima govoreći da želimo da što pre prođe, ali to nije baš istina, ne želimo baš toliko. Pogotovo ne, ako smo stalno okruženi sunčanim danima. Divimo se ovoj promeni i pomalo žudimo za njom.
'Ljubav je kao vetar, ne vidimo ga, ali ga osetimo.' - rečenica iz filma A Walk To Remember me je ostavila bez daha, oduzela mi moć govora. Potpuno je istinita, samo šteta što nije bolje objašnjena. Ljubav može biti i kao najslabiji vetar, tada blago tinja u ognjištu našeg srca. Ako je tako već godinama, pronašli smo nekog ko zaslužuje da večno gori u nama, ma koliko plamen slab bio, ipak je plamen, ipak gore, ipak vidimo sjaj. Što je napomenuti vetar veći, takva je strast, to je mala avantura, želja sa nečim jačim, boljim. Ali to kratko traje, na kraju se ponovo vratimo našem blagom dašku vetra koji nam nežno miluje lica.
Od vetra se ne smemo umoriti, jer samo on nas može gurati u pravom smeru, pomoći nam da lakše idemo, ali isto tako može i odmoći duvajući u suprotnom pravcu. Čak i tada, jedino što je bitno je: boriti se! Boriti se za ljubav!
Šta će nam drugo dati snagu u poslednjim danima? Zbog čega ćemo se na kraju svakog jutra buditi? Koga li ćemo sanjati u teškim noćima?
Za svakog na ovom svetu postoji makar mali dodir vetra! Svako je rođen da voli i da bude voljen! Svi mi treba da iskusimo čari ljubavi, poljubaca, nežnosti, vere... Niko nije toliko loš da ne zaslužuje šapat vetra, niko nije toliko ružan da ga neko ne pohvali, možda neka osoba koja ga voli. Svi smo mi posebni i svi smo ljudi. Pa čak i životinje se vole.
To nije mana - voleti. Ne, to je izuzetan dar koji svako od nas treba da pronađe u sebi. To je ono što nas štiti kada smo bolesni ili kada smo u opasnosti. Zbog toga idemo dalje! Borimo se, jer mi volimo! :)

P.S. Izvinjavam se svim mojim čitaocima, bila sam odsutna na duže vreme :) Sada se nadam da ću biti redovnija. Puno pozdrava od mene i hvala vam puno na lepim komentarima i posetama, i samo nastavite :) Sve najbolje vam želim! Jelena

среда, 16. март 2011.

Možda je slađe ovako

Možda je najbolje da sve ostane ovako, da mi ne priđeš suviše blizu. Zavoleću te još više ako si mi kraj ruku. Možda je bolje da te volim u tajnosti, da posmatram tvoje oči tamne, skrivenim pogledom da gledam kako se osmehuješ. Priđeš li mi više ništa neće biti isto, neću više osetiti ovaj isti osećaj kad god prođeš pored mene. Sve će se promeniti, volećemo se, ali gde će nestati ona tajna ljubav? Ono posmatranje svakih par minuta? Onaj skriveni osmeh? Bolje neka sve ostane ovako, baš ovako kao što je sada. Zavoleću te još više, toga se bojim, to mi je najveći strah, boleće ako te izgubim. Bolje budimo prijatelji, ako je to ono što želiš, više od toga - ne, izvini, ne mogu...
Bar sada ne strahujem da ću te izgubiti, ne plaši me pomisao da si možda drugačija osoba nego što sam te ja zamišljala. U mojim mislima ti si najlepši anđeo neba, najblistavija ruža u vrtu, najsjajnija zvezda koja nebo krasi. Lepše je ovako, shvati me. Lepše je potajno voleti osobu ako znaš da je tu pored tebe svakog dana, ako znam da te nigde neću izgubuti.
Ako ti i kažem šta osećam, možda nećeš osećati isto, možda me nećeš voleti istim žarom kao ja tebe. Tek tada bi se sve promenilo... Bežao bi od mene, skrivao bi se od mojih pogleda, ne bi se više smejao. Svaka tvoja reč zvučala bi grubo, zvučala bi bezosećajno. A i da se nađeš u mojoj blizini, bilo bi nam neprijatno, svako bi na drugu stranu krenuo. Ne bi otišao predaleko, i dalje bih osećala tvoje prisustvo među hiljadama drugih ljudi, ali bio bi suviše daleko od mog srca. Moja ljubav tada ne bi pripadala više nikome, bila bi nema, nesposobna da voli i da sanja.
Zavoliš li, možda sasvim slučajno, nemoj mi ništa govoriti. Ne želim da znam. Tajne su najslađe ako znamo da su samo naše, posebne su ako o njima razmišljamo svake minute ovog praznog dana. I baš one će upotpuniti sate koje besciljno lete.
Pazi da ne priđeš suviše blizu mome srcu, moja ljubav da te ne dodirne!

понедељак, 14. март 2011.

Vetar nade

Ljudi govore drugima ono što žele da čuju, govore i ono što bi želeli da je i njima rečeno. Onaj koji svima pruža pomoć i strpljenje želi da i sam dobije to, zar ne?
Nismo svi isti, baš suprotno, svi se u potpunosti razlikujemo, ali ta jedna osobina svima je zajednička. Svako želi da mu vetar došapne koju lepu reč kada mu je teško i ohrabri ga. Želimo da budemo među boljima, težimo ka vrhu planine usput prikupljajući ljude za koje mislimo da su nam prijatelji. A jesu li nam zaista prijatelji? Nećemo znati sve dok ne stignemo do vrha, kada vidite da li su oni srećni zbog vas ili ne, zbog toga što ste prvi, ili plaču sa vama zato što ste poslednji. A taj hladan planinski vetar koji ne dopušta ni najotpornijem drveću da raste, baš taj vetar uliće vam nadu i veru. Eto, ne moramo samo od ljudi da čujemo ono što želimo, ponekad i naš glasić u glavi je dovoljan. I ne, ako ga čujemo, nismo ludi, zapravo smo izuzetno pametni što slušamo savete najboljih :)

среда, 09. март 2011.

Nebitno gde smo, plamen ljubavi je veći

Ne mora to biti poljubac na kiši il' poljubac u mraku gde samo vaše oči svetle tananom iskrom, da bi vam srce zaigralo, da bi bio poljubac za pamćenje. To se isto može osetiti i kada vas taj poljubac probudi svako jutro i oprosti se od vas svako veče. Čak i da se usne dodirnu u najobičnijoj prodavnici, može biti strastvenije i romantičnije. Bitne su samo varnice, male duge koje vas vezuju, približavaju, bitne su ruke koje se prstima prepleću, bitno je klecanje kolena. I svaki put kad se oseti pogled voljene osobe srce zapleše svoje kolo, muzika duše pokreće sve. Pamti se, pamti se taj osećaj, nebitno gde smo. 

'Hajde, izvedi me na večeru... Da proslavimo godišnjicu braka.' Rekla je žena svom mužu.
'Ma šta ćemo u nekom restoranu gde se samo dim oseća?'
'Možemo otići u 'Račiće', tamo je zabranjeno pušenje, a i morski plodovi su izvrsni. Preporučila mi je tvoja majka to mesto. Eto, i ona kaže da bismo mogli malo da izađemo...ponekad.'
'A šta ona zna? Već godinama nije izlazila.'
'E pa, ona je starija, mi smo još mladi. Zašto ne iskoristimo ovo vreme koje imamo?'
'Koristimo mi vreme na mnoge bolje trenutke, na lepša sećanja.'
'Ali ja bih opet da osetim onaj žar koji si rasplamasao u meni dok smo izlazili...' Sad je već postajala tužna.
'Draga, nije toliko važno gde smo, zašto ne shvatiš to?'
'Zato što se sve promenilo, bilo je lepše pre...'
'Nije, zato što smo tada bili deca, sada naša deca izlaze, a mi smo srećni jer su oni srećni.'
'Ipak...'
'Slušaj me sada, ali pažljivo... Da te sada poljubim, da li bi osetila išta što bi te razveselilo?' I on nju poljubi.
'Zar ne osećaš kako si pokleknula? Ja sam osetio.' Poljubi je on još jednom.
'A šta to sada bi? Zar nisi blago zadrhtala?' Ovog puta poljubac je bio malo duži.
'Hajde, šta sad imaš reći u svoju odbranu? Zar nam nije lepše nego pre? Je li se slažeš sa mnom?' Upita je.
'Hm... Ne znam, uveri me u svoje reči.' Još jedan poljubac, najlepši do sada, je dobila.
'E sad ti verujem.'

