петак, 31. децембар 2010.

I evo tu je... ta 2011. godina :)


Mnogo toga mi se izdešavalo ove 2010. godine, mnogo toga dobrog i lošeg. Ali sad kad razmislim, ne bih ništa menjala, sve je išlo onim putem koji Sudbina tka. Zbog svih onih stvari kad mi je suza potekla niz lice, sad ne žalim.. ni za čim. Sve je upravo onako kako treba da bude.
I ma koliko ja mrzela zimu, hladnoću, bljuzgavicu, taj osećaj kao da ću se svakog trena naći na ledu i povrediti, volim praznike! Ah, kad se iznese sva ona hrana na sto, pa lepo sa porodicom i prijateljima pričam, uživam. Retko kad smo svi tako na okupu.
I eto sutra već započinje novi dan u sasvim novoj i nepoznatoj godini.
Ja vam želim, pre svega, lep provod večeras! Igrajte, družite se, zaljubite se, UŽIVAJTE! A od sutra se nadam da će vam započeti godina puna smeha, radosti, veselja, zdravlja, uspeha. Pokušajte da učinite ono što niste uspeli ove godine, nemojte odustati! I ne bojite se ljubavi i nemojte je tražiti. Potražiće vas ona sama kad joj bude bilo vreme, ali tada uhvatite je čvrsto za ruku i ne puštajte. Ne dopustite da vam ode još jedna prilika za lepši i bolji život.
JOŠ JEDNOM VAM ŽELIM... SREĆNU NOVU GODINU!!!

уторак, 28. децембар 2010.

Ona voli, ona se nada, u njoj ima snage

Ne znam ko je.. Ne znam joj ni ime. Nije ni važno. Jedino što znam je da je bila izuzetno hrabra žena, njena nada pružila joj je miran san. Ona mi je ovu priču pričala, ona mi je pokazala pravi put. Ne bojim se, nisam uplašeno dete kao nekada. Sada je sve drugačije. Ovo je njena priča.

