уторак, 28. децембар 2010.

Ona voli, ona se nada, u njoj ima snage

Ne znam ko je.. Ne znam joj ni ime. Nije ni važno. Jedino što znam je da je bila izuzetno hrabra žena, njena nada pružila joj je miran san. Ona mi je ovu priču pričala, ona mi je pokazala pravi put. Ne bojim se, nisam uplašeno dete kao nekada. Sada je sve drugačije. Ovo je njena priča.

95 mi je godina. Lice smežurano, ruke drhte. Sklopljenih očiju slušam jecaje moje porodice. Leže oko mog kreveta. Čujem unuku kako plače. Mlada je, nema svega ni sedam godina, a već tuguje. Prerano je za nju da pati. Puštam suzu, a ona klizi polako niz moje umorno lice.
"Mama...Mama, baka plače!" Čujem je kako govori. Otvaram polako ove teške kapke, a krhkim pogledom prelećem preko sobe. Ćerka mi stoji pokraj prozora, gleda u beskrajno plavetnilo mora i neba. Spajaju se kod jedne linije čineći celinu, ta granica je jedva okom vidljiva. Ali ne znam u šta ona gleda. Vidim joj samo delić oka, pomalo praznog izgleda. O čemu li razmišlja? Zatim se polako okreće i gleda me pravo u oči. Govori: 
"Nije ti vreme..." tiho, ali s puno emocija.
"Znam, ne napuštam vas ja još." uzvraćam joj. I dalje imam snage, i dalje se borim. Sve dok u meni postoji barem mala iskra nada, ima šanse da živim. "Pomozite mi da ustanem." 
"Ne majko, slaba si." čujem ćerku kako mi odgovara.
"A da mi je to poslednja želja, da li bi mi učinila?" Znam da će pristati nakon ovih reči. Znam koliko je boli, ali i dalje želi mene da uteši, znam da mi želi samo najbolje, kao što i ja želim najbolje za nju.
Ona i njen muž me polako hvataju pod ruku, pomažu mi da se ispravim. Osećam slabost svojih nogu, ali ne posustajem. "Odvedite me do prozora." I dalje osećam snagu njihovih ruku na meni. Želim im reći da me puste, bar na sekund, ali znam da ne mogu stajati.
Gledam u plažu, tako je mirna, more isto tako tiho. Nema ljudi, nema ptica, nema nikoga. A tamo, na horizontu, plovi brod. Iz ove daljine vidim mu obrise. Istina, sve mi je pomalo mutno. Tokom godina vid mi je oslabio. Ali taj brod, taj brod me vodi u prošlost. Uspomene mi kucaju na vrata. Slika postaje čistija, sećanja lepša.
Na brodu sam, putujem sama. U rukama držim fotoaparat i katkad, s vremena na vreme, ga podižem i uslikavam ove predivne pejzaže, delfine koji iskaču iz vode, a ponekad i ove ljude koji me okružuju. Paluba je puna, sa svih strana čujem glasove, a jedan mladić mi prilazi. Lep je, koliko vidim, a osmeh mu titnja na usnama. Polako shvatam da žeznem za tim osmehom, a još ga ni ne znam. 
Prošlo je par minuta, a već me je svojim šarmom osvojio. Ime mu je Džon. Visokog stasa, slatkorečiv, prelepog osmeha. Odmah su zaigrale varnice između nama. Dugo smo razgovarali, šalili se, dan za danom se šetali po brodu. Katkad sam osetila njegovu ruku da me dodiruje, kao sasvim slučajno. Ali uskoro je sve to preraslo u nešto više. Ljudi oko nas su nam se blago smešili, znam da su i oni videli kako se osećamo. Sve je bilo kao u bajci, šta više mogu reći? Ovakvu povezanost nisam bila osetila ni nakon venčanja sa mojim budućim mužem... niko nije bio kao Džon. Kao što sam sad rekla, možete pretpostaviti da smo se on i ja razdvojili. Pa, tako je i bilo. Došao je kraj mog putovanja, došlo je vreme da napustim brod...i njega. Nisam želela, ali nisam imala drugih mogućnosti. Ni on nije mogao poći sa mnom, morao je nastaviti. Nisam ga više nikad videla, ali sam se s vremena na vreme potajno nadala da će doći. Evo i sada se nadam dok mi se u očima vraćaju obrisi mora. Sad je oko mene porodica, njih volim, ali njemu se nadam. Nisam nikome rekla da razmišljam o njemu, smatrali bi da sam neverna svom pokojnom mužu. Tako je to kod nas. Ni na koga drugog ne smeš ni da pomisliš. Ali sve dok je tajna, u redu je.
"Vratite me u krevet, da se odmorim još malo." Čujem svoj glas, i sama pomalo iznenađena. Šta mi je? Pa želim još da gledam ovaj prelep prizor sa druge strane prozora...

'Eh, da mi je samo da još jednom vidim taj osmeh, tu iskru u očima, te varnice među nama' - to je bilo poslednje što mi je rekla, to je bio kraj njene priče. Evo prošle su dve godine, a i dalje znam da je živa, i dalje znam da se nada i da joj je to jedini izvor snage. Možda... Možda ako uspem da pronađem tog Džona, možda joj ga dovedem da se sretnu po poslednji put, samo se nadam da će biti vremena.

4 коментара:

  1. lijepo, sentimentalno bas kao sto ljudi u starosti posenile. ne zvuci to lijepo, ali zaista se vrate u djetinjstvo i nanovo traze ljubav

    ОдговориИзбриши

Your lovely comments :)