недеља, 06. март 2011.

Osećate li ponekad da vam je svejedno da li ćete ostati ili otići?

Ne mogu biti srećna kada znam da bi mi negde drugde bilo lepše, negde daleko, kilometrima dalje od ljudi koje znam. I ta pomisao, da mi neće biti nimalo žao da odem, još više me rastužuje. Živim u ovom gradu, u ovom istom naselju već puno godina, družim se sa istim osobama, izlazim na ista mesta, radim sve isto kao i pre, ali opet nimalo me ne rastužuje pomisao da se spakujem i sve to napustim. Kad se samo setim kako sam nekada mislila da mi je ovo sve nešto najbolje na svetu, da su mi svi prijatelji pravi prijatelji, a sada shvatam da imam samo jednu normalnu prijateljicu za koju se vredi boriti, ali s kojom neću biti za par meseci. I šta mi drugo preostaje? Da spakujem kofer, uzmem sav novac iz banke, sednem u automobil i odem gde me vetar nosi? Zar je tako lako? Mogu li? Hoće li mi iko zameriti ako odem? Neće ni primetiti da sam otišla, eto to je problem, o tome vam govorim. Ne moram se ni oprostiti, ni suzu za ovim mestom neću pustiti, samo sesti na ova četiri točka i dopustiti prašini da se diže za mnom. Ništa mi se nije dogodilo da sam zbog toga razočarana u sve ovo, jednostavno mi je pomisao da je lepše na drugom kraju sveta i da neću žaliti ni za čim doletela u glavu. I nije lep osećaj, nije nimalo. Šta sam sve ovih godina radila za sebe i za druge, i na kraju saznam da je bilo uzalud. E pa nije, govorim sebi, borila sam se za svoju dušu.
Ali opet... opet razmišljam o tome, i evo sada pišem o tome, samo O TOME. Ni o čemu drugom... Kako da se osećam bolje? Nema načina da shvatim da je možda bolje da ostanem. Mislim sada 'možda je lakše da kupim avionsku kartu i odletim negde', eto još mi je gore.
Znam da ću jednog dana i otići, samo ne znam kada će to biti. Možda uskoro, možda za još ovoliko godina koliko sam provela ovde, ne znam. Ali moram pobeći, naći bolje, živeti bar malo lepše.
I ne znam... valjda sve što ti na kraju preostane je samo ovakav život, ako ne odlučiš da potražiš raj negde drugde. Hajde zajedno da tražimo... ako ste i vi nekad razmišljali o tome? :)

петак, 04. март 2011.

Najboljoj drugarici

EDIT (11. oktobar 2012) - Noviji sastav za najbolju drugaricu
---------------------------------------------------------------------------------
I niko ti nije rekao kako sve prolazi? Zar te niko nije upozorio da sve jednom prestaje? Bez obzira na opasnosti, rizik, strah, uvek si bila pored mene. Već osam godina se znamo, osam godina svakog dana se viđamo, i opet nikako da mi dosadiš. Ima nešto u tebi, nešto što te tera da mi budeš najbolja drugarica. Delile smo tajne, uspehe, sreću, zajedno smo zvezde hvatale. Biće mi žao kada sve jednom prestane, kada se budemo morale rastati. Najgore je kada se vežeš za nekoga, kao ja za tebe, i onda na kraju kao da je neko deo srca tvog iz grudi iščupao. Već sam osetila to, već sam jednom gubila, znam koliko boli... Ali ne želim i ti to da osetiš, nije fer. Može sve biti bezbolno, ali ljubav naša nam neće to dozvoliti. Namerno će nam, za inat, zadati potoke suza i tugu, namerno će nam vratiti za sve one zajedničke trenutke.
Nijednom me nisi rasplakala, ali zato si me stalno zasmejavala. Vole te i drugi, možda ne kao ja, ali njima ćeš otići kada bude bilo vreme. Otići ću i ja nekim mojim dalekim prijateljima.
Šteta... moramo se rastati, a baš nam se ne ide nikuda. Imamo još par meseci, iskoristimo to. Neka nam to budu najbolji dani života, uživajmo.
Nemoj me samo zaboraviti, nemoj me na taj način uvrediti. Pamti me po svemu, i po lošim i dobrim trenucima, i po retkim svađama i čestim osmesima. Nebitno po čemu, nađi nešto, samo me pamti. A jednog dana staćeš ispred vrata mog doma, na ulazu će pisati 'slobodno uđi'. Prekorači prag i oseti toplinu moje porodice. Potrčaću ti u zagrljaj i tiho ti na uho šapnuti 'Dodrodošla nazad.' i niko neće znati kako taj osećaj je prelep. Da bismo osetili moramo prvo se rastati, jednostavno moramo. Ali znaj da bilo gde da odem, čak ina drugu stranu sveta, uvek ćeš srdačno biti pozvana. Znam da će te moja porodica prihvatiti baš kao što sam ja.
I da, imaš mane, imam ih i ja, imamo ih svi. Ali ti si zbog tvojih mana posebna i nikada neću upoznati nikog sličnog tebi. Pismo ti pišem samo da znaš da nije svemu kraj, iako se nama na prvi pogled sve završava za par meseci. E pa, nije kraj, kad ja tako kažem!
Danas je tvoj poseban dan, provedi ga najlepše što možeš, i nadam se da uživaš u poklonima. Potrudila sam se da ti kupim i napravim ono što ti voliš, puno toga što želiš. Draga prijateljice.... želim ti srećan rođendan i da ti život bude ispunjen ljubavlju, srećom, nadom, uspesima, zdravljem i još sa mnogo čime. Samo se veseli, pevaj, pij, jednom se živi, iskoristi to! :)

четвртак, 17. фебруар 2011.

Ponovo zajedno

Negde u tvom oku postoji sjaj,
ta iskra koja mi ne da mira,
taj andjeoski raj...
varnica plamena osećanja mojih.

Negde u dubini tvog glasa,
postoji čudan dodir snage neopisive,
ljubavi nedodirljive...
pomalo bezazlene sreće.

Tamo daleko, u srcu tvom,
počiva deo uspomena naših,
kada smo se po prvi put ovlaš
dodirnuli usnama onih godina ratnih.

Sećanja naviru, suze klize.
Priđi, priđi mi bliže...
drži me čvrsto, za ruku,
sada kad barem znam da si opet tu.

Nećeš otići... nemoj opet,
samo to mi obećaj,
pa da mirno prespavam noć ovu,
sa osmehom da dočekam godinu novu.

Pusti me samo, na trenutak...
samo da razmislim o svemu,
ne napuštam te ja, ne odlazim njemu,
ostajem ovde, uz ljubav svoju. 


(napisano dan pre dočeka 2011.)