95 mi je godina. Lice smežurano, ruke drhte. Sklopljenih očiju slušam jecaje moje porodice. Leže oko mog kreveta. Čujem unuku kako plače. Mlada je, nema svega ni sedam godina, a već tuguje. Prerano je za nju da pati. Puštam suzu, a ona klizi polako niz moje umorno lice.
"Mama...Mama, baka plače!" Čujem je kako govori. Otvaram polako ove teške kapke, a krhkim pogledom prelećem preko sobe. Ćerka mi stoji pokraj prozora, gleda u beskrajno plavetnilo mora i neba. Spajaju se kod jedne linije čineći celinu, ta granica je jedva okom vidljiva. Ali ne znam u šta ona gleda. Vidim joj samo delić oka, pomalo praznog izgleda. O čemu li razmišlja? Zatim se polako okreće i gleda me pravo u oči. Govori: 
"Nije ti vreme..." tiho, ali s puno emocija.
"Znam, ne napuštam vas ja još." uzvraćam joj. I dalje imam snage, i dalje se borim. Sve dok u meni postoji barem mala iskra nada, ima šanse da živim. "Pomozite mi da ustanem." 
"Ne majko, slaba si." čujem ćerku kako mi odgovara.
"A da mi je to poslednja želja, da li bi mi učinila?" Znam da će pristati nakon ovih reči. Znam koliko je boli, ali i dalje želi mene da uteši, znam da mi želi samo najbolje, kao što i ja želim najbolje za nju.
Ona i njen muž me polako hvataju pod ruku, pomažu mi da se ispravim. Osećam slabost svojih nogu, ali ne posustajem. "Odvedite me do prozora." I dalje osećam snagu njihovih ruku na meni. Želim im reći da me puste, bar na sekund, ali znam da ne mogu stajati.
Gledam u plažu, tako je mirna, more isto tako tiho. Nema ljudi, nema ptica, nema nikoga. A tamo, na horizontu, plovi brod. Iz ove daljine vidim mu obrise. Istina, sve mi je pomalo mutno. Tokom godina vid mi je oslabio. Ali taj brod, taj brod me vodi u prošlost. Uspomene mi kucaju na vrata. Slika postaje čistija, sećanja lepša.
Na brodu sam, putujem sama. U rukama držim fotoaparat i katkad, s vremena na vreme, ga podižem i uslikavam ove predivne pejzaže, delfine koji iskaču iz vode, a ponekad i ove ljude koji me okružuju. Paluba je puna, sa svih strana čujem glasove, a jedan mladić mi prilazi. Lep je, koliko vidim, a osmeh mu titnja na usnama. Polako shvatam da žeznem za tim osmehom, a još ga ni ne znam. 
Prošlo je par minuta, a već me je svojim šarmom osvojio. Ime mu je Džon. Visokog stasa, slatkorečiv, prelepog osmeha. Odmah su zaigrale varnice između nama. Dugo smo razgovarali, šalili se, dan za danom se šetali po brodu. Katkad sam osetila njegovu ruku da me dodiruje, kao sasvim slučajno. Ali uskoro je sve to preraslo u nešto više. Ljudi oko nas su nam se blago smešili, znam da su i oni videli kako se osećamo. Sve je bilo kao u bajci, šta više mogu reći? Ovakvu povezanost nisam bila osetila ni nakon venčanja sa mojim budućim mužem... niko nije bio kao Džon. Kao što sam sad rekla, možete pretpostaviti da smo se on i ja razdvojili. Pa, tako je i bilo. Došao je kraj mog putovanja, došlo je vreme da napustim brod...i njega. Nisam želela, ali nisam imala drugih mogućnosti. Ni on nije mogao poći sa mnom, morao je nastaviti. Nisam ga više nikad videla, ali sam se s vremena na vreme potajno nadala da će doći. Evo i sada se nadam dok mi se u očima vraćaju obrisi mora. Sad je oko mene porodica, njih volim, ali njemu se nadam. Nisam nikome rekla da razmišljam o njemu, smatrali bi da sam neverna svom pokojnom mužu. Tako je to kod nas. Ni na koga drugog ne smeš ni da pomisliš. Ali sve dok je tajna, u redu je.
"Vratite me u krevet, da se odmorim još malo." Čujem svoj glas, i sama pomalo iznenađena. Šta mi je? Pa želim još da gledam ovaj prelep prizor sa druge strane prozora...

'Eh, da mi je samo da još jednom vidim taj osmeh, tu iskru u očima, te varnice među nama' - to je bilo poslednje što mi je rekla, to je bio kraj njene priče. Evo prošle su dve godine, a i dalje znam da je živa, i dalje znam da se nada i da joj je to jedini izvor snage. Možda... Možda ako uspem da pronađem tog Džona, možda joj ga dovedem da se sretnu po poslednji put, samo se nadam da će biti vremena.

недеља, 26. децембар 2010.

