понедељак, 17. октобар 2016.

Jesen



Bila je jesen, tako mila u svojoj hladnoći. Na korak od leta, a opet tako blizu proklete zime. Trg slobode preplavio je miris septembra, a prsti su se grejali prigrlivši čašu kuvanog vina. Sve je predstavljalo početak, iako je tako vešto umiralo u korak s danima koji su dolazili. Taj septembar je bio poput razglednice, one koja se šalje manje srećnima, a mi smo to znali. Držeći se za ruke, želeli smo da večno traje... taj trenutak, taj novi početak, sve. A znao sam da počeci nose posebnu draž u sebi, znao sam da mirišu najlepše i da, poput droge, prestaju polako, a ti želiš još. Tako se i navikneš i uzimaš još, želeći da ponoviš. Tako je prošla jesen, a ništa se nije ponovilo. Vetar je za sobom počeo da nosi melanholiju dok smo noćima ispijali toplu čokoladu u nerazmeštenom krevetu. Bila je tako lepa. Dovraga, čuj mene bila... I dalje se njena kosa razbarušeno igra po jastučnici kraj mog užarenog lica. I dalje tiho pevuši neku staru, njoj dobro poznatu pesmu i poigrava s mojim prstima. Tako sklupčana u mom zagrljaju mogla je da ostane večno. Ali septembar je mesec za brisanje prašine sa starih uspomena, i oboje smo to znali. Kao da je prvi prohladni povetarac rasklonio zavesu praha, stare slike počele bi da plešu čim sklopimo oči. A nama je bilo tako lepo budnima. U inat noćima naši prozori su bili osvetljeni, u inat životu nismo želeli da odmorimo. Plašila nas je pomisao na toplije dane i druge ljude, poznate strance, tuđe ruke i dodire. Zavučeni u naš mali kutak, ostavljali smo torbe neraspakovane, spremni za polazak pred prvi sneg. Oboje nestalni, nismo dopuštali da korenom obujmimo toplinu jednog kreveta i jednom pa zauvek ostanemo na istom mestu. To nismo bili mi, iako Bog zna koliko sam je zavoleo te noći kad je ogrnuta mojom košuljom kao dete igrala preda mnom, bez muzike, bez ikakvog ritma. Plesala je kao da je čitav karneval u njenoj glavi, kao da se svakog trenutka rađala nova kompozicija, a note prelivale jedna preko druge. Koliko je samo sijala te noći, a samo sam ja to video. U žaru zanosa nije ni primetila da ne skidam pogled s nje, da sam želeo u isto vreme da ne prestane, ali i da je privučem sebi u zagrljaj i podvučem pod topli pokrivač, da je poljubim u tu zlatnu kosu koja bi se samo na tren smirila. Ali nastavio sam samo da je gledam i upijam svaki njen pokret. Tog trenutka znao sam da bih, ma koliko otrcano zvučalo, skočio na svakog ko je dotakne, da bih bez razmišljanja primio metak za nju. Jer ona, ona se tada budila svakog jutra moja, isto toliko spremna da me upuca ako prestanem da budem samo njen. Bio sam, itekako. Sve noći te jeseni su to znale. Da je bar malo duže potrajala... da koferi nisu počeli zubac po zubac da se zatvaraju a ledeni vetar da ulazi kroz pukotine kraj prozora. Topao čaj više nije bio dovoljan da zagreje njene ruke, a trnci više nisu prolazili mojima kada bi me ona dodirnula. Znali smo da se bliži kraj i da će jednog jutra pismo pozdrava stajati na stočiću kraj kreveta. Otići ćemo oboje ne zategnuvši posteljinu, ostavićemo je da tako netaknuta zaboravlja svu strast i toplotu koju je upila. A bili smo tako blizu da pustimo koren.

петак, 15. август 2014.

Tebi

Ne kitim te vencem od poljskog cveća,
ne mećem gorde ruže u ruke tvoje,
ne beli se nevinost kojom želim da te ljubim,
ne slabi čežnja, ni bol što te nemam.

Treperi u zoru pesma prvih slavuja,
i tiho se čuje izvor kraj kolibe stare.
S kojim jatom doletećeš u život moj?
Oh, anđele, kako mi je mio taj pev tvoj.