Ruski rulet


Kada jutro dođe, magla prigrili grad, jedino što čuješ je pucanj. Neko neće dočekati podne. Kada karte predstavljaju igru sa životom, tada sve prestaje. Jer jednog dana dolazi i tvoj red, jednog dana i ti ćeš povući okidač.
Ruski rulet.
Izgubiš li partiju, tvoj je red da isprobaš sreću. Pet od šest šansi imaš da preživiš, ali uvek te nekako zadesi ta jedna, smrtna šansa. Tako prolazi vreme tvoga života. Porodica više neće biti cela na okupu. Nećete više igrati razne igre pod svetlošću sveće, nećete zajedno svakog dana ručati. To ti je ruski rulet. Tražiš - dobiješ, i na kraju sve izgubiš.
Dan pre se svađaš sa ćerkom koja želi da ide na Akademiju baleta. Govoriš: 'Ćero, nije to za tebe. Bolje ti je da pomažeš majci u kući, nego da izigravaš životinju koja skače pred publikom.'
Ni ne shvataš da njoj to sve znači u životu, da je to njen život, njena sreća, mir, radost. Posle se čudiš kad bez pozdrava izađe iz kuće i ne vraća se. Brineš se, piješ, gledaš u sat, nje nema. Ni na nogama više ne možeš da stojiš a ipak otvaraš ulazna vrata i odlaziš u seosku kafanu. Žamor i buku čuješ sa svih strana, i najmanji glas ti bubnja u glavi, ali ipak odlučiš da sedneš pred šank i naručiš još po koje piće. Prolazi vreme, ništa se ne dešava, i dalje je ona ista buka, isti ljudi. Jedino što ti čašu uvek dopunjavaju. Poslednjom novčanicom u džepu plaćaš piće, naručuješ još i obećavaš da ćeš sutra platiti. 'Sutra' - kako to lepo zvuči. Šteta što to 'sutra' nećeš doživeti... Prilazi ti grupa muškaraca, jednako opijenih kao i ti. Njihovi glasovi i smeh te mame i odvlače u zadimljenu prostoriju. Osoba do tebe, za stolom, meša karte i deli ih. Igra počinje. Sve ti je mutno pred očima ali ipak uspevaš da pobediš u prvoj partiji. Gubitnik prislanja hladnu cev pištolja sebi na čelo, a ti mu govoriš: 'Izbroji u sebi do 10, povuci okidač i nadaj se najboljem.' - Sreća mu se osmehnula, ali sledeći igrač je pao na zemlju. Njih trojica igraju i treću partiju. Ovoga puta sve ti je slabiji vid i nasumice bacaš karte na sto. Pištolj klizi prema tebi, dohvataš ga drhtavim rukama. Hladnoća ti prolazi kroz telo, brojiš do 3 i povlačiš okidač. Tog trenutka sve prestalo je. A niko kriv nije bio, sem tebe...
Da samo nisi toliko želeo da budeš u pravu, da nisi samo zapretio svom detetu, da ona samo nije izašla kroz ta vrata, da si samo potrčao za njom i izvinio se, ništa od ovoga se ne bi desilo.
Čovek nije stalno u pravu kada misli da jeste, i ne mora reč iz tvojih usta biti poslednja, ne moraš baš TI završiti svaku raspravu. Popusti ponekad, nekada je to cena života. Prećutati - znači: preživeti.

среда, 16. фебруар 2011.

Probudi me kada vreme dođe

Probudi me, majko, kada zlo prođe,
kada plač ljudi prestane, sunčan dan dođe.
Ljudi su zli, majko. Hrane se tuđom krvlju prolivenom,
žude za tuđim vriskom i suzom ponekom.


Majko, želim samo da prespavam ovo veče.
'Proći će i ovo, sunce moje malo' otac mi reče.
Verujem u reči njegove, pružaju mi nadu,
ali ljudi zli, kamenim srce ruše naše uspomene.
Nestaće sve, nestaćemo i mi, to mene brine.


Sanjam, majko, ružine vrtove, mirne, beskrajne.
Vidim duge šarene, blistave, blago nasmešene.
Probudi me, majko, kada vreme dođe,
nemoj pre...
Ovaj san je raj, majko, ne želim da prođe...

    


уторак, 15. фебруар 2011.

Jer ja sam pobednik

Spremajući sobu, pronašla sam ovo pesmu koju sam napisala pre nekoliko godina. Evo, pročitajte je.
I samo da znate, nisam je menjala niti nameravam, ostaje ovakva. :)

Jer ja sam pobednik

Svaki put kad koraknem, taj korak postaje moj.
Ne njen, ne njegov, ne tvoj... već samo moj.
I ona iskra kada zablista u mojim očima,
kada otera onu strašnu tamu u besanim noćima,
znam da pripada meni... samo meni.


Sve moje poraze brojite i podvige sabirate,
nikad se ne zapitate da li je ispravno to što radite.
Da dođete i pitate: 'Kako si?' za vas to ne vredi,
govorite: 'Takva si - kakva si.' - a opet me menjate.


I da znam da nikome ne vredim,
i da u starosti sasvim sama osedim,
opet bi mi bilo svejedno.
Naporno sam radila za ono što je bilo, za ono što biće.
Svaki umor, sve one neispavane noći, sve je to vredno...
Za mene...


Moj cilj je da osvojim najvišu planinu,
dotaknem najvišu zvezdu, hodam po plamenu.
I ma šta god drugi govorili, ostajem svoja,
i dalje onaj borbeni duh u meni sja.


Čežnja za pobedom, za svakim trofejom,
ako me uništi, barem znaću da je sve ovo vredelo.
Borila sam se, to je najvažnije, a ne ono što se govorilo...
o meni, o prijateljima i porodicom mojom.


Uputite mi još jedan pogled besa, mržnje, zavisti,
pa očekujte još više mojih osvojenih bitaka,
za svaku ću se sama boriti, ne odustati.
Za mnom dizaće se prašina, čuće se aplauz i vika.
Jer ja sam pobednik.

понедељак, 14. фебруар 2011.

Deo mene koji ne bih menjala

Kad bi se vreme bar na jedan dan zavrtelo u nazad, u onu veoma poznatu prošlost našeg života, opet ne bih ništa menjala. Opet bih iste greške napravila, opet zbog njih plakala, i na kraju se samo nasmešila. Ljubav koju sam upoznala, tuga koju ne zaboravljam, suze isplakane, deo su mene. Hiljadu puta sam pala na samo dno svog života, a istih tih hiljadu puta sam ustala i nastavila dalje, ponekad pokleknula, ponekad trčala. Ako bih i samo na taj jedan dan ušla u vremeplov, ako bi mi sudbina pružila priliku da promenim nešto, možda bih samo bila trunčicu srećnija, ništa više. Ako se poremeti samo jedna nit u životnom tkanju, ništa neće biti isto, JA neću biti ista, neću biti ovo što sam danas. Zahvaljujem sama sebi što sam izdržala najgore trenutke ovih godina, što nisam nikoga preterano povredila, što sam ostala prizemna kada mi je sreća bila okrenuta, što sam postala ova osoba. I opet, sve se na kraju svede na budućnost, prošlost nije toliko ni važna. Bilo je ono što je bilo, možda će biti ponovo, ali taj drugi put ću biti pametnija, hrabrija, smelija. Neću se bojati da uberem ružu punu trnja iako znam da će me ubosti, neću početi da plačem kada vidim ranu na prstu, krv kako teče. Ne. Jer da jedna posekotina nije toliko velika da trošim suze na nju. A čak i da ostane ožiljak, pa šta? Barem ću se sećati divnog trenutka kada nisam odustala, kad se nisam plašila. Ako izgubim jedno zrno peska u pustinji, naći ću drugo. Nije to nikakav problem. Neće biti isto, ali barem neću biti usamljena. Kada mi kap kiše dotakne lice, neću se odmah sklanjati pod krov, neću bežati od nečega tako nevinog i bezopasnog. Ostaću koji tren raširenih ruku, pogleda uperenog u nebo, i dopustiti sebi da uživam. Zar da se bojim obične vode? Pa ionako posle dolazi duga.