Životna trka

Svako ima svoj san. Svaka devojčica sanja da postane princeza, a svaki dečak da bude heroj. Odrasli žele da im život bude lakši, lepši, da im porodica bude zdrava, da je godina puna ljubavi. Uglavnom, svi sanjaju. Svačiji snovi su pomalo drugačiji. Život nas uči da se neke naše želje ostvaruju, a neke ne. Na nama je da se potrudimo da kreiramo našu sudbinu, na nama je da pletemo konce životnom tkanju. Kako bi sve bilo lepo kada bismo mogli sedeti kod kuće i samo dočekati na pragu našu sreću, naše snove, sve bi bilo kao u bajci. Ali životni putevi su čudni, moramo se izboriti da ostvarimo nešto. Jednom rečju: trka. Da, život je trka u kojoj mnogi polome nogu padajući, izgube nadu ne ustajući. Samo hrabri nastavljaju, ma koliko prepreka taj put imao. Sve je u nama, u našim mislima i razmišljanjima. Znam da je potrebna snaga i istrajnost, ali to polako stičemo dan za danom, nakon svake osvojene bitke. Mnogi kažu da bitka nije isto što i rat. Slažem se... Jer rat je celokupan život, a bitke su samo delovi njega. Ne znači ako je jedna izgubljena da u drugoj nećemo pobediti, da nećemo srušiti i najveći zid. Budimo ubeđeni da nam želje neće same navratiti u goste, moramo ih pozvati prvo.
Oluja ne može da me sruši, neće me vetar odgurnuti u suprotan pravac, još uvek imam snage. Sva deca istog dana rođena, zajedno su započela ovu nemilosrdnu trku. Jedan do drugog stiskali se i išli dalje. Polako, poneki se umoriše te stadoše ili usporiše, da za sekund ili dva dođu do daha. Dan za danom, u toj trci se stvarala kolona. Jedan za drugim polako su trčali. Za svaki poljubac koji smo primili, za svaki zagrljaj, neko bi ubrzao i prešao onog ispred sebe. Za svaku suzu i bol, neko bi usporio. I dalje je postojalo kamenje na putu. Neki su se povređivali, neki vešto preskakali, ali niko na kraju ne izađe bez ijedne povrede, bez ijednog ožiljka i modrice.
Oni stariji putnici su nam dobacivali granje, rušili drveće, kopali duboke kanale, samo da bismo negde posrnuli, pali, izgubili u trci. Svako želi da bude pobednik, svako želi da ostvari svoj san, a svi smo mi putnici. Putnici... da... nas kiše dodiruju, vetrovi miluju lice, sneg nas grli i polako oduzima svu toplotu našeg tela.
Teško je uspeti.... teško je ostati svoj dok prolaziš pored hiljade ljudi svakog dana.... teško je voleti a tu ljubav ne izgubiti.
Da, život je veoma težak i surov, ali opet se njemu vraćamo. Opet živimo, sanjamo, volimo, gubimo, patimo... I opet sreća, bol, radost, tuga.. dolaze. I opet sve ispočetka.

четвртак, 23. децембар 2010.

Budi srećan, kad bar ja nisam... :)

Nije lako pobediti tugu, kad srce plače i doziva ljubav. A u prvi mah sve se čini tako nestvarno, kao da je sve samo neka šala. Misliš: 'Ovo se ne dešava, on se samo šali'. Nije tako, jer posle ovoga svemu dolazi kraj. Ko zna kada ćeš ga sledeći put videti, slučajno u prolazu dodirnuti mu ruku?
Nije toliko teško izgubiti dečka kojeg voliš koliko najboljeg prijatelja, a još pri tom za njega gajiš tajne simpatije. Prijatelji ne bi trebali da idu, njima je mesto tu, pokraj nas. Ali kad napraviš jednu grešku, ma koliko ona velika ili mala bila, i ako ta greška povredi drugu osobu, svemu dolazi kraj. Prijatelji ne ostaju zauvek uz nas, sada shvatam. Ali teško je... Teško je gledati tragove po snegu i njegova okrenuta leđa, znajući da se neće vratiti. I šta da mislim? Sada, kada se sve završava, koja misao da mi se pojavi u glavi?
Nije dobro voleti ako se bojiš razočarenja, bojiš rastanka. Ljubav je samo za hrabre.... Oni znaju da vole i da se u isto vreme raduju vremenu koje im sudbina pruža, a kada dođe rastanak, da ga mirno prihvate kao da je to još samo jedan trenutak njihovog života. Pomiriti se sa istinom, to je sve što je potrebno... ali ja to ne umem, nikad nisam ni mogla. 'Nemoj nikog da voliš previše, jer tada izazivaš sudbinu da ti tu voljenu osobu oduzme, nekad povremeno, nekad zauvek.' govorila mi je baka. Posle svih ovih godina, ja i dalje pamtim te njene reči. Pogotovo sada, kada shvatam da su istinite, razmišljam zašto je ranije nisam poslušala. Zašto sam čitavo detinjstvo provela beskrajno voleći svaku osobu koja mi dođe u život? Zašto su me sve te osobe napustile? Ljudi nesvesno otkrivaju naše najdublje misli, ne razmišljaju o njima, već spontano odluče da se udalje.
Koliko puta sam samo govorila kako mi je život težak.... Dok sam bila dete - kako su domaći zadaci preteški, kako ne volim školu, kako želim da imam više vremena.... Kasnije, kad sam bila starija razmišljala sam samo o momcima koji su prolazili pored mene, ponekad se žalila na školu i ocene.... Ali sada kasno je da razmišljam o prošlosti, jer ona je bila daleko srećnija. Svi oni problemi sada mi se čine kao da su sitnica, jer tada sam imala Njega pored sebe. On, kao najbolji prijatelj, me je bodrio na svim takmičenjima, terao me da nastavim da se borim sa problemima, govorio da ne odustanem. Eto, On je bio nešto najbolje u mom detinjstvu, a sada kada je otišao shvatam koliko mi je značio.... previše... Da, previše je značio, previše boli... I znam da se uzalud nadam njegovom povratku, znam da i ako se vrati da ništa neće biti kao pre. Ali nada je čudo... Nada nas tera da nastavimo dalje, daje nam snagu.
Ne znam da li me je voleo, ali nadam se da jeste. Želim samo da znam da je razlog odlaska samo za naše dobro. Volela bih... kad bih bar znala da je On u redu i da je srećan. To je sve što mi treba.

