недеља, 26. децембар 2010.

Životna trka

Svako ima svoj san. Svaka devojčica sanja da postane princeza, a svaki dečak da bude heroj. Odrasli žele da im život bude lakši, lepši, da im porodica bude zdrava, da je godina puna ljubavi. Uglavnom, svi sanjaju. Svačiji snovi su pomalo drugačiji. Život nas uči da se neke naše želje ostvaruju, a neke ne. Na nama je da se potrudimo da kreiramo našu sudbinu, na nama je da pletemo konce životnom tkanju. Kako bi sve bilo lepo kada bismo mogli sedeti kod kuće i samo dočekati na pragu našu sreću, naše snove, sve bi bilo kao u bajci. Ali životni putevi su čudni, moramo se izboriti da ostvarimo nešto. Jednom rečju: trka. Da, život je trka u kojoj mnogi polome nogu padajući, izgube nadu ne ustajući. Samo hrabri nastavljaju, ma koliko prepreka taj put imao. Sve je u nama, u našim mislima i razmišljanjima. Znam da je potrebna snaga i istrajnost, ali to polako stičemo dan za danom, nakon svake osvojene bitke. Mnogi kažu da bitka nije isto što i rat. Slažem se... Jer rat je celokupan život, a bitke su samo delovi njega. Ne znači ako je jedna izgubljena da u drugoj nećemo pobediti, da nećemo srušiti i najveći zid. Budimo ubeđeni da nam želje neće same navratiti u goste, moramo ih pozvati prvo.
Oluja ne može da me sruši, neće me vetar odgurnuti u suprotan pravac, još uvek imam snage. Sva deca istog dana rođena, zajedno su započela ovu nemilosrdnu trku. Jedan do drugog stiskali se i išli dalje. Polako, poneki se umoriše te stadoše ili usporiše, da za sekund ili dva dođu do daha. Dan za danom, u toj trci se stvarala kolona. Jedan za drugim polako su trčali. Za svaki poljubac koji smo primili, za svaki zagrljaj, neko bi ubrzao i prešao onog ispred sebe. Za svaku suzu i bol, neko bi usporio. I dalje je postojalo kamenje na putu. Neki su se povređivali, neki vešto preskakali, ali niko na kraju ne izađe bez ijedne povrede, bez ijednog ožiljka i modrice.
Oni stariji putnici su nam dobacivali granje, rušili drveće, kopali duboke kanale, samo da bismo negde posrnuli, pali, izgubili u trci. Svako želi da bude pobednik, svako želi da ostvari svoj san, a svi smo mi putnici. Putnici... da... nas kiše dodiruju, vetrovi miluju lice, sneg nas grli i polako oduzima svu toplotu našeg tela.
Teško je uspeti.... teško je ostati svoj dok prolaziš pored hiljade ljudi svakog dana.... teško je voleti a tu ljubav ne izgubiti.
Da, život je veoma težak i surov, ali opet se njemu vraćamo. Opet živimo, sanjamo, volimo, gubimo, patimo... I opet sreća, bol, radost, tuga.. dolaze. I opet sve ispočetka.

4 коментара:

  1. wowwwww odusevljena sam......:D

    ОдговориИзбриши
  2. Divno je!:) Hvala za komentar. Uzvracam pohvalama i pratim te!:)http://julietspen.blogspot.com/

    ОдговориИзбриши
  3. ovo me je mnogo pogodilo...:D...nzm kako uspevs..♥
    www.svatkitza.blogspot.com

    ОдговориИзбриши

Your lovely comments :)