понедељак, 07. фебруар 2011.

Trčanje postalo život

Znamo se već godinama, decenija našeg drugovanja već je prošla, ali opet, ne znam sve o njoj. Mislila sam da je suviše dobro poznajem, da bih slepa mogla njenim telom da kročim, ali nije tako. Kao što svako ima poneku tajnu, imala je i ona. Ali obično tajne koje ljudi skrivaju su neke sitne, gotovo neupadljive, nisam ni mislila da nečija tajna može biti ovakva, kao Ninina.
Znala sam da je celog svog života trčala, išla na maratone, razne trke, dobijala (često) zlatne ili srebrne medalje. Nijednom nije poželela da je drugi hvale zbog toga. Kada bi joj uputili kompliment, samo bi im uzvratila: 'Trčanja nije deo mog života, ono je moj život. Nagrade koje osvojim predstavljaju samo još jednu stepenicu bliže vrhu.'
Nisam nikad shvatala ozbiljno tu njenu prvu rečenicu. Mislila sam da je to samo bio njen način da ljudima kaže da joj nije stalo do tuđeg mišljenja. Donekle sam i bila u pravu, ali sam takođe i veoma pogrešila.
Kako su dani prolazili, ona je sve više vremena provodila na treninzima, trčanju na keju ili po parkovima. Kad god bih je nazvala i pitala da izađemo malo da proćaskamo, ona je govorila da je zauzeta. Mislila sam 'treba da uči'. I opet nisam bila u pravu. Prošlog leta sam sasvim slučajno i ja otišla da trčim, desetak minuta kasnije od njenog odbijanja. Osećala sam da nešto nije u redu, ali mislila sam da to osećaju svi pre trčanja. Još jedna moja pogreška.
Videla sam je kako trči stazom, pridružila sam joj se i upitala je: 'Zar ne učiš?'
Nije me ni pogledala, ali je zbunjeno upitala: 'Šta zašto ne učim?'
'Pa za onaj test što imate u ponedeljak, koji mi je usput spomenuo tvoj kolega?'
'Ja ne idem na fakultet više. Odustala sam pre dva meseca.'
To me je nateralo da stanem, ali ona je nastavila. Nisam mogla da verujem da mi nije rekla. Pa zar ne govorimo jedna drugoj sve?
Kada sam malo smirila svoje misli koje su se vrzmale po glavi, ubrzala sam i dostigla je. 'Zbog čega?'
'Zato što sam shvatila da samo gubim vreme koje mogu bolje da potrošim.'
'Kako to misliš?'
'Trčanje, Ivo... trčanje je moj život. Govorim to već godinama, kako nisi shvatila do sada?'
'Ali ipak...' Nisam verovala tome što mi je pričala, mislila sam da se šali, ali ona nije pokazivala nikakve neobične emocije. Nastavila sam da trčim, ali ubrzo sam izgubila snagu, pa sam je ostavila i otišla kući.
Svakog dana sam u isto vreme izlazila napolje i sedela na klupi pored one iste staze, čekajući je da prođe. I tako je jednog jutra, primetila sam, prošla pored mene sedam puta. Čudila sam se, jer ona uopšte nije bila umorna, a jedan krug je dužine hiljadu metara. Najzad je zastala pored česme, nedaleko od klupe na kojoj sam sedela, i sagnula se da popije koji gutljaj. Tog trenutka srušila se na zemlju i ja sam uplašeno dotrčala do nje dozivajući nekoga u pomoć. Prišlo je nekoliko trkača i pomogli su mi da je odvedemo u bolnicu. Na putu do tamo svest joj se povratila, ali telo joj je drhtalo. Nije bila dobro.
Čekala sam par sati ispred sobe u bolnici u kojoj se odmarala, čekajući da mi doktori kaž hoće li biti bolje.
Ubrzo sam saznala da će umreti za nešto malo manje od godinu dana, ali razlog mi nisu rekli. Nina mi se samo zahvalila, ali nastavila je sa svojim životom, isto kao i pre.
Čule smo se svakodnevno, još i danas se čujemo, ali ona i dalje trči, i dalje ne prestaje. Barem će biti srećna do kraja, jer trčanje predstavlja njenu najveću radost. Čujem joj u glasu taj uzvik oduševljenja kada mi kaže da je postavila novi rekord. Nisam je hvalila, jer tako me je zamolila. Došlo je vreme da shvatim da su njene reči sve vreme bile potpuno istinite. Trčanje je njen život.

петак, 04. фебруар 2011.

Nedovršene slike

Atelje pun nedovršenih slika, šarenih boja, četkica u svakom ćošku. Ana zna da crta, štaviše prelepo započinje svoje radove, samo... nikad ih ne završi. Uvek je nešto, sasvim slučajno, odvlači od tog krajnjeg poteza, od te poslednje šare na platnu. Smrtni slučaji ili rođenje nečije, zaljubljenost ili raskid, sestra joj dolazi u grad u posetu, svađe i mir.... i tako ona odlazi sve dalje od te nedovršene slike.
Njena najbolja drugarica, Rouz, jednom ju je upitala:
- Što nikad nisi završila nijednu sliku? - Razgledala je atelje i njenu pažnju privuče jedan prizor: ljudi u crnom, jedan iza drugog koračaju, svako noseći neko cveće. - Na primer, ovu?
- Zato što svaka slika nosi nešto posebno u sebi, ako je završim, taj osećaj će nestati. Ovako, još uvek znam da je deda sa mnom, to je njegov kovčeg koji nose. Ovako se još sećam tačnog prizora tog 'putovanja' do njegovog groba, sećam se kako mu je kovčeg bio duži od grobnice, pa su morali da klešu kamen, sećam se kako su se ljudi smejali dok su bili vruću rakiju i posluživali se hranom nad njegovim telom. Koliko mi je samo ljudi izjavilo saučešće, a malo njih je zaista proplakalo. Od suza sam jedva mogla da gledam njegovo lice kada su otvorili kovčeg, pre sahrane. Toliko ljudi je došlo, toliko hrane pojedeno i toliko pića popijeno. Imam sve to zapisano u mom srcu, ali ovako mogu da dodirnem platno, mogu da osetim da još uvek nije nedostižan. Ako slučajno ikada izgubim ili uništim ovaj rad, znaću da je i deda zauvek izgubljen.
- U pravu si... Ali ovde postoji još mnogo slika, zašto njih ne dovršiš? - Pokazala je rukom na pejzaž mora čija druga polovina nedostaje.
- Zato što se ne sećam kako je izgledao taj drugi deo prizora. Kroz maglu jedva razaznajem obrise te prirode. Ne mogu da završim nešto što znam da neće biti tako. Draže mi je da ostane ovakvo kakvo jeste, nego posle da se kajem što sam uništila sećanje, pokvarila ga sa pogrešnom polovinom. Sve ima svoj početak i svoj kraj, sve je posebno na svoj način, a ja volim da prikažem stvari realistično tako da su mi uvek u sećanju. Tu sliku sam započela pre deset godina. Taj crtež predstavlja gubitak detinjstva, tada sam prvi put shvatila da više nisam dete i da sam zakoračila u život odraslih. Sećam se kako sam satima sedela na plaži i razmišljala o tome, gledajući zalazak sunca. Kako je ono sve više dodirivalo horizont, tako sam ja shvatala da gubim one naslađe dane svog života. Htela sam da zapamtim taj dan, zato sam i počela sliku. Ali smračilo se pre nego što sam je završila, pa je više nikad nisam nastavila. Nisam nameravala da pamtim tu predivnu prirodu oko mene, htela sam da ne zaboravim svoja razmišljanja tih trenutaka. Jer ipak, samo jedan deo života smo dete, i to su najsrećniji dani. Mnogi nisu znali da cene tu bezbrižnost, tu radost, taj smeh. Nisam ni ja, ali sada cenim, jer došlo je vreme kada uspomene postaju nešto najvažnije, a budućnost nam donosi toliko novih stvari. Šta misliš, zašto onda ove slike za mene predstavljaju dnevnik?
- Zato što su istinite, sve je onakvo kakvo je bilo. Verujem da ti puno znače sve ove slike, iako sve otkrivaju svoje belo platno, ali završi bar jednu sliku. Želim da vidim da si u potpunosti savladala svoj strah od gubitka. Možda ti se i dopadne taj osećaj na kraju. Pokušaj samo.