среда, 22. децембар 2010.

U avionu za Pariz

            Žustro brišem vlagu sa prozora, ne želim da bude zamagljen, hoću da vidim lepotu najromantičnijeg grada. Pariz. Visoko smo, a trebalo bi da sletimo. Vreme mi pruža još samo par minuta ovog iznenađujuće predivnog pogleda. Sve mi se činilo tako malo, ali beskrajno lepim. Nije ni čudo što ljudi smatraju ovaj grad najlepšim na svetu.
            Sad kad razmislim, jedva čekam da sletimo. Jutro je i imaćemo ceo dan da posetimo brojne muzeje, likovne galerije, i još mnogo toga, ali toranj je najvažniji. Ne mogu opisati koliko me umetnost zanima. Oduvek sam volela da crtam, govorili su mi da imam talenta, ali ne razmišljam da mi to bude budućnost. Slikanje je samo jedan od načina koji će me uvek smiriti, usporiti otkucaje srca, to će biti moj odmor.
            Za ruku me drži majka, ta prelepa žena koja me svojim čvrstim stiskom čini sigurnom.
            Sačekaj još minut-dva. Slećemo.”
            Tačno je znala kako se osećam, kako sam suviše uzbuđena, kako mi telo lagano podrhtava. Prvi put letim avionom, prvi put posmatram ljude iz visine. Ne bojim se, samo sam previše radoznala, previše nestrpljiva.
            Odjednom sam se počela osećati čudno, nije mi bilo dobro, a nisam znala razlog. Sekundu za sekundom bilo mi je sve lošije.
            „Mama...“ – Tiho sam progovorila: „Mama... Ne osećam se baš najbolje.“
            Očekivala sam da će mi dodirnuti lice da vidi da li imam povišenu temperaturu, odvesti do kupatila da se umijem, ali ništa od toga nije uradila. Samo me je još čvršće stisla za ruku i rekla:
            „Ne brini se. Biće sve u redu kad sletimo.“
            Taj anđeoski glas me je ohrabrio. Morala sam joj dokazati da imam snage, da joj verujem. Poverenje je sve što mi je ona uvek tražila. Istina je, da nikad nisam bila u ovoj situaciji, ali znala sam da joj moram pokazati da imam hrabrosti da se suprostavim ovom bolu koji mi pritiska stomak. Zažmurila sam i polako brojala do 10. Pre nego što sam otvorila oči sve je prestalo. 'Zar visimo u vazduhu?' to je bilo prvo što sam pomislila. Tek sad sam bila uplašena, bojala sam se da provirim kroz prozor, žustro sam slonila pogled. Buka je preplavila avion, ljudi su brzo ustajali, uzimali svoje stvari, postajali su sve glasniji i glasniji dok se to sve nije pretvorilo u buku koja mi je parala uši. Suze su već počele da mi klize niz obraze, povukla sam tatu za jedan a Eda za drugi rukav i povikala:
            „Ne želim da umrem!“ – Sve jače i jače sam plakala, ali u njihovim očima nije se odavala briga i tuga. – „Zašto ne plačete? Zar se ne bojite?“
            Osvrnula sam se da pogledam gde je mama, ali nje nije bilo. Vrtela sam se u krug kao pas kad lovi svoj rep. Bilo mi je sve gore i gore.
            „Gde je mama?“
            „Šta se desilo?“
            „Zašto me tako gledate?“
