среда, 22. децембар 2010.

U avionu za Pariz

            Žustro brišem vlagu sa prozora, ne želim da bude zamagljen, hoću da vidim lepotu najromantičnijeg grada. Pariz. Visoko smo, a trebalo bi da sletimo. Vreme mi pruža još samo par minuta ovog iznenađujuće predivnog pogleda. Sve mi se činilo tako malo, ali beskrajno lepim. Nije ni čudo što ljudi smatraju ovaj grad najlepšim na svetu.
            Sad kad razmislim, jedva čekam da sletimo. Jutro je i imaćemo ceo dan da posetimo brojne muzeje, likovne galerije, i još mnogo toga, ali toranj je najvažniji. Ne mogu opisati koliko me umetnost zanima. Oduvek sam volela da crtam, govorili su mi da imam talenta, ali ne razmišljam da mi to bude budućnost. Slikanje je samo jedan od načina koji će me uvek smiriti, usporiti otkucaje srca, to će biti moj odmor.
            Za ruku me drži majka, ta prelepa žena koja me svojim čvrstim stiskom čini sigurnom.
            Sačekaj još minut-dva. Slećemo.”
            Tačno je znala kako se osećam, kako sam suviše uzbuđena, kako mi telo lagano podrhtava. Prvi put letim avionom, prvi put posmatram ljude iz visine. Ne bojim se, samo sam previše radoznala, previše nestrpljiva.
            Odjednom sam se počela osećati čudno, nije mi bilo dobro, a nisam znala razlog. Sekundu za sekundom bilo mi je sve lošije.
            „Mama...“ – Tiho sam progovorila: „Mama... Ne osećam se baš najbolje.“
            Očekivala sam da će mi dodirnuti lice da vidi da li imam povišenu temperaturu, odvesti do kupatila da se umijem, ali ništa od toga nije uradila. Samo me je još čvršće stisla za ruku i rekla:
            „Ne brini se. Biće sve u redu kad sletimo.“
            Taj anđeoski glas me je ohrabrio. Morala sam joj dokazati da imam snage, da joj verujem. Poverenje je sve što mi je ona uvek tražila. Istina je, da nikad nisam bila u ovoj situaciji, ali znala sam da joj moram pokazati da imam hrabrosti da se suprostavim ovom bolu koji mi pritiska stomak. Zažmurila sam i polako brojala do 10. Pre nego što sam otvorila oči sve je prestalo. 'Zar visimo u vazduhu?' to je bilo prvo što sam pomislila. Tek sad sam bila uplašena, bojala sam se da provirim kroz prozor, žustro sam slonila pogled. Buka je preplavila avion, ljudi su brzo ustajali, uzimali svoje stvari, postajali su sve glasniji i glasniji dok se to sve nije pretvorilo u buku koja mi je parala uši. Suze su već počele da mi klize niz obraze, povukla sam tatu za jedan a Eda za drugi rukav i povikala:
            „Ne želim da umrem!“ – Sve jače i jače sam plakala, ali u njihovim očima nije se odavala briga i tuga. – „Zašto ne plačete? Zar se ne bojite?“
            Osvrnula sam se da pogledam gde je mama, ali nje nije bilo. Vrtela sam se u krug kao pas kad lovi svoj rep. Bilo mi je sve gore i gore.
            „Gde je mama?“
            „Šta se desilo?“
            „Zašto me tako gledate?“
            „Zar vas uopšte nije strah?“
            „Zašto...“ – Nisam ni dovršila rečenicu a oni su se počeli smejati. Stajala sam zbunjeno gledajući ih.
            „Što se smejete?“ – Veoma tiho sam ih upitala. Zapravo, prvo nisam ni bila sigurna da su me čuli, a ja nisam imala snage da ih glasnije pitam. Tada me je Ed zagrlio i podsmešljivim glasom šapnuo: „Pogledaj kroz prozor.“
            Okrenula sam se i približila lice prozoru. Bili smo sleteli. Sad je sve delovalo tako ogromno, a oni ljudi, za koje sam malopre mislila da ih mogu jednim korakom pregaziti, bili su već od mene. Kakav je ovo surov svet? Zar ne postoji ni jedno mesto gde su ljudi manji od mene?
            „Hajde. Idemo.“ – Nečija ruka me uhvatila za rame i blago povukla. Ubrzo sam shvatila da je to bila mama. Nisam želela da joj spominjem šta se desilo pre par minuta, ali su zato tata i Ed celim putem do hotela u kojem ćemo odsesti prepričavali, i nisu mogli izostaviti ni jedan detalj. I posle četvrtog puta ponavljanja, mama se smejala. Osećala sam se nelagodno. Neprijatno je... kada te drugi ogovaraju. Ni za trenutak nisu pomislili na to koliko sam bila uplašena. Ne. To je sve sada postala šala koju verujem da niko neće zaboraviti. Znam da će ispričati i celoj rodbini, mojim omiljenim tetkama, bakama i dedama, i znam da će se svi slatko nasmejati. Zatim će ponavljati priču još par puta, kao i sada, a nikad im neće dosaditi.
            Radovala sam se jedino hotelu. Mama mi je pre polaska bila pokazala slike u onoj knjižici za koju sam kasnije saznala da se naziva: brošura. Sve je izgledalo prelepo na slikama, kao da sam upravo zakoračila u neku bajku. Samo... i to radovanje je brzo splasnulo, jer hotel i nije izgledao kao iz brošure. Kreveti nisu bili onako savršeno spremljeni, ni onako veliki. Orman je bio polupan na ćoškovima, ogledalo isprljano, stolice i sto rasklimatani, a fotelja me je najviše razočarala. Na slikama je izgledal akao kraljevska stolica, onako sva udobna, mekana, nekako ogromna. A u ovu, čim sam sela - ja propala. Nisam bila jedina koja je sa izrazom negodovanja na licu posmatrala naš apartman, ali mama i tata su se brzo pribrali i počeli da raspremaju. Ed je otišao do telefona u hodniku i pozvao baku i dedu, dugo su pričali. Želela sam i ja da čujem njihov glas, počela sam mu otimati slušalicu iz ruku. Tada se iz sobe začuo tatin glas:
            „Pozdravite se i prekinite. Pozivi su veoma skupi.“
            I pre nego što sam stigla da kažem jedno obično 'Zdravo.' Ed je poklopio slušalicu.
            „Izvini...“ – promrmljao je.
            Sve je super da bolje ne može biti...
            Kada smo polazili od kuće, imala sam utisak da će nam biti predivno ovde, ali od one, da nazovem 'nezgode', u avionu, moje nade su počele da blede. Ne, ovo neće biti najbolje letovanje do sada. Čak, postoje i šanse da bude najgore.


(odlomak) 

3 коментара:

  1. super..
    volela bih da posetim pariz :)

    ОдговориИзбриши
  2. like like<3



    http://inablondeworld.blogspot.com/ stop by if you have time hopefully you will like it:)xx

    ОдговориИзбриши

Your lovely comments :)