петак, 28. јануар 2011.

Nisi dobrodošao

Zapamti kada je budeš tražio, da ona neće se javiti. I posle bezbroj tvojih poziva, ona na tebe neće ni pomisliti. Tokom svih ovih godina je svoje srce slušala, a to ju je dovelo do boli, do tuge i patnje, do suza. Bez osmeha je živela dugo, ali ipak je shvatila da život ide dalje. Znala je da je svemu kraj, i da su njena osećanja pogrešna. Ustvari, možda nisu pogrešna, samo osoba koju je volela nije ispravna. Eto, i ona je grešila, na mom ramenu je plakala, dugo... veoma dugo. Ali sada znam da više neće pasti na tvoj osmeh, neće je više oboriti tvoj pogled. Priznajem, i meni si se sviđao, bio si mi veoma drag, ali tog trenutka kad si je povredio, u mom srcu je sve prestalo. Ako si povredio jednu osobu, koja te je mnogo volela, povredićeš i drugu. Znamo to obe.
Samo... ti ćeš okrenuti njen broj, želećeš da čuješ taj glas koji te je mamio svih ovih godina, ali ćeš se razbesneti što se ona ne javlja. Doći ćeš joj pred vrata, zatražiti da je vidiš, ali ovog puta te neće ona dočekati, već njen muž. Pazi se, ja na tvom mestu ne bih dolazila. Sada je srećna i sada voli nekoga ko ume da ceni tu ljubav, ne treba joj prevarant. Željna je radosti i sreće koja je okružuje dan za danom. Znam sve to, jer i posle svih ovih godina, smo veoma bliske prijateljice. Kao što ja njoj poveravam svoje tajne, ona meni govori sve. I ono najnebitnije ja ću saznati.
Koliko puta sam ti se samo požalila kako je dosadna, govorila ti sve njene mane, nadajući se da ćeš zavoleti mene pre nje. Ali bila sam pogrešila i uprkos svim ti manama ja je danas cenim više od svog života. Jer ono najbitnije je, d aje bila tu i kada mi je bila potrebna i kada nije. Kad sam bila srećna delila je to veselje sa mnom, a kada sam plakala nežno mi je milovala ruku. Eto, prijateljice smo sada, i šta nam možeš? 
Neću dopustiti da nas ponovo neko razdvoji, jer naše prijateljstvo je izgubilo već puno niti i ne znamo kada će pući i poslednja. Ne želimo da sve što imamo nestane.
I hrabrije smo, i smelije... više se smejemo, radujemo. Sve u svemu, lepo nam je. Želim da i u starosti ćaskam s njom, jer to me drži u životu.
Prijatelj je neko kome ne treba da veruješ baš za sve, ali opet bi mu pružio stakleno srce da ga pričuva. Ne treba da budeš sve vreme s njim, ali znaš da misli na tebe i želi ti sve najbolje. Prijateljsvo je nešto čudno... pomalo i tajanstveno. Ali je jedan deo života koji niko od nas ne bi hteo izgubiti.
Braniću je od tebe, u to se nadaj. Ona ima moju podršku za sve, a i zajedno smo jače. U to ne sumnjaj.

среда, 26. јануар 2011.

Romantične ceduljice

Vraćam se sa posla... umorna. Noge me bole ali nastavljam da hodam. Eh, sada me ne bi ništa bolelo da sam uzela ove čizme broj veći. Ali ne, morala sam da kupim manji broj samo zato što mi je stopalo u onom čudnom ogledalu bilo ogromno. Kao nekakav jeti sam izgledala. A ona prodavačica, umesto da mi kaže kako samo umišljam i kako mi lepše stoji ona prvobitna (normalna) veličina čizmica, govorila mi je da za svaki slučaj uzmem broj manji. Treba da dobijem nekakvu nagradu, jer slušam ženu koja mi daje ovakve savete.
Ah, sada mi je u mislima ona vruća kupka koja me čeka kod kuće. Čekam trenutak da pobedosno zakoračim u stan i pustim vodu da teče i puni kadu. 'A zašto pobedosno?' pitate se možda? Pa zato što se završilo onih sedam sati mukotrpnog rada u kancelariji, zato što je sutra subota i idem u šoping, a i naravno zato što sam za dan bliže mom godišnjem odmoru. Destinacija su mi: Himalaji. Šalim se, naravno... Putujem u Italiju! Uf, kako sam željna njihove hrane. Ima da poručim u restoranu nekoliko različitih vrsta i sa uživanjem 'očistim' tanjire.
Još samo pet minuta... četiri... tri...
Tražim ključ od stana, a to mi malo teže polazi za rukom. 'Kopam' po tašni, koja je, uzred, prepuna gluposti. Ima da pobacam sve što mi je nepotrebno i što mi samo zauzima mesta. Ali to tek kada se odmorim.
Evo ih! Ti čudesni, magični, sjajni ključevi! Otključavam vrata i žustro ulazim. Zastajem... i pokušavam da dođem do daha. Sve prostorije su prepune balona koji se vijore u vazduhu, a latice bele ruže posute svuda po podu. Među njima primećujem i nekakve ceduljice. Svega nekoliko milimetra od mojih (umornih) nogu, leži jedna od njih. Saginjem se i primećujem rukopis mog voljenog muža. "Eh, što ste vi, žene, takve ratnice? Ljubavi, zarobila si moje srce i ne puštaš ga."
Osmeh i mala suza zablistaše na mom licu. Kako romantično od njega. Duša moja.
Odjednom sam zaboravila i na vruću kupku, i na odmor, već samo žustro pojurila i podigla ostale ceduljice. "Šta čekaš? Idi u kupatilo i uđi u onu kupkicu koju sam ti napravio! Znam da samo to čekaš."
"Zar još nisi krenula? Cccc, požuri!"
"Što i dalje čitaš? Hladi se voda."
"A za kraj, znaj da te volim"
"Šalio sam se, nije kraj. Ima još 94 poruke negde u stanu. Neke ćeš odmah primetiti, neke moraš potražiti. One najlepše su i najbolje sakrivene!"
"Ali nemoj se sada truditi da ih sve nađeš. Prvo se malo odmori."
"Doći ću uveče. Paziću da te ne probudim. A ujutro te čeka još jedno iznenađenje."
"Nemoj slučajno da budeš budna! Hoću da te ja probudim."


Ko kaže da muškarac ne može biti romantičan? Ha? Svi negde, duboko u sebi, kriju ovaj talenat. Samo pričekajte, i iznenadićete se šta vaši voljeni umeju da urade.
Što se tiče onih ceduljica, za sada je tajna šta piše na onim sakrivenim. Tajne su ponekad i dobre.

субота, 22. јануар 2011.