            „Zar vas uopšte nije strah?“
            „Zašto...“ – Nisam ni dovršila rečenicu a oni su se počeli smejati. Stajala sam zbunjeno gledajući ih.
            „Što se smejete?“ – Veoma tiho sam ih upitala. Zapravo, prvo nisam ni bila sigurna da su me čuli, a ja nisam imala snage da ih glasnije pitam. Tada me je Ed zagrlio i podsmešljivim glasom šapnuo: „Pogledaj kroz prozor.“
            Okrenula sam se i približila lice prozoru. Bili smo sleteli. Sad je sve delovalo tako ogromno, a oni ljudi, za koje sam malopre mislila da ih mogu jednim korakom pregaziti, bili su već od mene. Kakav je ovo surov svet? Zar ne postoji ni jedno mesto gde su ljudi manji od mene?
            „Hajde. Idemo.“ – Nečija ruka me uhvatila za rame i blago povukla. Ubrzo sam shvatila da je to bila mama. Nisam želela da joj spominjem šta se desilo pre par minuta, ali su zato tata i Ed celim putem do hotela u kojem ćemo odsesti prepričavali, i nisu mogli izostaviti ni jedan detalj. I posle četvrtog puta ponavljanja, mama se smejala. Osećala sam se nelagodno. Neprijatno je... kada te drugi ogovaraju. Ni za trenutak nisu pomislili na to koliko sam bila uplašena. Ne. To je sve sada postala šala koju verujem da niko neće zaboraviti. Znam da će ispričati i celoj rodbini, mojim omiljenim tetkama, bakama i dedama, i znam da će se svi slatko nasmejati. Zatim će ponavljati priču još par puta, kao i sada, a nikad im neće dosaditi.
            Radovala sam se jedino hotelu. Mama mi je pre polaska bila pokazala slike u onoj knjižici za koju sam kasnije saznala da se naziva: brošura. Sve je izgledalo prelepo na slikama, kao da sam upravo zakoračila u neku bajku. Samo... i to radovanje je brzo splasnulo, jer hotel i nije izgledao kao iz brošure. Kreveti nisu bili onako savršeno spremljeni, ni onako veliki. Orman je bio polupan na ćoškovima, ogledalo isprljano, stolice i sto rasklimatani, a fotelja me je najviše razočarala. Na slikama je izgledal akao kraljevska stolica, onako sva udobna, mekana, nekako ogromna. A u ovu, čim sam sela - ja propala. Nisam bila jedina koja je sa izrazom negodovanja na licu posmatrala naš apartman, ali mama i tata su se brzo pribrali i počeli da raspremaju. Ed je otišao do telefona u hodniku i pozvao baku i dedu, dugo su pričali. Želela sam i ja da čujem njihov glas, počela sam mu otimati slušalicu iz ruku. Tada se iz sobe začuo tatin glas:
            „Pozdravite se i prekinite. Pozivi su veoma skupi.“
            I pre nego što sam stigla da kažem jedno obično 'Zdravo.' Ed je poklopio slušalicu.
            „Izvini...“ – promrmljao je.
            Sve je super da bolje ne može biti...
            Kada smo polazili od kuće, imala sam utisak da će nam biti predivno ovde, ali od one, da nazovem 'nezgode', u avionu, moje nade su počele da blede. Ne, ovo neće biti najbolje letovanje do sada. Čak, postoje i šanse da bude najgore.