Ne pružam ti sebe da me čuvaš i ne daš,
nisam kao devojče s lancem od bisera.
Dajem ti samo sebe da me voliš i diraš,
da me niko noćas iz tvoje postelje ne otera.

четвртак, 25. јул 2013.

Večnost za nas

U nemoj tmini
Otkucaji nejednaki
Ore se.
Tihi uzdisaji
Provlače se vešto.
Ni tišina nije više ono što je bila.
Dodiri nežni,
Poljupci isto.
Zagrljaji čvrsti,
Nema im kraja.
Ore se
Dve strasti
On, ja.
Mi.
Mrak se skupio
Oko nas,
Čežnja diše nam za vratom,
Otkucava
Onaj stari časovnik,
Broji nam sekunde,
Govori da dosta nam je.
Nije.
Nikad.
Još sekund.
Još dva.
Ma i cela večnost
Ne bi nama škodila.

субота, 29. јун 2013.

Žena sa mačkama



            Još jedan u nizu... rođendan. Kazaljke sklopiše se u novi dan, a ja sedim u ovoj, već iskidanoj i izgrebanoj (da, imam mačku... tj. mačke... da budemo precizni – njih šest), kožnoj fotelji, držim u ruci napola praznu čašu šampanjca i nazdravljam još jednoj mizernoj godini. Kažu da treba gledati na ovakvu čašu kao napola punu, ali molim vas, ko još to radi? Ovo je dvadeset i prvi vek, ko je još optimista u ovom pocrnelom svetu? Sve niču po ulicama nove zgrade, savršeno osvetljene, ali kao da je mračnije nego što je bilo u.. pa recimo, petnaestom veku. Tada kuće jesu bile skromnijeg izgleda, tada jesu sveće bile te koje su osvetljavale te mnogo manje prostore, ali opet... Kao da je bio veći dan nego što je sada. Dobro, trenutno ni nije dan. Mrkla noć. S vremena na vreme tišinu zapara škripa nekog automobila koje skreće na toj krivini kod provalije. Možda se, eventualno, začuje koji huk sove ili ’pesma’ zrikavaca. Sve pusto i, nekako... usamljeno.
            Ispijam još jedan gutljaj. Sladak ukus klizi niz grlo. Ah... Tradicija se nastavlja. Svake godine ovako. Sedim, pijem, uživam u prolećnom povetarcu, ponekad bacim pogled na telefon koji nikako da zazvoni. A i što bi zazvonio? Zar mene neko da se seti u to doba noći? Kasno je... Možda spava. A možda... možda, jednostavno, ne želi da se javi. A ni ja se ne bih javila na njegovom mestu, zašto bi onda on?
            Čaša ostaje prazna. Hvatam se za skoro praznu flašu. Usput rušim svetiljku, varnice igraju po podu. - Da, tako je, tako treba! Bravo Marija! ... Ostajem u potpunom mraku bez namere da ustanem i pokupim to staklo koje se rasulo u komadiće. Zašto bih? Ujutru ću svakako morati ustati zbog posla, zašto sad da ustajem? Nisam lenja, volim da radim, volim da učim, volim sve što mnogi ne vole. Ali sada... Sada je moja noć i ne planiram da se pomaknem sa ovog mesta.
            - O, pa zdravo Mimi. Dođi svojoj majci.. – dozivam biserno belu mačku, i ona, onako umiljato i poslušno, skače meni u krilo. Bar je ona tu za mene...
            - Gde su ti sestre? – Verovatno su izašle u noćni provod. Bar one imaju život...
            Patetično, znam... Samo očekujem dan kada će me nazivati Ženom sa mačkama. Ali ja, zaista, planiram da se zaljubim srećno i da po prvi put u životu BUDEM srećna. Dobro, možda sada malo preterujem. Imala sam srećno detinjstvo. Život u velikoj kući, veliko dvorište za igru, mnogo prijatelja, poznanika, odličan uspeh u školi, žurke, simpatije... I onda sve to prestaje u sedamnaestoj godini. Eh, te godine sam se nesrećno zaljubila. Ne dešava li se to svakoj devojci u tom dobu života? Samo... ja sam loše podnela tu ljubav. A sada? Sada čekam da me isti taj dečko od devetnaest godina, kome narednih dvadeset godina nisu stavile bore na lice, nazove. Hoće li? Hoće li se udostojiti bar da kaže ’Srećan rođendan, Miko’ i da onda spusti slušalicu? Možda ujutru, kada svane... možda ni tada.
           