Poslednji dah svežine

Pomisliš, na trenutak, da je sve ovo samo san, da će i ovo proći. Nemaš snage da se suočiš sa istinom, i to te proganja. Život ti je, do sada, bio savršen. Imao si sve... ljubav, sreću, novac, porodicu, uspeh, zdravlje.... Ali kad izgubiš balans između svih tih stvari, kada se ravnoteža poremeti, ta tanka linija koja ih deli počinje da puca. Kratke niti se kidaju, i polako sve pada u vodu. Gubiš sve... polako, jedno za drugim. Kako se razočaraš nakon jednog gubitka, plašiš se sledećeg. I od tog straha ne vidis sjaj drugih zvezda koje sijaju na nebu, zaslepila te je tama sopstvene nade. Bojiš se da nastaviš sa životom, gubiš taj dah svežine savršenog života. Polako on postaje poslednji, jer ti nisi smogao snage da se vratiš na glavni put, već si skrenuo u slepu jednosmernu ulicu, iz koje nema povratka. Čuješ sebe kako negoduješ, ali razmišljaš kako nemaš kuda, kako jedino je ovo preostalo. Umesto da budeš pozitivan, ti si pesimista. Nije ni čudo što si skrenuo u pogrešnu ulicu. Još uvek postoji vreme za nadu, za veru... ali tvoje misli ih odbacuju, i ne želiš da ih prihvatiš.. ne želiš da prihvatiš da ćeš provesti svoje poslednje vreme u nadanju umesto da učiniš nešto za šta ti misliš da je korisno. Oblaci polako dolaze, poput lađa koje plove nebom. Ovoga puta sprema se rat. Munje sevaju, gromovi viču, i tvoja hrabrost još više opada.
Iako si izgubio sve, nisi trebao da prestaneš da se boriš, nisi trebao da samo sediš na zemlji i posmatraš. Sve bi bilo u redu kada bi ustao, otresao one bubice koje su počele da ti se penju na telu, i duboku udahnuo. Tada onaj dah svežine ne bi bio poslednji, bio bi prvi. Jer si odlučio da započneš novi život, da kreneš ponovo, da ostvaruješ svoje želje. Ali opet kažem, ti si odustao. Sada ti jedino preostaje da čekaš Večnu tamu. Ali zapamti: tamo nema ni onih zvezda koje si mogao da vidiš da si se samo malo potrudio.

уторак, 11. јануар 2011.

Život jedne tinejdžerke

            Teško je započeti priču, još teže pisati o njoj, pogotovo ako pišeš iz srca. Događaji, iz dana u dan, drugačiji. Život se menja, vreme teče, a i mi se menjamo. To je najveći problem. Jer jednog dana sve će nestati što sada imamo, jer sudbina određuje pravac vetrova naših života. Teško je suočiti se sa tim, znam, ali barem imam mogućnost da zapišem uspomene, da ih nikada ne zaboravim. Jednog dana, sve što će nam trebati, biće slike, pisma naših voljenih ljudi, i zapisani događaji, posebno oni tajni dnevnici za koje mislimo da niko ne zna.

            I opet kreće to rano ustajanje, spremanje za školu, doterivanje. Tek je počela škola a ja se već žalim. Pa ni meni nije svejedno, i ja bih da se naspavam.
            Počinju časovi, nastavnici počinju neumorno da pričaju. Zar oni misle da je nama zabavno? Čudim se kako oni nisu još poludeli u ovoj školi. Pa dobro, možda i jesu. Sedam sati provedenih u školi – pa, nije baš lako izdržati. Ipak odmori su najzanimljivi, tada se dešavaju najbolje stvari.
            Šta se ovo desilo? Hodnicima hodaju zaljubljeni tinejdžeri. Zar sam i ja jedna od njih? Ah, moram priznati, i ja osećam onaj čudni osećaj u stomaku kada prođem pored Njega. A to se jako često dešava, i moram priznati da je to i dobro i loše u isto vreme. Dobro – viđam ga skoro svake sekunde u školi, jer idemo u isti razred već godinama; Loše – večito me zbog njega boli stomak.
            Dečko je san svih (mojih) snova. Prelepa kovrdžava smeđa kosa, smedje oči, osmeh prelep! Šta više mogu reći? Zasmejava me, čak mi je i jedan od najboljih drugova. Što nije nimalo dobro. Jer mi govori toliko toga što mislim da ni ne trebam da čujem. Na primer, čak mu pomažem da se svidi jednoj devojci. I kako da se osećam? Naravno da želim najbolje za njega, čak iako ne volim tu devojku koja se njemu sviđa. To mu je prva ozbiljna ljubav, naravno da ću mu pomoći.
            Inače, ove nedelje imamo razne aktivnosti posle škole. Imamo svakog dana po četiri časa (nažalost, samo ove nedelje). Nastavnici su jako loše organizovali te aktivnosti. Juče smo išli do centra grada do jedne likovne galerije i tamo se zadržali samo pet minuta da bismo videli neke plakate. Sat vremena šetnje do tamo i nazad, da bi samo to videli! Danas idemo takođe do grada u bioskop. I zamislite šta ćemo gledati? Neki dokumentarni film o kornjačama! Pročitaj ovo još jednom: o kornjačama?! Da, baš, jedva čekam da danas prođe četvrti čas.
            Evo upravo mi drugarica dopacuje papirić. Pita šta radim večeras. Otprilike tako svakog časa, barem mi je to zanimljivo. Odgovaram: „Pa najverovatnije izlazim sa tobom, šta misliš o tome?“ Ona čita poruku, smeje se. Nastavljam da pišem: „U 8 sam kod tebe, može?” Odgovor mi odmah stiže: „Naravno, dolaze i Sonja i Nevena“. Preko učionice leti još jedan papirić. Otvaram ga i čitam, od Njega je: „Ne mogu da je izbacim iz glave.“ Oči mi se ispuniše suzama, jedna je brzo skliznula niz obraz. Obrisala sam je pre nego što je okrenuo glavu očekujući moj odgovor. Brzo sam napisala: „Pokušaj, barem na pet minuta.“ I dobacila mu papirić.
Po izarazu lica, shvatila sam da sam ga uvredila, poslao mi je: „Ti si nešto ljuta na mene?“
Htela sam da mu odgovorim potvrdno, ali zvono se začulo. Brzo sam spakovala sveske i izašla iz učionice. Još jedan čas, i onda idemo u bioskop.
Biologija, to sada imamo. Moram priznati da mi je to jedan od najboljih časova. Sve vreme možemo da pričamo, retko kad obrađujemo neku lekciju, možemo čak i da jedemo na času. Zar to nije super?
            Pre nego što sam primetila, On je seo pored mene pogledao me začuđeno.
-    Šta je bilo? – Upitao me je
-    Ništa, zašto pitaš?
-    Nisi baš nešto raspoložena danas.
-    Izvini. Nisam nameravala da te uvredim sa onom porukom. Ali previše razmišljaš o njoj.
-    Znam, ali ne mogu da ne mislim o tome šta se desilo za vikend.
-    Šta se desilo? – Zapitala sam začuđeno. Zar je moguće da mi nije nešto rekao?
-    Pa bili smo se našli, rekao sam ti, ne sećaš se? – Jao, da. Rekao mi je, kako sam to mogla zaboraviti?
-    I šta je bilo? Zar je nisi pitao da budete zajedno ili je ona odbila?
-    Pa ti se stvarno ne sećaš ničega što sam ti pričao. Hteo sam da je pitam to, ali ubrzo su bile naišle njene drugarice pa su bili sa nama. Nisam imao priliku.
-    Oh, žao mi je. Naćićete se ponovo?
-    Ne znam. Nije mi se javila od tada. Možda je najbolje da je zaboravim.
-    Možda… - Tiho sam rekla.
Ne znam da li me je čuo, nije mi ni bitno. Sada je povređen, a ja nisam mogla nikako da mu pomognem. Eto, to je ono što najviše mrzim kod sebe: kada volim nekog i ne mogu da mu ulepšam život, da ga podržim u svemu.
            Nastavnik je ušao u učionicu. I ona tradicija bacanje paprića sa porukama se nastavila. Nastavnik primećuje, ništa ne govori. Što se njega tiče, možemo se i šetati po učionici, skakati po klupama, lupati o tablu…           
            Prošao je i ovaj čas. Vreme je za one kornjače o kojima sam vam pričala. Evo jos jednom ponavljam: kornjače?!
            Iznenađujuće je kako se šetamo centrom grada pola sata i pokušavamo naći bioskop. Nastavnici su rekli da ćemo se naći tamo, a mi ni ne znamo gde idemo. Dobro, na kraju smo uspeli da nadjemo bioskop. I ispostavilo se da nastavnici još nisu ni stigli. Čekali smo ih, i čekali… Zar su se i oni izgubili?! Ma nisu, evo i oni dolaze. Mi zauzimamo zadnji red sedišta, svetla se gase, počinje film o kornjačama. Mislim da nije potrebno još jednom da napišem: o kornjačama!
I naravno, mi ni ne gledamo film. Nastavnici obilaze i govore nam da ne pričamo, ne jedemo, ne pijemo, ne dižemo noge na sedišta ispred... Pa, nisu fer, moramo se i mi malo zabaviti!
Mogu vam reći, i nije nam bilo toliko loše. Na kraju, kada se završio taj film, svi aplaudirali, a naš zadnji red povikao: “TO!!!” Svi su se okrenuli prema nama, i nasmejali. Ma, bilo nam je dobro. Moje društvo je ostalo u gradu još tako dva sata, ja sam odmah otišla kući. Nije mi se ostajalo, bila sam umorna i školska torba mi je bila jako teška.
            Moram priznati da sam lepo odspavala posle ručka. Pustila sam muziku i utonula u san.
Ostatak dana nije bio ništa poseban. Osim što sam se uveče dopisivala sam Njim, i ogovarali smo svakoga. Ali u pozitivnom smislu, naravno.
            Možda vam na kraju i kažem Njegovo ime, možda. Sačekajte, ima još vremena. Priče su zanimljivije ako sadrže tajne.