(odlomak) 

уторак, 21. децембар 2010.

Rov smrti

Nije se bojao. Pomirio se sa sudbinom. Nije mu bilo spasa. Hrabro je iščekivao svoju smrt. Datum je već bio određen. Bolovao je od leukemije. Tužno je to kada ti vreme odbroji poslednje sate... minute... Dečak, ne stariji od dvanaest godina, veselom igrom sa braćom, je dočekao svoj večiti san. Sudbina će mu oduzeti detinjstvo, porodicu, prijatelje, znao je on to. Igrao se od jutra do mraka, crtao pevao. Zapravo, sve je radio, samo... nije se bojao. Uspravnog hoda, koračao je prema mraku, prema provaliji bez kraja. Iskra, sjaj u njegovim očima, polako je nestajala. Za njegova života,poput vatre što gori, pucketala je u ognjištu njegovih očiju, ta mala iskra. Ali sada se ugasila, nema vazduha. Ponoć je. Svi su usnuli, spremni da se sledećeg jutra probude, i započnu novi dan, ali jedne oči se više neće otvoriti. Te oči izgubiše sjaj, nadu je progutao večiti san. Telo je ostalo nepokretno na krevetu, duša se vinula u visinu. Jutro će ubrzo doći. Shvatiće svi da je došlo vreme koje je oduzelo sina, brata, prijatelja... Bez oproštaja ga je odnelo u neki sasvim novi svet. Taj dan ostaće u sećanju. Biće zapamćen kao dan plakanja. Povorka ljudi korača prema groblju. Nose krst i kovčeg sa dečakom do grobnice, do rova. Na spomenu je zapisano: "Dete, koje Sudbina nije volela. Dete, bez greha i ljutnje. Dete, nedužno odvučeno u smrt." Svi su plakali, molili su Boga da ga vrate. Sveštenik je pročitao molitvu i završio svoj govor rečima: "Prerano nas je ostavio, prerano je otišao...a da živeti još nije ni započeo."
(Istinita priča)

Poslednji poljubac

---Pozdrav svima, ovo je moj prvi post i nadam se da će vam se svideti. Ne zaboravite da kliknete ono 'Prati' dugmence u gornjem desnom ćošku (ispod slike) :D ---


Ulične svetiljke obasjavaju tamne ulice. Stojimo, nas dvoje, zagrljeni. Srce mi ubrzano kuca uvek kada sam u njegovoj blizini. Znam da i on čuje te nevine otkucaje. Očekujem poljubac. Polako približava njegove usne i spaja ih sa mojim. Osećam vrelinu njegovog daha. Hladna, jesenja noć je. Kapljice kiše slivaju nam se niz lice, ali nama ne smeta. On lagano miluje moje usne. Dlanovima me obrgrljuje, dodiruje mi kosu. Volim ga.... svim srcem. Svetla se polako gase, verovatno je struja nestala, samo za nas. Lepše je ovako. Mrkli mrak i jedino mi u njemu. Biće ovo poslednji poljubac, znam to. Sutra on odlazi u vojsku. Nećemo se dugo videti, možda čak nikada više. Poslednji poljubac, strastven, sa ljubavlju, se oprašta od mene. Moja ruka, željna da nastavi priču, da je završi, ne uspeva da opiše taj trenutak najbolje. Samo onaj ko zna kakav je poslednji, najiskreniji poljubac, može da me shvati. Toplina u duši, želja da se vreme bar na kratko zaustavi, da potraje poljubac još barem malo, srce to traži. Ono ne želi da se ovo završi, ono ne želi oproštaj, želi sledeći sastanak. Čežnja za ljubavlju nije dovoljna da nagovori vreme da zamrzne. Polako sve prestaje, poljubac, magija, svetla se pale. Ništa nije večno, nažalost, ali jedino mi preostaje sećanje.