Prkos sudbini



                Posmatrao sam je... Nije bilo teško učiti taj njen mali grč kod usana. Nervozna je bila. Cigareta je dogorevala u pepeljari, soba se punila dimom. Ustao sam da otvorim prozor.
                „Šta te muči?“ – Upitao sam uživajući u toplom letnjem povetarcu koji je osvežio prostoriju.
                „Zar je bitno?“ – Nije me ni pogledala. Glas joj je drhtao, pogled bio izgubljen.
                Uzdahnuo sam. „Naravno.“
                Oklevala je sekund, primetio sam to. Razmišljala je da li da izgovori to što joj je na mislima ili jednostavno da nastavi da ćuti. Osetio sam da blago drhtim shvatajući da ne želim baš da saznam u čemu je problem.
                „Ti me mučiš.“
                Hm... ne ’u čemu je problem’, već ’u kome je problem’.
                Pratio sam pogledom njenu mršavu ruku kako uzima elegantno cigaretu i stavlja je među usne. Duboko je uvukla dim, zatvorila oči i prepustila se slatkom nikotinu koji joj je milovao grlo.
                „Gotovo je. Nema više smisla provoditi ovako noći.“ – Rekla je.
                „Mislio sam da ti ne smeta? Očekivao sam... očekivao sam da ćemo ovoga puta bolje funkcionisati.“ – Stvarno sam to i mislio. Prošlog puta završili smo neslavno. Jednog dana jednostavno je otišla od mene, ne rekavši ni ’Zbogom’. Stajao sam na pločniku dok je kiša iritantno dodirivala svaki deo mene. Posmatrao sam je kako odlazi... Nije se ni okrenula. Odlučio sam da joj se više nikada ne javim, verujem da je i ona to isto nameravala. Prolazili su meseci. Je li sam živeo bolje bez nje? Jesam. Jesam li bio srećniji? Možda. Jesam li želeo da se ona vrati u moj život? Nisam bio siguran. Ali vratila se. Dobrovoljno. Nazvala me je te jedne junske noći i rekla mi: „Nemoj ništa da pričaš, ćuti, i saslušaj me.“ A onda je punih sat vremena pričala. O čemu? O svemu. O nama. O njoj. Oprostio sam joj. Nisam se dvoumio. Da se javila ranije, možda samo mesec dana ranije, sigurno ne bih ni saslušao njen govor do kraja, spustio bih slušalicu i odbijao naredne njene pozive. Ali eto, saslušao sam je, i shvatio da moram da pređem preko onoga što je bilo znajući da će mi naredni dani biti lepši ukoliko će ona biti u mom životu. Jesu li lepši sada? Hm... Prevario sam se. Nije mi prvi put da se prevarim. Loše je, očigledno, mnogo loše. Sada to i ja shvatam.
                „Planiraš opet da odeš, zar ne?“ – Upitao sam svestan da je u pravu.
                „Da.“
                To je bilo dovoljno za mene. Obukao sam se, pokupio sa stola paklu cigareta i upaljač, i izašao iz stana. Kako je savršen mesec... Njoj bi se svideo. Ubrzo su se vrata zgrade otvorila i ona je prošla pored mene.
                „Ni ovoga puta ni ’Zbogom’ za kraj?“
                „Žao mi je... Čujemo se u nekom narednom životu, Dragane.“
                Čudno mi je bilo to što je rekla, ali nisam nešto preterano razmišljao o tome. Još malo sam stajao tako naslonjen na hladan zid, a onda se vratio unutra. Nije bilo više njene četkice u kupatilu, njenog češlja na komodi, njenog parfema  na stolu kraj ormana, njene odeće u ormanu... Jedna polovina mene je opet otišla. Opet je trebalo ispuniti taj orman, staviti nešto novo na prazna mesta, ispuniti ormarić u kupatilu. Opet...
                I noć je prošla u čežnji za nečim što nije moglo da postoji, čemu je jednostavno sudbina prkosila.
                Jutro... Jutro je donelo nešto sasvim novo. Donelo je hladan vazduh, kišu, sivilo, telefonski poziv.
                Očekivao sam... očekivao sam da je od nje, da se možda predomislila. Bio sam blizu. Njena majka. „Zdravo, Dragane... Nina... Samo sam htela...“ – Začuo sam tihi jecaj. – „Ona je mrtva...“
                Stajao sam nepomičan sa slušalicom kraj uha još nekih deset minuta, pokušavajući da shvatim zašto, zbog čega, kako?! Veza se odavno bila prekinula, nakon što sam obavešten da je sahrana isplanirana da bude sutra. Crnilo. Tama. Smrt. Večni san. Drugi život... Na to je mislila, a ja nisam shvatio. Rekla je da se vidimo u drugom životu znajući da ćemo opet prkositi sudbini, znajući da, jednostavno, ne možemo jedno bez drugog. Rekla je... I otišla. Zauvek.
                Nisam osećao noge. A ni ruke. U glavi mi je bubnjalo. U meni je sve odzvanjalo. Odzvanjala je tuga, bol, nešto... nešto mnogo veliko. Otišla je. Neće se vratiti. Mogao sam da je sprečim. Mogao sam... Ali nisam. Zašto nisam?