Kod kuće sam. Puštam muziku naglasnije što mi zvučnici mogu podneti. Moji roditelji nisu kod kuće, pa zavijam – to je ono što neki zovu “pevanje”. Glava mi je puna misli. Zamislite o kome razmišljam? Zapravo, razmišljam o njegovom osmehu. Zašto uvek kada vidim nečiji osmeh, a pri tom je osmeh prelep, noge mi zadrhte, srce ubrza, disanje ubrza. Ako dečko nema lep osmeh, ne mogu ga zavoleti. Treba mi neko ko će mi zasmejati. Ipak, osmeh je besplatan, ali je takođe i lek za sve.
Odlučila sam da se javim svom bivšem dečku. Bio mi je jako dobar drug pre… pre nego što se išta desilo. I ne mogu da ga baš nazovem dečkom, bili smo zajedno samo nedelju dana. A za to vreme se videli samo dva puta, daleko je. Ipak, nismo se čuli od tada već mesecima, i jako mi je žao zbog toga. Ne znam čega sam se plašila da mu se javim, svađala se s njim bez razloga, možda se bojim kada shvatim da me neko voli. Ne znam. Želela bih samo da vratim vreme, da se ništa od svega toga nije desilo. Lepše nam je bilo kada smo bili prijatelji.
Zašto sve što je dobro ja moram da uništim? Znam da je moja krivica što smo se rastali, i nismo čuli više od pola godine. I poslednji put kad smo se čuli, posvađali smo se. Više se ni ne sećam zašto, ali znam da sam ja za to kriva. Verovatno je bila neka najobičnija sitnica, koju sam ja pretvorila u jednu reč: “Zbogom”.
            Stižu me sećanja. Prošlo leto kao magijom nestalo, sećanja ostala.
            Nije lako biti ja. Pravim probleme tamo gde treba biti sreća. Šta nije u redu sa mnom? Zar se stvarno plašim ljubavi? Ako ne, čega onda?

четвртак, 06. јануар 2011.

Bongo

Niko ne može znati šta taj dečak oseća, niko ne zna koliko se bori. Kada vam je život na ivici, kada ste svega milimetar od duboke crne rupe iz koje nema izlaza, jedino što preostaje je da se borite. Možete i pobediti, ali često ljudi gube.
Zvali su ga Bongo, ali to mu nije bilo pravo ime. Znala sam ga samo po nadimku (jer mi ime nije nikad hteo reći), koji je ostao u sećanju, nadam se zauvek. Otišla sam prerano, nije mogao da me vidi poslednjeg trenutka njegovog života, nisam ni znala šta će biti s njim posle. Tada sam imala svega devet godina, kao i on. Bio mi je najbolji prijatelj, ali sasvim slučajno moj otac je dobio posao u drugoj državi, daleko od Bonga i njegove porodice. I šta sam drugo mogla uraditi? Morala sam otići sa porodicom, ionako me ne bi pustili da sama živim kilometrima daleko od njih. Rastanak je bio bolan za mene, ali barem se nadam da nije bio za Bonga. Kako mi je njegova majka rekla da postoji mogućnost da premine, ja u to nisam verovala. Ubeđivala sam sebe godinama posle da je ozdravio (iako ne znam od čega je bolovao), da ide u školu, ima devojku, da je zaljubljen, srećan... Nisam ga ni nazvala, jer kako sam bila mala nisam mu zatražila broj. Tada je to bilo čudno, zatražiti broj od nekog dečaka, jer bi sledećeg dana svi u školi mislili da sam zaljubljena u njega. Ali eto, moja najveća briga bila je šta će neko misliti o meni, umesto da se pobrinem za najboljeg druga.
Godine su prolazile i ubrzo sam prestala razmišljati o njemu. Nisam znala gde je on sada, da li je živ ili ne, a i kako bih? Strah od toga da bih ga izgubila nakon nekoliko dana da sam ostala, da se nismo preselili, bio je prevelik. Nisam želela da saznam da li je to poslednji put da ga vidim ili ne.
Ali eto, nakon više od 30 godina, u kafiću sam naletela na jednog veoma lepog i zgodnog čoveka. Nisam mu primetila ni burmu na prstu, znači bio je savršen. Započeli smo razgovor, i naši osmesi su upućivali na nešto više. Nešto malo kasnije pridružio nam se njegov drug kojeg je čekao. I da, taj njegov drug se zvao Bongo. Zapravo, tako ga je Džek (čovek sa kojim sam pričala) oslovio kada je ušao u kafić. Srce mi je tog trenutka stalo, nisam znala šta da mislim, a osećala sam kako gorim iznutra. Sve se desilo prebrzo. Poskočila sam i čvrsto zagrlila tog Bonga. Da, oni su me gledali čudno. A on me je upitao: 'Izvini, ali znamo se mi?'
Kako me nije prepoznao? Bila sam zbunjena... 'Pa bili smo najbolji prijatelji u detinjstvu, zar se ne sećaš? To sam ja, Maja.' Razmišljao je.. zatim rekao: 'Žao mi je, ali mislim da te ne poznajem.'
I ne... to nije bio Bongo, to je bio neki drugi čovek kojemu je to bilo pravo ime, a ne nadimak. Odlučila sam da kad dođem kući odmah nađem u imeniku Bongovu porodicu i nazovem ih. To sam i uradila. I zamislite, rekli su mi da je živ i srećno oženjen i da su upravo tog trenutka njegova deca bili tamo.
Znači, on ima porodicu i savršeno je srećan, a ja sam još uvek sama, ne mogu reći da sam nesrećna. Samo znam da meni sada vreme ističe, polako... Želim da budem kao on, da ne gubim ni jedan trenutak svog života. Kada nađem nekog s kim se savršeno razumem, ne smem dopustiti da mi ode. Možda pozovem onog Džeka, možda... ako mi se još uvek želi javiti.