уторак, 25. јун 2013.

Ni tu ni tamo

Skrivene želje, strasti, ljubav koja ume da zaseni. Sreća. Nesigurnost i kolebanje. Sve se to dobija u jednom paketu, u trenutku kad ni sami ne znamo jesmo li ili nismo spremni da nam bude uručen. Život je prava mustra, spletke su svuda oko nas, večite borbe između sreće i nesreće ubacuju i nas na bojno polje. Najbolje je biti u sredini, ni tu ni tamo. Par koraka ispred ili iza granice dva zla. Ne postoji apsolutno savršenstvo, ne postoji ni krajnja zloba i nesreća. Zapravo, možda i postoji, ali obično mi do tih krajnosti ne stižemo. Uvek smo ni tu ni tamo. Uvek smo ovde i onde. Sredina. Želje s jedne strane, stvarnost sa druge. Posegnemo li za jednim, izgubićemo drugo, izgubićemo ili sreću, ili ljubav ili sigurnost. I dok nam sudbina uručuje taj magični paket i čeka da ga otvorimo, mi se kolebamo. Šta li drugo da radimo? Nestaće sigurnost, potrebno je rizikovati, potrebno je prihvatiti ono što nam se nudi. Neki zauvek nose sa sobom taj paket ne otvorivši ga, nemajući smelosti da saznaju šta je ono što im je pripremljeno. Oni se ne bore i jednostavno ostaju prikovani za jedno mesto. Ni milimetar desno, ni milimetar levo. Baš tu, gde su sada.

петак, 22. март 2013.

Kritika

Okrenem se levo, naiđem na zid. Okrenem se desno, opet zid! Pogledam iza sebe - zid... Da krenem napred? Kako pored toliko kritika ljudi? Kako pored toliko njih koji će me sputati? Nije mi suđeno da uspem, ili se jednostavno ne borim dovoljno. Trebalo bi da me ne interesuju nebitna mišljenja nebitnih ljudi. Ali opet, kako da se ne obazirem na njih kad mi naviru non stop pred očima? Kako da sklonim pogled, ako su sa svih preostalih strana visoki bedemi? Nemam kuda. Ili ću ostati u toj maloj kocki, uz mogućnost da izađem i živim po pravilima drugih, ili ću pokušati da se borim, pa ko zna, možda i preživim rat.
Izražavanje svojih stavova je, očigledno, zabranjeno u današnje vreme. Razumem da je bilo zabranjeno pre, tj. da nije bilo prihvatano od strane celokupnog društva. Ali danas? Šta se dešava sa svetom? Zar smo još uvek toliko primitivni? Deluje kao i da nismo prešli dalje od faze homo sapiensa. Čudi me i da uopšte umemo da govorimo. Govor donekle i spašava situaciju. Osećam da bi po ceo dan i noć izbijale tuče, pa ko preživi - pričaće. Je li umemo da koristimo viljuške? Je li imamo struju da osvetlimo tamu, ili još uvek se grejemo na vatru? Šta se onda dešava sa svetom? Tonemo sve dublje. Je li nam je to cilj? Kuda ćemo za deset, dvadeset godina? Hoćemo li se i onda skrivati, jer ni tada nećemo imati hrabrosti da se suprotstavimo svetu, ili ću samo ja biti u toj situaciji? Hoću li uopšte dočekati zdrava i čitava te godine ako ovako nastavim? Ah... Previše je negativnosti i pesimizma u meni. Previše je bola i ožiljaka po telu, previše svega. Jednostavno, ne znam koliko se isplati živeti ako nemaš pravo da budeš srećan, ili ako imaš pravo, ali opet nisi srećan. Je li vredno trošiti dane, ispunjavati ih samo satima dišući vazduh? Beznadežni ljudi beznadežnih misli samo predstavljaju višak svetu... Polako sa njima nestaje hrana, voda, sve ono što je potrebno nekim ljudima u teško ili jedva razvijenim zemljama. Ili sam među tim beznadežnim ljudima, bezvredna samo ja?
Ne prođe ni dan da ne uputim koju kritiku sama sebi, da ne pomislim kako je lakše ne živeti, kako se divim bolu koji mi ispunjava telo. I pokušam da odustanem od svega, ali pojavi se nada da će možda sutra biti bolje. Ali nije bolje. Nižu se suze, ožiljak za ožiljkom, jer noć sa sobom donese vetar tuge. Nije to vetar, to je već oluja. I priroda već besni... A ja? Ja ostajem u malenom prostoru okružena bedemima i samo jednim prolazom. Kroz taj otvor ne prolazim, nemam hrabrosti... već se sve više i više sklupčavam i osećam kako me hladni zidovi stežu. Prostor je sve manji svake minute. Pritiska me, guši, nemam kuda... Zarobljena u tami okružena dodirima surove stvarnosti. 'Ko preživi - pričaće'. Da... Bila je pametna moja baka kad mi je to govorila... a sa njom, i još mnoge generacije pre.

понедељак, 04. фебруар 2013.

Korenje straha

Zarobljeni sopstvenim strahovima ne znamo kuda da se okrenemo. Svaki put nam deluje suviše mračan, a ne potrudimo se ni da upalimo sveću. Kuda ćemo? S kim li ćemo? Hoćemo li nastaviti da stojimo u mestu, hoćemo li pustiti korenje? Ili ćemo zapaliti taj fitilj, pa nek' i slabašno gori? Jer jednom kada se pričvrstimo za tlo, više se nećemo moći pomeriti, pa i da sva sunca sveta zasijaju i naši strahovi nestanu. 

петак, 14. децембар 2012.