понедељак, 03. јануар 2011.

Život nije bajka

Teško je reći da sam poznavala jednu osobu sa porodičnim problemima, poznavala sam ih više. Ali njihove priče bile su slične, gotovo pa iste. Slušala sam ih, pažljivo, svaku reč upijala poput običnog sunđera. Razumela sam ih, njima je bila najpotrebnija podrška, ohrabrenje. Mnogi ne shvataju njihov život, mnogi ni ne žele da shvate. Jer njihovi životi su bolji, srećniji, ne žele da slušaju tužne priče, ne žele da čuju istinu nekih ljudi.
Životi su jedinstveni i svako vodi svoju bitku. Teško jeste, ali drugog izlaza nema. Dan za danom se trudiš da bude bolje, penješ se sve više i više, trudiš se da stigneš do vrha. Koliko još suza i bola ćemo proživeti, ne znamo. O tome ne treba ni da razmišljamo, samo da živimo.
Učili su nas da čitamo bajke. Kad smo bili mali, mislili smo da je život jedna od njih. Naučili su nas pogrešno.

"Borim se. Loše mi je i drhtim, ali borim se. Doći će vreme kad ću moći da odem, još samo par godina... Samo da izdržim. Teško je slušati viku i uvrede, pretnje i molbe, a ne plakati. Teško je biti u istoj proistoriji sa tim ljudima koji nemaju granica. Oni ne znaju da stanu, ne znaju kada je dosta, samo nastavljaju i povređuju sebi najmilije, nesvesno. Kako da ne plačem? Kako? Kad potoci suza klize sami niz obraze, ne mogu da se obuzdam, ne mogu da se smirim. Mnogi ne znaju kako je to kad se roditelji svađaju već godinama... zapravo, od mog rođenja pamtim svađe. Od malih nogu sam bežala sa mamom od oca, bojale smo se. Ali nakon par dana se vraćale, život se nastavljao. Za par meseci sve se ponavljalo, a ja sam trebala samo da izdržim. Nadala sam se boljem, nadala sam se da će mi se otac promeniti, da više neću čuti buku u kući. Ali naravno, moje molitve nisu uslišene. A i kako bi? Kako da moj otac promeni svoju ćud? Nema načina, a ja se i dalje nadam. Zamišljam svoju budućnost... tako je savršena, tako daleko od njih. Tada ću živeti svoj život i sve će biti lepše."

субота, 01. јануар 2011.

Valcer

Bila je hladna decembarska noć. Sve je bilo tako belo, tako nežno na dodir. Taj sneg... te pahuljice topile se na dlanovima, ti vetrovi dodirivali joj lice. Devojka, ime joj je Meri, od uzbuđenja nije primetila lepotu zime. Pravu lepotu, kad je sve belo i zavejano, a nema leda da se poklizneš. Ona je samo mislila na dečka kojeg će upoznati, sa kojim je svoje misli delila mesecima. Ali to su bile samo poruke, sada je došao trenutak i da se susretnu.
Nije znala šta je očekuje, niti kako on izgleda. Dogovorili su se da to bude iznenađenje, da kada se sretnu pokraj reke sve tajne otključaju svoja vrata.
Polako su prolazili minuti, dečko (Tom) je kasnio. Ona ga je čekala sve dok se nije pojavio. Ali trenutak kad je došao, ta sekunda kad se pojavio izgledala je magično. Ona s jedne, on sa druge strane klupe, blaga svetlost ih obasjava, a sneg se vijori oko njihovih tela. Meri i Tom to nisu primetili, nisu primetili tu čar te noći, samo su se gledali i gledali.... i gledali. Nisu znali šta da progovore, ali pogledi su dovoljno rekli. Meri je tog trenutka znala da se nije pokajala što je pristala da se nađu, jer dečko nije izgledao kao nekakav huligan, već sasvim pristojno. U sebi je morala priznati da je Tom prelep. Svetlo smeđa kosa, pomalo duža, mu je okvirivala lice... to lice na izgled veoma nežno. Osmeh mu je titnjao na usnama. Njegove misli bile su potpuno iste kao njene. Kao jedna duša u dva tela. Satima su mogli da se dopisuju, a da ni ne pomisle da prekinu. Sada je bilo potrebno da nastave taj dugi razgovor. Samo, pomalo im je bilo teško da progovore, srca su prebrzo kucala, ruke su blago drhtale.
"Hladno ti je?" - Najzad ju je Tom upitao. "Želiš li da odemo do kafića da se ugreješ?"
"Nema veze.... Želim da ostanemo napolju" - tiho mu je odgovorila "lepše je."
Prošao je još jedan trenutak tišine, ali ubrzo su njihovi zvonki glasovi parali tu tišinu koja ih je okruživala.
"Čudno je..." - krenula je Meri.
"Šta? Šta je čudno?" - osvrtao se Tom, ne znajući na šta je mislila.
"Čudno je to što se tek sada upoznajemo.... A još čudnije što se nisam razočarala ni jedne sekunde kad sam te malopre videla."
Tiho se nasmejao, ali ona ga je samo bledo pogledala: "Šta je smešno?"
Za trenutak se pretvarao kao da razmišlja o njenom pitanju, kao da nije znao šta da odgovori.
"Znaš li šta sam pomislio kad smo se sreli, dok smo se onako u tišini gledali?"
"Ne..." - i dalje je tiho govorila. Taj njen šapat bio je tako mio i nevin. Tom je bio uveren da bi zvučala poput slavuja kad bi zapevala. Nastavila je: "...reci mi."
"Da sam zaista srećan što sam našao tako dobru prijateljicu, da ti se mogu obratiti ako mi bude loše ikada, da prvi put nekome zapravo verujem."
Meri se tada zavrtelo u glavi, posustala je. 'Prijateljica..' ta reč zvuči pogrešno.
"I meni je veoma drago što sam te upoznala..." - Bila je sve tiša, snaga ju je polako ostavljala.
"Požuri," - reče joj Tom, "želim nešto da ti pokažem."
Penjali su uz neko brdo, nije znala kuda idu, jer magla je bila pregusta. Ali pustila je da je on vodi držeći je za ruku. 'Samo smo prijatelji...' ni sama nije znala otkud joj takve misli lete po glavi.
"Sad zažmuri, i samo mi veruj" - čulo se uzbuđenje u njegovim rečima.
"Ionako ništa ne vidim od magle, ali evo.... zažmurila sam."
Još minut-dva ju je vodio, a onda su stali.
"E pa ovo ćeš moći da vidiš. Otvori oči."
U prvi mah iznenadila se svetlošću koja je dopirala do njih, a još više melodijom koja je dopirala do njih. "Valcer..."
Stajala je na visoku na brdu, pogled joj je pratio ono što se pomeralo u vodi. Ubrzo je shvatila da je to običan brodić, pun ljudi koji su plesali. A svetlost je dopirala iz kafića tamo dole ispod njih.
"Želiš li da zaplešemo?" - upitao ju je, i pre nego što mu je odgovorila, već su plesali.
Tlo je bilo ravno, nije se bojala da će se sapleti i pasti. Noć je postajala sve lepša svakog minuta.
"Sviđaš mi se..." - čula je Tomove reči. Osmeh joj je zaigrao na usnama, sad je bio red na njega da se začudi zašto se nasmejala, ali nije je ništa zapitao. Samo je pustio da muzika obavi svoj posao, i da se ples nastavi.
"Znam."