Tema za razgovor - bube

"Stojim u redu za kafu" - prepričavam drugarici - "i tako, pored mene prođe neki čovek..."
Drugarica se samo nasmeja, znajući da tako počinje svaka moja priča.
Nastavljam: "... pomalo drsko i bahato. I ja stadoh da se čudim: 'Što su li ljudi u današnje vreme tako čudni?', razmišljam i razmišljam, i nekako sve bivam besnija. Pa mogla sam i ja tako da prođem ceo red i pred svima koji čekaju naručim šolju kafe. Kako nepristojno! Zaista svašta..."
"I šta je onda bilo?" - Pita me drugarica znajući da još nisam završila svoje ispovedanje.
"Eh, da! Ja nešto gledam u mobilni, gledam u kalendar, brojim dane do letovanja. Samo 152, zamisli! Ima da se načekamo... Ali zaista, jedva čekam da počne leto. Je li bi mu bilo teško da malo ubrza korak, požuri? Šta fali uranjenoj toploti, suncu, talasima smirujućeg mora, divnim zalascima, plažama?" - Moje misli izgubiše tok..
"Čovek. Red za kafu. Nastavi?"
"Ah da. I tako ja gledam u mobilni, brojim, kad ono nada mnom se nadvi neka senka. Pogledak levo, kad odmah do mene taj čovek! Smeška se, gleda me... Ja se zbunila. Priča nešto, ja ne razaznajem šta. Čudim se njegovoj visini, božanskoj visini - pravo da ti kažem. Tako je prijatno izgledao, milo, dobro, pređašnjoj bahatosti ni traga!"
Drugarica radoznalo upita: "Jesi li saznala šta ti je govorio?"
"Pa, zapravo, u rukama je držao dve kafe, nudio meni jednu, uz uslov da je popijem s njim. I tako mi, seli za sto kraj prozora. Posmatramo jedno drugo. Ja razmišljam o čemu da pričam. Usput se prisećam nedavnog incidenta, kad usta nisam zatvarala, i dečko me je posmatrao impresionirano. Mada, to je bio uzrok nejavljanju.... Ali dobro... Da nastavim: ćutimo mi neko vreme, on me skenira očima, meni pomalo neprijatno..."
"I ko je prvi započeo razgovor?"
"Ja. I zamisli šta sam ga pitala?! 'Šta misliš o bubama?'"
"O bubama? Pa zašto Marija?" - Nije mogla da zadrži smeh.
"Pa videla sam neko malo stvorenej kako korača po staklu, i rekoh 'bar sam se nečega setila, hajde da ga pitam to'. Sva uzbuđena, postavih to pitanje.. A on me gleda belo, nije mu jasno, a zatim se nasmeja. I znaš šta mi je rekao?"
"Šta?"
"'Originalna si, nema šta.' - i kako to da shvatim? Namerava li me pozvati da se još jednom vidimo, ili da jednostavno prestanem da se nadam?"
"Pa kako je tekao ostatak razgovora?" - Upitala me.
"Pričali smo o životinjama, hrani, porodici, filmovima... Ali nisam sigurna da li sam mu se svidela..." - Zaćutah.
"Oh, pa ne brini, draga. Zapamtio te je - to sigurno. Ne verujem da mu je i jedna prethodna devojka spominjala bube. I ko zna, možda je baš zaljubljenik u insekte ili tako nešto! Sigurno ne bi ostao sa tobom da mu se nisi dopala."
 

понедељак, 10. децембар 2012.

Savršen zet mojoj majci

Kad sam bila mala, majka mi je govorila da nikad ne odbijem muškarca koji me voli, tj. muškarca koji ima hrabrosti to da prizna iako zna da su šanse za neku srećnu vezu male. Rekla mi je da je taj muškarac jedan od onih retkih, koji bi i ruku u vatru zbog mene stavio.
Ja, još tada, dete, zapravo nisam shvatala o čemu priča. Za mene je ljubav bila ono što moji roditelji imaju. Verovala sam da tako nešto kao njihovo, ne može da se nađe, i da su se oni kojim slučajem nekada davno sudarili, poput dva atoma prašine, i ni iz čega stvorili čitav svet. Mada, tada sam mislila da sam taj čitav svet zapravo - ja. Ali dobro...
I vreme je prolazilo.. Kao što obično biva.
Dostigla sam vrhunac svog života (iako za godinu dana to više neće biti moj vrhunac) i smatram da sam dovoljno 'ostarela' da iskažem svoje mišljenje.
Zbog čega uopšte imam potrebu da o ovome pišem? Zbog čega uopšte o ovoj čuvenoj temi - ljubav - tako često pišem? Iskreno: ni ja ne znam. A ko li će znati?
Da nastavim...
Reći nekome da ga/je voliš nije mala stvar, to priznajem, ali za tako snažne reči je potreban savršen trenutak. U tih par sekundi treba navesti osobu da te ne odbije nakon što izgovoriš te dve famozne reči, treba navesti osobu da izgori od želje da te poljubi, ili bar da ti se osmehne i kline glavom, a možda kojim slučajem, i da kaže isto. I šta onda biva? Taj i ta su živeli srećno do kraja života. The End.
Ali, koliko sam ja do sada shvatila, ljudi baš i ne biraju odgovarajući momenat za priznanje ovako jakih osećanja. I šta ja onda da radim? Da se osećam krivo što sam povredila njih ili što sam razočarala majku koja je samo želela savršenog zeta koji će me savršeno voleti? E u tome je problem! Previše očekivanja u tako malo vremena...
Da bar nije tako teško postupiti ispravno u ovakvim situacijama... Eh...
Ali dobro, bar se tešim time da što se više puta nešto desi, to je sledeći put lakše, ne? A možda se i iznenadim, možda sledećeg puta baš nađem majci savršenog zeta kojeg neću moći odbiti.